Priča o ajvaru i Patrijarhu
Naizgled, priča sa čudnim naslovom. Nije, verujte.
Dakle, vozim ja tako ranom zorom juče iz Dervente ka Zvorniku, preko Tuzle, putem koji obeshrabruje i najodvažnije. Kamioni, kolone vozila, gužva, kasabe sa minaretima koji cepaju nebo, ograničenja i radari. Nikad stići. Kud krenuh. Ali, odmah upravih pogled ka kesi u podnožju suvozačevog sedišta bez suvozača, drma se auto, zveckaju tegle kao alarmni sistem. Ne kloni duhom, još malo i ajvar će stići na odredište. Daleko, brate.
I stižem konačno na osvećenje hrama Rođenja Bogomajke, prolazim sve policijske punktove, puštaju sirotu igumaniju da priđe što bliže parkingu, ali kasno Marko na Kosovo stiže. Kud baš sad, sestro, ovuda samo nazad možeš, stiže predsednik. Šta ću, rotacije na sto metara iz suprotnog pravca, nema se kud nego u rikverc pa u stranu magistrale, gde parkirah pored braće policajaca i onda užurbano u crkvu.
Glas poznat sa razglasa, moj otac se čuje, iz oltara. Patrijarh osveštava hram. Ulazim u prekrasnu Bogorodičinu crkvu kroz barikade okupljenog naroda koji sija od radosti. Prva poseta gradiću Zvorniku Patrijarha srpskog posle devedeset godina. Poslednji put beše to kada su tu zajedno služili Patrijarh Varnava, Sveti Nikolaj Žički i Sveti Petar Dabrobosanski. I tako istoriju ispisasmo svi koji smo se tu juče bili zatekli, šta reći nego zaista prelep osećaj svejedinstva i trijumfa pravoslavlja.
Ali, to nije poenta ove male priče. I kakve veze ima moj domaći ajvar sa svim ovim? Pa i nema. Ali i ima, jer je namenjen srpskom Patrijarhu. Nemoguća misija. Međutim, nema predaje. I kad okrenusmo slavski kolač, i sve se svrši, i VIP gosti nestadoše, šaljem poruku svom dobrom Vladici. Kako da isporučim ajvar Gerondi, Vladiko? Pomagajte. I odgovor šalje Vladika Fotije, ko lebac dobri. Ajde, požuri, sad je momenat, tu i tu smo.
Krećem tek posle pola sata, jer kao za inat nema signala i kasni poruka. Ulećem ispred hotela, policija preusmerava da ne stajem. Izvini, brate, Vladika me šalje da uručim nešto Patrijarhu. Onda može. Špalir VIP automobila sa rotacijama već spreman za pokret. Nije valjda, kuku meni. Zakasnila. Brže bolje zgrabih kesu, ajvar zvecka, svi u čudu ko je ova. A prozor prvog auta u koloni spušta se i ruka kao žive mošti poče da me blagosilja.
Poznata ruka, već trideset godina unazad, otkad me Bog udostojio da upoznam mog duhovnog oca. Gde si, Gerasima? A osmeh kao sunce. Ljubljeni otac zaustavio kolonu da me ne rastuži. Evo malo ajvara, izvinite, Geronda. Poljubih mu ruku, razmenismo još nekoliko reči, otac ko otac, i kolona najzad kreće. Mašu svi, čak i premijer, i braća policajci, koji kapiraju i kao da kažu: zasluženo, posle toliko muka stiže i ajvar na svoje odredište i onome kome je i bio namenjen.
Kad je nešto od srca, uvek nađe svoj put.
