Svetosavski poziv i opomena braći Srbima

Piše: O. Aleksandar Saša Đurđević, Nort Port, Florida

Nama treba da bude jasno da bez sabornosti nema uzdizanja u duhu našeg naroda. Kada to kažem, mislim na duh predaka. Bez spremnosti na žrtvu nema skidanja jarma, koji faktički nismo ni skinuli, od  vremena Despota Stefana Lazararevića i Đurađa Brankovića. Karađorđevići i Obrenovići, a na kraju Karađorđevi, su bili u stalnoj igri sa nekom od vekikih sila. Rezultat toga je Jugoslovenština…  Faktički, mi smo podjarmljeni, ili smo u jarmu, veoma dugo. Ne kažem, da svako od njih, nije doprineo, u svoje vreme podizanju Srbije, ali ne i Srba kao naroda.

Ono što najviše nedostaje našem narodu, jeste jedinstvo. Ono što najviše prija našim neprijateljima, i  trenutnoj vlasti, jeste razdor! Toga radi, potrebno je da kažemo jedni drugima, oprosti brate, oprosti sestro!

Ako je Hristos bio spreman na sve, zarad spasenja čoveka: “Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na Krstu” (Fil. 2, 8). Poneo je sve naše grehe i zakucao ih na Krstu.

Sveti Sava naš nam je utkao ljubav predaka, koju je ovekovečio u Vaskrslom Gospodu, svega se odrekao da bi nas uveo u Večnost! Sveti Knez Lazar, arhont Tribala, nadahnut ljubavlju Božjom, nehoteći da goni poraženog neprijatelja, i da ga dokrajči, prinosi sebe na žrtvu Bogu, na oltar večnosti. Ta žrtva i danas zvoni i opominje na budnost. Ona je opominjala Srbe, koji su podizali mnogo ustanaka i buna protiv Turaka! Opominjala ih je na slobodu. I na kraju, opominjala je i Karađorđeviće i Obrenoviće da podignu, poslednja dva ustanaka. Opominjala ih je i u Balkanskim, kao i u Prvom Velikom Ratu. Borio se naš narod za slobodu u drugom velikom ratu. Svi su dali svoj doprinos u borbi, i levi i desni. Posebna je žrtva đenerala Draže!

A onda, u civilizacijskom usijanju, bio je naš narod prinuđen na borbu i da se brani, u poslednjoj deceniji 20. veka. Ne treba zaboravoti, nevino postradale u Sloveniji. Ne treba zaboraviti žrtve za Republiku Srpsku. Pogrome i stradanja Srba u Hrvatskoj! Ne treba zaboraviti Košare i pogrome i stradanje Srba na Kosovu i Metohiji! Jasenovac je genocid koji smo pretrpeli i najveća rana koju nosimo!

Kao takav, naš narod ispašta, jer se borio i branio, nikada nije napadao druge. Borio se protiv neprijatelja, a sada ga taj neprijatelj, i dalje ponižava i tlači. I dalje ga razbija i razdeljuje. I dalje ga rasrbljuje i obezbožuje. Zašto se naš narod uvek borio, postavlja se pitanje!? Naš narod je bio zadivljen ljubavlju prema bližnjem i prema Bogu! Naš narod je verovao u Boga, srcem i dušom i umom svojim. Onako kako je Gospod i rekao: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ta: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci“ (Mat. 22, 37-40).

Tako je naš narod nosio svoj krst, u ljubavi prema Bogu, kao vertikali, i u ljubavi prema bližnjem, kao horizontali.

I posle veoma teške i krstinosne istorije, koju nam je Bečko-Berlinska škola nametala, o doseljavanju Slovena itd. O tome kako nam je ukidana patrijaršija od strane Grka Fanariota. Nametano nam je kako smo pismenost primili od Svetitelja Ćirila i Metodija. Od Fanara smo trpeli višvekovnu tiraniju, nametanja crkvene jerahije i jezika i pojanja itd. Od pravoslavnih Bugara smo pretrtrpeli genocid i zatiranje srpskog imena. Opet se setimo Jasenovca i jama o zatiranja Srba od strane ustaša!

Najviše, iza svega, stoji Vatikan. Nema kraja lažima i izvrtanjima istorijskih fakata, a na štetu srpskog naroda. Sve ovo je rezultiralo ratovima, bombardovanjem biblioteka, kulturnih dobara i svojevrsnom krađom identiteta od strane Hrvata, Albanaca, Makedonaca i Crnogoraca-Milogoraca.

Sada smo kao narod, došli u situaciju, koja ipak traje, da na sve moguće načine, žele da nas stave pod jednu šljivu, kako je rekao Mitar Tarabić, ako je rekao!?

Da se u Crnoj Gori vrši komunističko-atestički teror, nad Srbima i Pravoslavnom Crkvom u Srba. Svetosavskom Crkvom!

Da Kosovo i Metohija, taj SRPSKI JERUSALIM, a slobodno možemo reći i EVROPSKI, pokušava da se istrgne iz srca Srbije!

A gde smo mi Srbi, pitao je i govorio Sv. Ava Justin Popović!? Sveti Zlatousti Nikolaj, u pesmi o Srbima ukazuje na nasušnu potrebu našeg roda :

Kud gođ Srbi hodili

Pa se Bogu molili

Svud su dobro stizali

I s pesmom se vraćali.

Kad se nisu molili

Sa puta su shodili

I dugo su lutali

I s plačem se vraćali!

Naš narod je podeljen, nikada više. Vreme je da se okrenemo jedni drugima i da kažemo, oprosti brate, oprosti sestro. I sa druge strane da čujemo odgovor, Bog da prosti brate (sestro), oprosti i ti meni grešnom-grešnoj. U nepogodama vidimo, a i sada su zahvatele Srbiju, i nanele, postizborni mulj,  da se na istoj kladi-drvetu, mogu naći zec i lisica, ili vuk i jagnje, ili pas i mačka. Pitanje koje se postavlja jeste, šta je sa Srbima. Zar Srbi ne mogu da se ujedine oko minimuma!? Da se izbore za slobodu!? Da u Srbiji ne vlada jednoumlje!?

Ne mislim da mogu ili moraju! Tu nema šta da se misli! To je nasušna potreba Srba! To je nasušna potreba za naš vasceli srpski rod. To je nasušna potreba za Srbe i sve srpske zemlje i gde god da Srbi žive!  A ono što mislim, zasigurno je to mišljenje  većine roda našega, kako u matici, tako i u rasejanju! To je mišljenje našeg roda KRSTONOSNOG I SVETOSAVSKOG!!!