Deca u dijaspori uče druge jezike, a ko će sačuvati srpski?

Od dopunskih škola koje finansira Srbija do crkvenih učionica u Kanadi i onlajn časova u Americi — srpske zajednice pokušavaju da jezik prenesu na novu generaciju.

Interesovanje postoji, ali ostaje pitanje da li su postojeći modeli dovoljni da srpski ostane jezik kojim deca zaista govore, a ne samo jezik koji razumeju njihovi roditelji.

Više od 9.500 učenika — ali šta nam taj broj zaista govori?

Prema podacima Ministarstva prosvete Srbije, u školskoj 2024/25. godini dopunsku nastavu na srpskom jeziku u inostranstvu pohađalo je više od 9.500 učenika, a nastava se organizovala u 22 države uz angažovanje 144 nastavnika. Primera radi u školskoj 2017/18. nastava bila organizovana u 11 zemalja.

Brojevi pokazuju da organizovana nastava postoji u sve većem broju država. Ipak, oni ne daju potpun odgovor na pitanje koliko deca zaista govore srpski, koliko ga koriste kod kuće i koliko dobro čitaju i pišu. Ako se ima u vidu da procene govore da je ukupan broj Srba u dijaspori sa zemljama u regionu, čak nekoliko miliona, onda je broj učenika u dopunskim školama na srpskom jeziku zaista mali.

Činjenica je i da ima dosta dece koja govore srpski a da ne idu u našu školu. Dete može da razume gotovo sve što mu roditelji kažu, ali na srpskom teško sastavi dužu rečenicu. Može da razgovara sa bakom, a da ne ume da pročita knjigu na ćirilici. Takve razlike između razumevanja, govora i pismenosti važne su za razumevanje problema.

Istraživanje Jelene Filipović i Ane Jovanović, objavljeno 2025. godine, bavilo se upravo porodičnim jezičkim navikama srpske zajednice u Čikagu. Autorke su ukazale na to da se odnos prema naslednom jeziku može menjati i da porodice imaju značajnu ulogu u njegovom očuvanju. Njihovi nalazi pokazuju da promena nije nužno jednosmerna: jezik može ponovo dobiti važnije mesto u životu porodice.

Od Novog Zelanda do Kanade: kako se zajednice organizuju

Primeri iz sveta pokazuju da se srpski jezik ne čuva samo u učionici. Važnu ulogu imaju roditelji, nastavnici, crkve, udruženja i ljudi koji su spremni da ulože vreme u organizovanje nastave.

Interesovanje za srpski jezik postoji, ali  je potrebno više od dobre volje roditelja. U nemačkoj pokrajini Baden-Virtembergu, recimo, nastavu je tokom školske 2025/26. pohađalo više od 1.000 učenika, dok u Švajcarskoj radi oko 90 nastavnih grupa sa gotovo 1.600 polaznika. U Italiji se, pored redovne nastave, koristi i onlajn model za decu koja žive daleko od škola.

Ovi podaci potvrđuju da organizovana nastava ima značajno mesto u životu srpske dijaspore. Ipak, broj upisanih učenika ne govori nam koliko njih aktivno govori srpski, koliko ga koristi sa vršnjacima i kakav napredak ostvaruju tokom školovanja. Upravo bi to bili važni pokazatelji za procenu dugoročnih rezultata.

Velington, Novi Zeland: U školskoj 2026. godini osnovana je prva dopunska grupa srpskog jezika i kulture u ovom gradu. Grupa okuplja 12 učenika različitog uzrasta, a nastava se održava u prostorijama crkveno-školske opštine „Sveti Sava“. Prema podacima Ambasade Srbije u Kanberi, formiranje grupe podržali su Ministarstvo prosvete, ambasada i lokalna crkvena zajednica.

To je primer kako se nastava može organizovati i u sredini u kojoj srpska zajednica nije dovoljno velika da bi se oslanjala samo na postojeće obrazovne ustanove.

