Ocu i sinu palim za otadžbinu

U planini, na Povlenu, na jednoj prelepoj udolini, kod udaljenog zaseoka Taor… Kaže, „za uspomenu ratnicima Bog da ig prosti“.

Brat i „čiča“ (stric) Božo podiže spomen bratu Miloju Vasiljeviću, naredniku 3. čete 3. bataliona, 3. poziva, koji umre u Podgorici, u povlačenju ka Jadranu, u 45. godini života, i njegovom sinu, bratancu Dragutinu koji prežive povlačenje da bi u 24. godini umro od iscrpljenosti na Krfu… Obojica u davnoj i dalekoj 1916. godini. Za otadžbinu, što bi se tada reklo.

Oćutah pored krajputaša, iako prođe 104 godine, tuga brata i „čiče“ izbija iz svakog slova uklesanog čitko u kamen izvađen iz utrobe planine sa koje odoše da se više nikad ne vrate, otac i sin. A planina vlažna od kiše, hladna od vetra, zelena, zelena kako tamo daleko, Podgorica i Krf, nikad nisu bili.