Југославија „чедо“ српског краља?

РАЗБИЈАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ЗАБЛУДА

Бивша држава није настала само из личне амбиције краља Александра, али свакако је утицаја имала његова жеља да буде монарх у већој краљевини

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Део српске историографије, нарочито онај склон грађењу култа краља Александра, има разумљив разлог да одговорност за југословенски избор тражи што даље од њега. Ако су Југославију смислили Вилсон, Хаус и амерички професори, Александар постаје човек који је прихватио неизбежно, али све више верујем да није било тако.

Документи не пружају такав комфор и непобитну одлучност наших историчара у тврдњама да Александар није имао избора.

Александар је био битан политички актер  на страни победника. Имао је своју визију, своју династију и своју мегаломанску  амбицију.

Не тврдим да је Југославија настала само из његове личне амбиције, јер то би било подједнако поједностављење као прича о свемоћним Мислиоцима, Вилсоновој експертској групи, као одгвоорном  творцу – Краљевства СХС. Али његову амбицију треба апсолутно узети као озбиљан доказ.

Поношова реченица — „А краљ воли бити краљ у већој краљевини“. Ту се поставља право питање.

Србија је из рата изашла као победничка и међународно призната савезничка држава. Уместо да остане Србија, ушла је у државу која се простирала од словеначког простора до Македоније и од Баната до Јадрана.

Одговорност за ту одлуку не може се пребацити на фотографију америчких професора, нити  међунардоне  односe.

Бланш Веснић и једна друга Америка

Током рада на Мајстеру моје истраживање се укрстило са Миленком Веснићем, а преко њега са Бланш Веснић, његовом супругом и америчким кругом у којем се кретала.

Ту сам први пут почео другачије да гледам и на Мислиоце.

Архива те групе показује шта су професори писали Вилсоновој администрацији. Она не може сама показати читав свет личних односа, разговора, познанстава и приступа Белој кући.

Амерички амбасадор у Паризу Вилијам Грејвс Шарп 20. новембра 1918. извештава Вашингтон да су он и пуковник Хаус проценили да управо Веснић, због свог познавања „у круговима југословенских представника у Паризу“, може да им објасни позадину југословенско-италијанског спора. Шарп разговара са Веснићем и његове процене шаље америчком државном секретару.

Веснић, дакле, није чекао да му амерички експерти објасне шта треба да мисли. Американци су од њега тражили информације. Зато  се омиљени краљев вајар Иван Мешторивић, води кампању против Веснића  као доказаног српског насционалисте“.

Веснићева супруга Бланш Улман Веснић није била само „жена дипломате“. Била је богата Американка, наследница, повезана са америчким финансијским и друштвеним круговима и блиска пријатељица Едит Болинг Вилсон. Толико моћна, да  то није данас лако описати.

Вилсон је већ био болестан, а Едит јавно оптужује да она управља државом. Колико је то пријатељство Едит и Бланш  утицало на конкретне председничке  одлуке и рад   Мислилаца?

После истраживања Мајстера, Миленка и Бланш Веснић дошао сам до личног закључка да је значај Едит Вилсон и Бланш Веснић у стварању расположења према српском и југословенском питању у кругу Беле куће био већи него што се то из формалних докумената Мислилаца може видети.

Пупинова улога

Код Михајла Пупина ствар стоји другачије, јер  постоји документуи и докази о његовом енормном значају.

На седници 23. априла 1919. Вудро Вилсон пред Лојдом Џорџом и Клемансоом каже да је добио извештај Михајла Пупина. У америчком службеном записнику стоји:

„Председник Вилсон се позвао на извештај који је добио од господина Пупина, научника југословенске националности који је радио на Универзитету Колумбија..“

Вилсон се, дакле, позвао на извештај који је добио од Пупина. То пише у службеним америчким записницима Париске мировне конференције.

Вилсон затим осталим савезничким лидерима преноси Пупинове аргументе, укључујући његово упозорење о политичким последицама мира који би Југословени сматрали неправедним.

Овао значи нешто много конкретније: Пупинов материјал је стигао до председника Сједињених Држава, председник га је читао и његове аргументе је користио у разговору са Лојдом Џорџом и Клемансоом.