Vankuver, Kanada: Srpska škola „Sveti Sava“ ove godine obeležila je pola veka postojanja. Kroz nju su prošle generacije učenika, a pojedini bivši polaznici danas dovode sopstvenu decu i unuke. Pored jezika i ćirilice, učenici upoznaju istoriju, običaje, muziku i veru.

Ovaj primer pokazuje koliko kontinuitet može da znači. Škola nije samo mesto za učenje gramatike već i prostor u kojem deca upoznaju vršnjake, stvaraju prijateljstva i dobijaju priliku da srpski koriste u svakodnevnim situacijama.

Vašington, SAD: Srpska škola „Nikola Tesla“, pri crkvi Svetog Luke, organizovala je program onlajn nastave srpskog kao naslednog jezika. Časovi su osmišljeni tako da kroz igru, zadatke i razgovor pomognu deci da vežbaju jezik, a program je otvoren i za učenike koji već pohađaju neku drugu srpsku školu.

Onlajn nastava može da bude posebno korisna porodicama koje žive daleko od većih srpskih zajednica. Međutim, ekran sam po sebi ne rešava problem: najviše koristi ima kada deca ono što nauče mogu da primene i van časa.

Šta radi Srbija?

Država već ima razvijenu mrežu dopunskih škola, finansijski podržava nastavu u inostranstvu i obezbeđuje obrazovne materijale. Postoji i portal „Moja Srbija“, namenjen učenicima i nastavnicima u dopunskoj nastavi.

Jedan od primera je program „Leto u zavičaju“, u okviru kojeg učenici dopunskih škola dolaze u Srbiju i učestvuju u obrazovnim, kulturnim i drugim aktivnostima.

Ipak, ostaje prostor za unapređenje. Bilo bi korisno da se javno objavljuju ne samo podaci o broju učenika i država u kojima se nastava organizuje, već i rezultati učenja, redovnost pohađanja i dostupnost nastave deci koja žive daleko od školskih centara.

Važno je i da se programi prilagode različitim potrebama: jednom detetu potrebno je da savlada ćirilicu, drugom da proširi rečnik, a trećem da stekne dovoljno samopouzdanja da na srpskom razgovara sa vršnjacima.

Jezik se najpre čuva kod kuće

Nijedna škola ne može sama da zameni svakodnevni razgovor. Ako dete srpski koristi samo na času, a sve ostalo vreme provodi u okruženju drugog jezika, njegovo znanje može ostati ograničeno.

Roditelji mogu mnogo da učine jednostavnim navikama: čitanjem priča pred spavanje, razgovorom sa bakama i dekama, gledanjem sadržaja na srpskom, slušanjem muzike i druženjem sa drugom decom koja govore taj jezik.
To ne znači da dete treba prisiljavati da bira između jezika zemlje u kojoj odrasta i jezika svojih roditelja. Cilj je da srpski ne doživljava kao obavezu ili kaznu, već kao još jedan jezik kojim može da se izrazi, stvara i gradi odnose.

Primeri iz Novog Zelanda, Kanade i SAD pokazuju da postoje zajednice koje ulažu ozbiljan trud u očuvanje jezika. Podaci Ministarstva prosvete potvrđuju da organizovana nastava obuhvata hiljade učenika u desetinama država. Ali još nemamo dovoljno uporedivih podataka da bismo zaključili da li se nivo znanja srpskog među decom dijaspore u celini poboljšava ili pogoršava.

Zato očuvanje jezika ne može da se svede samo na broj škola, časova ili podeljenih udžbenika. Potrebni su nastavnici, podrška države, prostor koji obezbeđuju zajednice i crkve, ali i porodice koje će srpski učiniti delom svakodnevnog života.

Na kraju, najvažniji rezultat neće biti samo to koliko dece ume da napiše sastav na srpskom. Biće to i koliko njih može bez nelagode da razgovara sa bakom, razume porodične priče i jednog dana svojim potomcima prenese jezik koji su nasledili.

Jer jezik se ne čuva samo onda kada ga učimo. Čuva se onda kada ga koristimo.

Naslovna fotografija: AI generisana ilustracija