Kako je nastala knjiga o velikoj ljubavi Desanke i Sergija?

Predrag Savić, književnik i advokat, autor knjige „Zemlja je svugde ista“ o velikoj srpskoj pesnikinji i ruskom emigrantu, njenom mužu, piscu i prevodiocu 

Predrag Savić, književnik, novinar i advokat, rođen je 1964. godine u Valjevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je u Ministarstvu pravde Srbije kao načelnik sudskog nadzora i pomoćnik ministra za normativu i pravosuđe, a advokaturom se bavi više decenija.

Autor je brojnih stručnih radova i knjiga iz oblasti prava. Uporedo se bavio novinarstvom, objavivši više od dve hiljade tekstova, reportaža, intervjua, putopisa i istorijskih istraživanja. Bio je i urednik „Evropskih novosti“ u Frankfurtu.

Autor je između ostalog,  i romana „Kaluđeri i smrt“, „Nebeska otkomanda kapetana Sajića“ i „Tajna ispod mrtve mačke – priča o izgubljenim romanima Ive Andrića“, zbirki „Ikone i biste“ i „Svetlost pravoslavlja“, kao i istorijske knjige „Ne(o)pravdano zaboravljeni – Dosije o generalu Majsteru i njegovim Srbima izbrisanim iz istorije“. Dobitnik je nagrade „Dragiša Kašiković“ za publicistiku 2025. godine.

U knjizi „Gospodar knjiga: Uloga Anatolija Ivanovića, belog Rusa u stvaranju srpskih velikana“, objavljenoj 2026. godine, Savić je istraživao život Anatolija Ivanovića Prickera, ruskog emigranta i osnivača znamenitog beogradskog izdavačkog preduzeća „Narodna prosveta“, koje je između dva svetska rata objavljivalo dela najvećih ruskih i srpskih pisaca.

Potraga za dokumentima u arhivima

Upravo iz te knjige, tačnije iz jedne greške koju je autor napravio prilikom izbora fotografije za poglavlje „Desanka i Sergije“, rodila se ideja za novo istraživanje. Na fotografiji preuzetoj sa rusko-srpskog portala, pogrešno potpisanoj kao zajednički snimak Desanke Maksimović i njenog supruga Sergija Slastikova, nalazio se zapravo Desankin najmlađi brat Miodrag Maksimović. Posle upozorenja iz Narodnog muzeja u Valjevu, grešku je potvrdila Desankina sestričina Radmila Milakara Petrović.

Tako je počela potraga za dokumentima  po arhivima, grobljanskim knjigama, fotografijama, izgubljenim porodičnim vezama i zaboravljenim delima Sergija Slastikova, čoveka koji je gotovo četiri decenije delio život sa Desankom Maksimović. Rezultat je knjiga „Zemlja je svugde ista – Desanka i Sergije“, nazvana po Desankinim stihovima posvećenim preminulom suprugu.

• Ko je zapravo bio Sergije Slastikov, čovek sa kojim je Desanka Maksimović provela gotovo četiri decenije braka? Kako se dogodilo da je njegova biografija ostala gotovo nepoznata uprkos ogromnoj slavi njegove supruge,  najveće srpske pesnikinje?

-Sergije Slastikov bio je ruski emigrant, ratnik i ratni invalid, književnik, prevodilac i pesnik za decu. Rođen je 1896. godine u Kalugi. Preživeo je Prvi svetski rat, ranjavanje, rusku revoluciju i izbeglištvo. U Beograd je  preko Kotora stigao 1923. godine, studirao je filozofiju i završio dramski odsek Glumačko-baletske škole. Radio je u Ministarstvu finansija, a kasnije i u ustanovama kulture.

U njegovoj biografiji bilo je iznenađujuće mnogo grešaka. Čak su i osnovni podaci o godinama rođenja i smrti pogrešno navođeni, pa i u pojedinim naučnim publikacijama i u medijima sa nacionalnom frekvencijom. Zahvaljujući originalnim ličnim dokumentima, porodičnoj arhivi i neposrednom uvidu u Grobnu knjigu Novog groblja utvrdio sam da je rođen 1896, a preminuo 1970. godine.

Bio je i izuzetan prevodilac. Prevodio je Dostojevskog, Čehova, Turgenjeva, Zoščenka i druge ruske pisce. Pisao je pesme, priče i knjige za decu, često pod pseudonimom Kalužanin. Njegovi radovi objavljivani su u mnogim novinama, časopisima i književnim izdanjima. Iza Sergija ostalo više od hiljadu bibliografskih zapisa.