Зато сам током истраживања дошао до уверења да се у причи о америчком односу према Србији морају раздвојити две ствари.

The Inquiry је био формални експертски апарат.

Веснић, Бланш, Едит Вилсон и Пупин припадају другој причи — свету непосредних политичких и личних контаката који су били од крунског значаја, непроцењиво вредни.

Југославија је постојала пре Париске конференције

Постоји и проста хронологија која се понекад заборавља, а коју сам истраћио током писања о  генералу Мајстеру, и то  основу нјегових записа.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца проглашено је 1. децембра 1918.

Париска мировна конференција почела је 18. јануара 1919.

Дан раније, 17. јануара, на састанку водећих савезничких државника француски министар Стефан Пишон већ саопштава да га је Миленко Веснић обавестио о стварању државе Срба, Хрвата и Словенаца и затражио питање њеног признања. Венић као искусни дипломат „пристаје да веже коња где и газда“, његов пријатељ краљ Александар и хрватски националисти на челу са Мешторивћем. Он пристаје да буде први председник прелазне Владе  Краљевства Срба, Хррвата и Словенаца.

Неспорно је да стране дипломате тада расправљају о признању постојеће државе, а не о њеном стварању.

Американци су могли снажно да утичу на њене границе. Могли су да подрже или одбију поједине југословенске захтеве. Могли су да пресудно утичу на решавање спорова са Италијом, Аустријом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Вилсон држи страну краљз Александру.

Али у јануару 1919. нису могли да створе државу која је проглашена 1. децембра 1918.

Ко је онда створио Југославију?

Југославија је настала из српске победе у Великом рату, југословенског покрета, Крфске декларације, политике српске владе и Југословенског одбора, распада Аустроугарске, страха Загреба и Љубљане пред Италијом и територијалним губицима, одлука Народног вијећа, деловања Пашића, Трумбића, Корошца и  тек на крају Веснића, али и из политичке и династичке воље Александра Карађорђевића.

На терену су људи попут Рудолфа Мајстера оружјем стварали чињенице о којима ће дипломате тек преговарати.

Како  су Срби стизали до Вилсона.

Веснић је разговарао са људима из Хаусовог круга. Бланш Веснић је имала сопствени пут до америчког друштвеног врха и Едит Вилсон. Брачни пар Веснић прихвата да служи краљу Александру. Пупин је био непобитна светска величина, чије  је глас имао огромну тежину.

А Мислиоци су радили оно због чега су основани: сакупљао податке, цртао карте и предлагао различита решења и нсиу били независни од  поитичке воље. Као што сам  већ писао, у јануару 1918. једно од тих решења још је било очување Аустроугарске уз аутономни развој њених народа. У другом документу разматрано је чак укључивање Србије, Црне Горе и Босне у реконструисану Хабзбуршку монархију. Истовремено се разматрала југословенска држава. Кернер је снажно заступао југословенско решење, а његове колеге тражиле су да његове закључке провере „људи хладнијег расуђивања“.

Зато чувена фотографија америчких „Мислилаца“ није фотографија твораца Југославије, како данас тврде неки моји пријатељи и многи  други историчари, писци …..

Ако се једног дана буде писала потпуна историја америчког утицаја на настанак те државе, поред Хауса, Липмана, Кернера, Сејмура и Боумана мораће много озбиљније да се истраже и три имена којих на тој фотографији нема — Едит Вилсон, Бланш Веснић и Михајло Пупин.

Александра Карађорђевића треба оставити тамо где му је место: међу људима који су одлуку о Југославији заиста донели, са свим последицама које је та одлука донела Србији, Хрватима, Словенцима и читавом простору који ће наредне седам деценија носити југословенско име. Не треба заборавити да  је по слову међународних мировних уговора Србија имала право да казни силне ратне злочине почињене над српским народом током  Првог светкосг  рата. Краљ Александар је одлучио да им свима  опрости ратне злочине, да се баш ником не суди,  зарад „братства“. На крају  велики број тих злочинаца примиo је, уз унапређења,  у Војску СХС.

Насловна фотографија: Најутицајни људи света на мировној конференцији у Паризу на челу са Вудром Вилсоном(седи десно), америчким председником 

Kraj