Гњилане моје кад си се шалило и радовало
Ово је поднаслов књиге „Завичајни отисци“ Бранка Димевског који од 2008. године живи у Норвешкој и писањем чува успомену на завичај
Ратне околности учиниле су да Бранко Димевски буде један од бројних Срба који су морали да напусте огњишта. Од 2008. године живи и ради у Норвешкој, али својим писањем чува успомену на родни крај. Његова најновија књига трећа по реду Завичајни Отисци – Гњилане моје кад си се шалило и радовало. Реч је о песмама и причама које сликовито описују једно време и нашин живота у гњиланском крају.
Димевски ради у здравству , али је посвећен писању, новинарству и итраживачком раду. НЈегове књиге изазивају велику пажњу не само земљака широм света већ и људи који желе да боље упознају Косово и Метохију.
-Ова збирка стихова и шаљивих прича као сећање на моје Гњилане, једно време, људе и догађаје, не би настала да није било новинара Миодрага Станковића, те је стога и посвећујем његовим сенима – каже Димески.
Како каже књига је настала као омаж родном граду и „њговим“ Гњиланцима, те су песме писане Гњиланским говором, тачније поддијалектом.
-Главни лични мотив да напишем ову књигу јесте осећај дуга према светом Космету и мом завичају, као и многим генерацијама мојих суграђана. Песмом и шаљивим анегдотама из Косовског Поморавља и Гњилана, сведочим време једног постојања не препустивши забораву време када се радовало и шалило – истиче Димевски.
Књижевник Благоја Савић написао је да је ове приче и песме песник могао насловити као „Хроника Гњиланаца“. Оне су према његовим речима приказ једног народа који има свој специфични говор.