Istraživanjem sam otkrio čoveka čija bi životna priča zaslužila knjigu čak i da nikada nije upoznao Desanku Maksimović.

• Kako su se Desanka i Sergije zavoleli? Ko su bili njihov venčani kum i stari svat i šta ste o njihovom venčanju otkrili u Arhivu Srbije?

-Njih je spojila književnost, a naročito ljubav prema ruskoj literaturi. Pripadali su književnom krugu u kojem su se susretali srpski pisci, prevodioci i ruski emigranti. Sarađivali su i u izdavačkom preduzeću „Narodna prosveta“, u koje ih je uvela Isidora Sekulić.

Venčanje 1933. godine u Beogradu

Venčali su se 31. jula 1933. godine u Crkvi Svetog Save u Beogradu. Venčao ih je protojerej Petar Hajduković.

Posebno dragocen dokument pronašao sam u Arhivu Srbije. Reč je o prepisu izvoda iz crkvene Knjige venčanih, iz kojeg se vidi da je kum bio dr Đorđe – Đura Prikelmajer, ugledni beogradski hirurg i urolog, učesnik albanske golgote i francuski đak. Stari svat bio je Pjer Križanić, poznati slikar, karikaturista i novinar, Desankin prijatelj iz pariskih dana.

„Politika“ je 6. avgusta 1933. godine objavila vest o njihovom venčanju. Dokument otkriva i da je Sergijev otac Nikifor bio fabrikant iz Moskve, što se poklapa sa porodičnim sećanjem da je posedovao fabriku dugmadi.

• Desanka je poticala iz veoma brojne porodice. Kako je Sergije, čovek koji je izgubio porodične veze u Rusiji, prihvatio njenu rodbinu? Šta o tome pamte Desankini sestrići?

-O tome su mi mnogo govorili Desankini sestrići Radmila Milakara Petrović i Branislav – Brana Milakara, koji su odrastali uz Desanku i Sergija.

Desankina majka Draginja, posle smrti muža Mihaila, sama je podizala osmoro dece. Sergije je imao veliko poštovanje prema toj ženi, njenoj snazi i požrtvovanju.

Kuća Maksimovića bila je stalno puna rodbine, dece, gostiju i prijatelja. Sergije je sve to prihvatao sa zadovoljstvom. Bio je omiljeni teča, gospodstven, duhovit i blag čovek. Svirao je balalajku, lepo plesao, voleo konje i bio izvanredan jahač. Decu je vodio na izlete i konjske trke na beogradski Hipodrom, čitao im pesme i priče.

Nisu imali svoju decu, ali su mnogo pažnje i ljubavi posvećivali deci iz porodice.

Sergijeva sestra Šura

Književnik Milan Đoković, koji ih je dobro poznavao, zabeležio je da je Desanka u tom braku prednjačila lepotom, a Sergije dobrotom. Porodična svedočenja potvrđuju tu njegovu osobinu.

• Jedna od najneobičnijih epizoda u knjizi govori o Desankinoj potrazi za Sergijevom sestrom Šurom, koju su od brata razdvojili revolucija i emigracija. Kako je Desanka uspela da je pronađe u Moskvi?

-Šura se zvala Aleksandra Nikiforovna Altajskaja, rođena Slastikova. Bila je inženjer agronomije. Od brata je bila razdvojena još od revolucionarnih godina, kada imala pet –šest godina. Njihova majka  Natalije preminula je tokom Oktobaske revolucije od gladi u jednom logoru.  Sergije dugo nije znao ništa o Šuri, pa čak ni da li je živa.

Desanka je znala koliko ga to muči. Kada je dobila poziv da učestvuje na velikoj međunarodnoj kulturnoj manifestaciji u Moskvi, odlučila je da potraži Šuru.

Radmila Milakara mi je ispričala da su jugoslovenske vlasti u početku oklevale da odobre Desankin odlazak u Sovjetski Savez. Iz Moskve je, prema porodičnom predanju, stigla poruka: „Ako ne dođe Desanka, ne moraju ni ostali.“

Desanka je u Moskvi uspela da pronađe Šuru u Telegrafskom sokačetu broj 8. Živela je sa sinom Viktorom u komunalnom stanu koji je delilo pet porodica, sa zajedničkom kuhinjom i toaletom.

Sergije i Šura ponovo su se sreli 1957. godine. Kasnije su nastavili da se viđaju, a Aleksandra je dolazila i u Jugoslaviju.

