Светосавски позив и опомена браћи Србима
Пише: О. Александар Саша Ђурђевић, Норт Порт, Флорида
Нама треба да буде јасно да без саборности нема уздизања у духу нашег народа. Када то кажем, мислим на дух предака. Без спремности на жртву нема скидања јарма, који фактички нисмо ни скинули, од времена Деспота Стефана Лазараревића и Ђурађа Бранковића. Карађорђевићи и Обреновићи, а на крају Карађорђеви, су били у сталној игри са неком од векиких сила. Резултат тога је Југословенштина… Фактички, ми смо подјармљени, или смо у јарму, веома дуго. Не кажем, да свако од њих, није допринео, у своје време подизању Србије, али не и Срба као народа.
Оно што највише недостаје нашем народу, јесте јединство. Оно што највише прија нашим непријатељима, и тренутној власти, јесте раздор! Тога ради, потребно је да кажемо једни другима, опрости брате, опрости сестро!
Ако је Христос био спреман на све, зарад спасења човека: “Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на Крсту” (Фил. 2, 8). Понео је све наше грехе и закуцао их на Крсту.
Свети Сава наш нам је уткао љубав предака, коју је овековечио у Васкрслом Господу, свега се одрекао да би нас увео у Вечност! Свети Кнез Лазар, архонт Трибала, надахнут љубављу Божјом, нехотећи да гони пораженог непријатеља, и да га докрајчи, приноси себе на жртву Богу, на олтар вечности. Та жртва и данас звони и опомиње на будност. Она је опомињала Србе, који су подизали много устанака и буна против Турака! Опомињала их је на слободу. И на крају, опомињала је и Карађорђевиће и Обреновиће да подигну, последња два устанака. Опомињала их је и у Балканским, као и у Првом Великом Рату. Борио се наш народ за слободу у другом великом рату. Сви су дали свој допринос у борби, и леви и десни. Посебна је жртва ђенерала Драже!
А онда, у цивилизацијском усијању, био је наш народ принуђен на борбу и да се брани, у последњој деценији 20. века. Не треба заборавоти, невино пострадале у Словенији. Не треба заборавити жртве за Републику Српску. Погроме и страдања Срба у Хрватској! Не треба заборавити Кошаре и погроме и страдање Срба на Косову и Метохији! Јасеновац је геноцид који смо претрпели и највећа рана коју носимо!
Као такав, наш народ испашта, јер се борио и бранио, никада није нападао друге. Борио се против непријатеља, а сада га тај непријатељ, и даље понижава и тлачи. И даље га разбија и раздељује. И даље га расрбљује и обезбожује. Зашто се наш народ увек борио, поставља се питање!? Наш народ је био задивљен љубављу према ближњем и према Богу! Наш народ је веровао у Бога, срцем и душом и умом својим. Онако како је Господ и рекао: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и та: љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци“ (Мат. 22, 37-40).
Тако је наш народ носио свој крст, у љубави према Богу, као вертикали, и у љубави према ближњем, као хоризонтали.
И после веома тешке и крстиносне историје, коју нам је Бечко-Берлинска школа наметала, о досељавању Словена итд. О томе како нам је укидана патријаршија од стране Грка Фанариота. Наметано нам је како смо писменост примили од Светитеља Ћирила и Методија. Од Фанара смо трпели вишвековну тиранију, наметања црквене јерахије и језика и појања итд. Од православних Бугара смо претртрпели геноцид и затирање српског имена. Опет се сетимо Јасеновца и јама о затирања Срба од стране усташа!
Највише, иза свега, стоји Ватикан. Нема краја лажима и извртањима историјских факата, а на штету српског народа. Све ово је резултирало ратовима, бомбардовањем библиотека, културних добара и својеврсном крађом идентитета од стране Хрвата, Албанаца, Македонаца и Црногораца-Милогораца.
Сада смо као народ, дошли у ситуацију, која ипак траје, да на све могуће начине, желе да нас ставе под једну шљиву, како је рекао Митар Тарабић, ако је рекао!?
Да се у Црној Гори врши комунистичко-атестички терор, над Србима и Православном Црквом у Срба. Светосавском Црквом!
Да Косово и Метохија, тај СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ, а слободно можемо рећи и ЕВРОПСКИ, покушава да се истргне из срца Србије!
А где смо ми Срби, питао је и говорио Св. Ава Јустин Поповић!? Свети Златоусти Николај, у песми о Србима указује на насушну потребу нашег рода :
Куд гођ Срби ходили
Па се Богу молили
Свуд су добро стизали
И с песмом се враћали.
Кад се нису молили
Са пута су сходили
И дуго су лутали
И с плачем се враћали!
Наш народ је подељен, никада више. Време је да се окренемо једни другима и да кажемо, опрости брате, опрости сестро. И са друге стране да чујемо одговор, Бог да прости брате (сестро), опрости и ти мени грешном-грешној. У непогодама видимо, а и сада су захвателе Србију, и нанеле, постизборни муљ, да се на истој клади-дрвету, могу наћи зец и лисица, или вук и јагње, или пас и мачка. Питање које се поставља јесте, шта је са Србима. Зар Срби не могу да се уједине око минимума!? Да се изборе за слободу!? Да у Србији не влада једноумље!?
Не мислим да могу или морају! Ту нема шта да се мисли! То је насушна потреба Срба! То је насушна потреба за наш васцели српски род. То је насушна потреба за Србе и све српске земље и где год да Срби живе! А оно што мислим, засигурно је то мишљење већине рода нашега, како у матици, тако и у расејању! То је мишљење нашег рода КРСТОНОСНОГ И СВЕТОСАВСКОГ!!!
