Словенац на дохват лека за Паркинсонову болест
Пише: Мишо Вујовић
Амерички Словенац, загребачки студент и српски зет др Димитри Крањц, на дохват је Нобелове награде због открића у лечењу Паркинсонове болети.
Од Цеља и Загреба до Харварда и Чикага: угледни неуролог, који је према нашим информацијама номинован за највише светско признање открићима отвара нове правце у разумевању тешке и неизлечиве болети. За човека који живи са Паркинсоновом болешћу, научно откриће значи живот.
Иза стручних назива и лабораторијских резултата стоји нада да ће рука постати мирнија, корак сигурнији, а свакодневни живот лакши. Зато имена научника који стрпљиво истражују узроке одумирања нервних ћелија заслужују да буду позната и изван медицинских кругова. А једно од таквих имена управо је Димитри Крањц.
Рођен у Цељу, у Словенији, професор Крањц је медицину завршио у Загребу. Специјализацију из неурологије и истраживачко усавршавање наставио је у Општој болници Масачусетса, повезаној са Медицинским факултетом Харварда, где је потом радио као професор неурологије. На Универзитету Нортвестерн у Чикагу руководи Катедром за неурологију Медицинског факултета Фајнберг, а његов научни рад усредсређен је на механизме који доводе до пропадања неурона.
Са нашим просторима повезује га и породица: ожењен је кћерком чувеног вајара Мије Томанића за кога стручњаци и колеге тврде да је давно надмашио Мештровића. Дмитри, како инсистира да га ослољавам, велики је навијач и поштовала. Новака Ђоковића — лична наклоност која употпуњује портрет човека чија професионална биографија припада светској науци, а он је предусретљиво приступачан попут већине остварених и вансеријских људи.
У средишту Крањцових истраживања налази се питање од пресудне важности: зашто поједине нервне ћелије оболевају и одумиру, док друге опстају? Крањц одговор тражи у самој ћелији, у сложеним процесима од којих зависе њена енергија, обнављање и преживљавање.
Једно од најзначајнијих открића његовог тима јесте непосредна комуникација митохондрија и лизозома. Митохондрије обезбеђују енергију за рад ћелије, док лизозоми разграђују и прерађују материјал који јој више није потребан. Крањц и сарадници показали су да ове структуре остварују директне контакте и преко њих усклађују своје функције. Откриће, објављено 2018. године у часопису „Nature“, отворило је ново поље истраживања ћелијске биологије.
Значај тог рада посебно се види у проучавању Паркинсонове болести. Истраживања његовог тима показала су како поремећаји комуникације између митохондрија и лизозома могу да наруше функционисање неурона који производе допамин. Тако се постепено разјашњавају везе између различитих оштећења у ћелији и откривају места на којима би будуће терапије могле да делују.
Посебну вредност има Крањцова усмереност на проучавање људских неурона. Његов тим је у раду објављеном 2017. године у часопису „Science“ открио низ повезаних поремећаја у којем нагомилавање оксидованог допамина прати нарушавање рада митохондрија и лизозома. Разлике уочене између људских и мишјих ћелија показале су колико је важно да истраживачки модели верно одражавају људску болест. Такав приступ даје снагу његовом раду. Прецизно разумевање онога што се догађа у оболелој ћелији омогућава научницима да боље одреде које механизме треба испитати и како на њих покушати да утичу. Пут од лабораторијског открића до успешног лечења дуг је и захтеван, али сваки поуздан одговор помаже да се њиме иде сигурније.
За допринос истраживању неуродегенеративних обољења Крањц је 2022. године изабран у америчку Националну академију медицине. Универзитет Нортвестерн доделио му је 2025. и награду „Tripartite Legacy“ за транслациону науку и образовање, препознајући значај његових открића и њихово повезивање са развојем нових терапијских приступа. Ова достигнућа још не представљају лек који зауставља Паркинсонову болест, али обећавају много, пружајући чвршћу научну основу за трагање за таквим лечењем. За оболеле и њихове породице то је важна, конкретна вредност: нада ослоњена на знање, истраживање и резултате који се могу проверити.
Професор Димитри Крањц посветио је каријеру процесима који се одвијају далеко од људског погледа, а одређују способност човека да се креће, говори и живи самостално. Зато његов рад заслужује пажњу и поштовање. У лабораторијама попут његове, стрпљиво и корак по корак, настаје знање од којег оболели очекују бољу будућност.