Radmila Milakara smatra da se Desanka time na najlepši način odužila Sergiju za svu ljubav, strpljenje i pažnju koju je on pokazivao prema njenoj brojnoj familiji.

• U knjizi otkrivate i strašnu porodičnu tragediju – ubistvo Dušana Milakare, Desankinog zeta, oktobra 1944. godine. Kako je ubijen i da li je istina da je tom prilikom i Sergijev život bio ugrožen?

-To je jedan od najpotresnijih delova knjige. Dušan Milakara bio je oficir Kraljevine Jugoslavije, suprug Desankine sestre Marije i otac Branislava i Radmile. Oni su Beograd izbegli iz Hrvatske, gde su bili u jednom ustaškom loguru.

Ubijen je 16. oktobra 1944. godine, tokom borbi za oslobođenje Beograda. Naoružani ljudi upali su u porodični stan po prijavi  komšije profesora muzičkog , odveli Dušana i streljali ga  bez  ikakve provereu ruševinama obližnje zgrade. Kasnije, Milovan  Đilas je reao Desanki da us možda i mogli proveriti da  li Dušan  imamo ikakvu  krivicu!

Svedočenje Milovana Đilasa

Branislav Milakara, tada četvorogodišnji dečak, ostavio je potresno svedočenje o tom jutru. Za porodičnim stolom sedeli su njegov otac, majka, deca, baka Draginja, Desanka i Sergije. U stan su upali naoružani ljudi, počeli pretres. Prema Branislavovom sećanju, krenuli su i na Sergija, ali je Desanka stala u njegovu zaštitu, objašnjavajući da je Rus.

Posebno je značajno svedočenje Milovana Đilasa, jednog od tadašnjih komunističkih rukovodilaca, koji je kasnije zapisao da je Dušan, posle prijave jednog komšije, streljan „bez ispitivanja“. Dušanovo telo nikada nije pronađeno. Porodica je verovala da je bačeno u jednu od masovnih grobnica na Zvezdari. Desanka i njena sestra Marija godinama su odlazile tamo sa decom.

• Da li je ubistvo Dušana Milakare ostavilo traga u Desankinom pesništvu? Posebno analizirate njenu „Buba Maru“, naizgled dečju bajku, iza koje se krije velika porodična nesreća.

-„Buba Mara“ objavljena je 1946. godine i posvećena Desankinim sestrićima Radmili i Branislavu Milakari, deci ubijenog Dušana.

To je priča o ocu koji odlazi u „zemlju snova“ i pokušava da se vrati svojoj deci. Kada se čita bez poznavanja porodične tragedije, deluje kao tužna bajka. Ali kada se zna šta se dogodilo oktobra 1944, njeno značenje postaje mnogo dublje.

Branislav je kasnije zapisao da tu knjigu nisu uspevali da pročitaju do kraja. Svaki put čitanje bi se prekidalo u suzama. Deca su u bajci prepoznavala sopstvenog oca i svoju nesreću.

Desanka je tim delom pokušala da im približi njihov gubitak i da sačuva uspomenu na oca. U knjizi sam posebno analizirao stihove u kojima se govori o njegovom odlasku, deci koja ga čekaju i nemogućnosti povratka.

I Sergije je taj zločinački akt,  preduzet u ime revolucionarne pravde teško doćiveo. Usled stresa pogoršalo mu se opšte zdravstveno stanje.

• Desanka je napisala i nekoliko pesama posvećenih Sergiju. Posebno je potresna ona u kojoj on pored radija sluša moskovska zvona i zamišlja svoju sestru Šuru. Šta ti stihovi otkrivaju o njihovoj ljubavi?

-Pesma „Podignem oči“ jedno je od najličnijih svedočanstava Desanke Maksimović o Sergiju. Ona ga opisuje kako sedi pored radija i čeka da čuje zvona iz Moskve, zvuk ulica i ruski govor.

Desanka piše:

„Ne smem tad da mu gledam u lice…“

A zatim zamišlja njegovu sestru:

„Možda se baš u tom času
sestra Šura sa posla vraća…“

U tim stihovima sadržana je Sergijeva čežnja za izgubljenom domovinom i porodicom.

Desanka je razumela da postoje trenuci kada njen suprug, ma koliko voleo Srbiju, mislima odlazi u Rusiju.

Kasnije će upravo ona pronaći Šuru i omogućiti da se brat i sestra posle višedecenijske razdvojenosti ponovo sretnu.

• Vaša knjiga nastala je iz jednog  pogrešnogpotpisa ispod  fotografije i   greške koju ste napravili u „Gospodaru knjiga“. Kako je moguće da su čak i specijalizovani portali pogrešno označavali fotografiju Desanke i njenog brata kao snimak sa Sergijem?

-Fotografiju sam preuzeo sa rusko-srpskog portala Russians in Serbia, koji je predstavljao kao snimak Desanke i Sergija. Isti potpis pojavljivao se i na drugim internet stranicama.

U mojoj knjizi „Gospodar knjiga“ ona je objavljena u poglavlju „Desanka i Sergije“. Kada su mi iz Narodnog muzeja u Valjevu ukazali da je identifikacija verovatno pogrešna, započeo sam proveru.

Uputili su me na Desankine naslednike, porodicu Milakara. Fotografiju sam pokazao Radmili Milakara Petrović, koja je odmah prepoznala svog ujaka Miodraga Maksimovića, najmlađeg Desankinog brata. Tada sam shvatio da o Sergiju Slastikovu znamo mnogo manje nego što se obično misli.

Počeo sam da tražim njegove lične dokumente, prevode, knjige, fotografije i svedočanstva. Zahvaljujući Radmili i Branislavu Milakari otvorio mi se pristup dragocenoj porodičnoj građi.

Sergijev rad u Narodnoj prosveti

Tako je jedna priznata greška postala povod za obimno istraživanje i nastanak nove knjige.

• Sergije je bio značajan prevodilac i dečji pisac. Koliko je njegovo stvaralaštvo ostalo u senci slavne supruge i šta ste otkrili istražujući njegovu bibliografiju?

-Sergije je prevodio gotovo pola veka. Radio je za brojne izdavače i časopise, a njegovi prevodi objavljivani su i posle njegove smrti.

Posebno je značajan njegov rad u „Narodnoj prosveti“, gde je prevodio dela ruskih klasika. U knjizi sam rekonstruisao i njegovu saradnju sa Desankom, naročito u prevođenju ruske književnosti. Prema svedočenju Milana Đokovića, Sergije nastavljao činovničku službu jer nije želeo da ga izdržava supruga. Imao je izražen osećaj samostalnosti i dostojanstva.

Sačuvane bibliografije pokazuju da je njegov rad bio daleko obimniji nego što se može zaključiti iz uobičajenih biografskih beležaka.

Posle Sergijeve smrti Desanka je osnovala fond za nagradu koja je nosila njegovo ime. Za tu svrhu izdvojila je značajna sredstva, čija se prvobitna vrednost procenjuje kao vrednost nekoliko beogradskih stanova. Zašto je nagrada prestala da se dodeljuje i ko je odgovoran što nije obnovljena?

To je jedno od pitanja koje zaslužuje posebnu pažnju javnosti. Desanka je pri Udruženju književnih prevodilaca Srbije osnovala Fond „Sergije Slastikov“, iz kojeg je svake druge godine trebalo dodeljivati nagradu za najbolji prevod književnosti za decu.

Prva nagrada dodeljena je 9. juna 1976. godine Gojku Janjuševiću. Kasnije su je dobijali brojni značajni prevodioci, a poslednje dokumentovane dodele bile su 1992. godine.

Istraživanjem sam pronašao tekst Duške Vrhovac Pantović, objavljen u „Borbi“ 15. oktobra 1994, koji otkriva da je hiperinflacija iz 1993. obezvredila novac u Fondu.

Obnoviti nagradu Sergije Slastikov

Udruženje književnih prevodilaca obratilo se Zadužbini Desanke Maksimović tražeći pomoć da nagrada opstane, ali do njenog obnavljanja nije došlo.

I u intervjuu koji je novinarka Anđelka Cvijić vodila sa pesnikinjom Duškom Vrhovac, objavljenom u „Politici“ 3. juna 2008. godine, ponovo je postavljeno pitanje nestale nagrade.

Hiperinflacija objašnjava zašto je novčani fond obezvređen. Ali ostaje pitanje zbog čega nagrada kasnije nije obnovljena.

Smatram da bi obnavljanje nagrade „Sergije Slastikov“ predstavljalo ispunjenje Desankine namere da se sačuva uspomena na supruga i pomogne razvoj književnog prevodilaštva za decu.

• Desanka je izričito želela da posle smrti počiva pored Sergija, daleko od Aleje velikana. Kako je ispunjena njena poslednja želja?

Sergije je preminuo 9. juna 1970. godine i sahranjen tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.

Desanka je više od dvadeset dve godine živela bez njega. Želela je da njihovo konačno počivalište bude u Brankovini, u njenom zavičaju.

Radovan Popović je zabeležio da je ona 1992. godine govorila o želji da bude sahranjena u šljiviku iznad crkve, u blizini škole i potoka, a da pored nje počivaju i posmrtni ostaci njenog supruga.

Ostale su zabeležene i njene reči:

„Ovako, opet ćemo biti zajedno. Jer, to je moja želja. Nikakve Aleje velikana. Ja hoću kao narod. Kao seljanke iz mog kraja.“

Desankina želja je ispunjena. Danas počivaju zajedno u Brankovini.

Dobrica Erić je 1993. godine napisao pesmu „Na Desankinom grobu“, posvećenu njihovom zajedničkom počivalištu. Sergija je nazvao „bratom belih breza“, a Desanku dočekao stihovima koji su postali jedan od najlepših pesničkih oproštaja od velike pesnikinje.

• Na zajedničkom grobu Desanke i Sergija nalazi se neobično obeležje sa motivom ruske crkve. Kako je nastala ta maketa i šta Vam je o Sergijevom grobu otkrio Desankin sestrić Branislav Milakara?

-Branislav – Brana Milakara, koji je odrastao uz Desanku i Sergija, otkrio mi je zanimljivu priču o poreklu makete ruske crkve. U pisanoj prepisci izričito mi je naveo:

„Ne, Sergije nije brinuo o svojoj smrti, niti je išta sugerisao, već je imao jednu lakiranu kutijicu sa intarzijom crkve iz Moskve, ona je dala Desanki ideju da i na taj način poveže njega sa starim zavičajem.“

Dakle, ideja za ovo neobično grobno obeležje pripadala je Desanki. Inspiraciju je pronašla na Sergijevoj kutijici ukrašenoj intarzijom moskovskog hrama.

Branislav Milakara mi je otkrio i detalje o Sergijevom prvobitnom grobu na Novom groblju u Beogradu.

Neposrednim uvidom u Grobnu knjigu utvrdio sam da je Sergije sahranjen 12. juna 1970. godine, na parceli 37, grobno mesto 108. Kao nosilac prava zakupa bila je upisana Desanka Maksimović.

Posle njene smrti 1993. godine sačekano je četrdeset dana, a zatim su Sergijevi posmrtni ostaci preneti u Brankovinu. Branislav je posebno naglasio da je zajedno sa njima preneta i originalna nadgrobna ploča iz Beograda.

Tako je ispunjena Desankina želja da počiva uz voljenog supruga. A motiv moskovske crkve svedoči o njenoj brizi da Sergije i posle smrti ostane povezan sa svojim starim zavičajem.

• Zašto ste knjizi dali naslov „Zemlja je svugde ista“? Da li je u Desankinim stihovima posvećenim preminulom suprugu sadržana najdublja poruka njihovog zajedničkog života?

Naslov iz Desankine pesme

-Naslov knjige preuzeo sam iz Desankine pesme „Zemlja je svugde ista“, posvećene Sergiju posle njegove smrti.

Ona mu se obraća stihovima:

„Hvala ti što si i ovog puta,
i mrtav,
na našu zemlju pristo.“

A potom spominje Kalugu i Podmoskovlje, zemlju iz koje je Sergije potekao:

„Ona je svugde, i u Kalugi i u
Podmoskovlju, teška i ljuta…“

Upravo iz te pesme potiče naslov moje knjige.

Sergije je izgubio svoju prvu domovinu, porodicu i gotovo sve što ga je povezivalo sa detinjstvom. U Srbiji je našao novi dom, ljubav i mogućnost da nastavi književni rad.

Desanka je posle njegove smrti sačuvala uspomenu na taj život, ali i na njegovu Rusiju. Želela je da zajedno počivaju u Brankovini, u zemlji koju je on prihvatio kao svoju drugu domovinu.

Ovu knjigu napisao sam sa namerom da Sergiju Slastikovu vratim zasluženo mesto u našoj književnoj i kulturnoj istoriji, a Desanku prikažem i kroz njen porodični život, ljubav, prijateljstva, velike radosti i teške gubitke.

Jer, kada se pročitaju njena pisma i pesme, prouče dokumenta i saslušaju svedočenja njenih najbližih, postaje jasno koliko je Sergije bio važan u njenom životu.

Njihova zajednička priča započela je u Beogradu, a svoje poslednje poglavlje dobila u Brankovini, gde danas počivaju jedno pored drugog.

Naslovna fotografija: Desanka Maksimović sa sestrićima Radmilom i Dušanom, iz 1948. godine