Sarajevski dečak koji je protrčao kroz Šid
Nakon sprovođenja sarajevskih Jevreja u Jasenovac, određen broj dece je ostao u đakovačkom logoru, da bi ubrzo bili raspoređeni u jevrejske porodice iz obližnjih mesta. Takav je bio slučaj sa braćom Levi koje je ustaška vlast dodelila porodici Vinternic iz Iloka. Zahvaljujući poznanstvu sa srpskom porodicom Jovanović iz Šida, jedan brat je uspe da pobegne iz transporta za logor i preživi rat.
Valjda ni jedna godina nije bila toliko krvava za Šid za njegovih 250 godina postojanja koliko 1942. Tog leta kroz centar Šida, jedna za drugom, prošle su kolone Roma/Cigana, Jevreja, a na kraju Srba. I kao da nije bilo dovoljno da Šiđani prate svoje najdraže, svoje prijatelje i komšije, nego su glavnim šidskim šorom do železničke stanice malo-malo prolazile i kolone iz drugih mesta. Tako je bilo i krajem jula 1942. godine, kada je kroz Šid u koloni prošlo na stotine Jevreja iz Iločkog sreza. Ali, da se vratimo malo unazad.
Ubrzo nakon okupacije aprila 1941. godine, dotadašnji simbol međureligijskog i međunacionalnog suživota, Sarajevo, postao je simbol mržnje i stradanja. Nakon pojedinačnih i grupnih napada i odvođenja u nepoznato, oko 3000 sarajevskih Jevreja je sprovedeno u đakovački logor. Među njima je bila i porodica Jicaka i Lune Levi, sa decom Olgom (17), Kalmijem (15), Esterom (13), Klarom (11), Avramom (9) i Davidom (7). Imali su i sina Morica koji je u dvadesetoj godini ubijen u Sarajevu 1942. godine, i Daniela koji je sproveden u radni logor odakle je pobegao i pridružio se partizanima. U vreme sprovođenja đakovačkih logoraša u Jasenovac, izdvojen je određen broj dece koja su ostala još neko vreme u Đakovu, a potom odvedena u Ilok. Tamo su raspoređeni po jevrejskim porodicama. Među tom decom bila su i dva brata iz porodice Levi, dodeljeni na čuvanje porodici Aleksandra Šandora Vinternica.
Vinternici su poreklom bili rumunski Jevreji. Aleksandar je rođen u gradu Satu Mare 1895. godine, a nakon venčanja sa sremicom Reginom Štern 1922. godine nastanio se u Iloku. Oni su pored svojih osmoro dece (Benjanim Volf, Elieser, Hani, Rohl, Ester, Cipora Zelda, Režika Lea, Mirjam) prihvatili i pomenuta dva sarajevska siročeta. Tu ih je i video i upoznao šidski ćurčija Bogdan Jovanović dolazeći u posetu kod prijatelja Vinternica. Posete su bile uzajamne, i upravo Vinternicovi dolasci u Šid sa braćom Levi biće kasnije od presudnog značaja. Nažalost, to je bilo mračno vreme i za Srbe i za Jevreje. Ubrzo je doneta odluka o čišćenju Srema od Jevreja. Većina Jevreja, to jest svi oni koji nisu do tada ubijeni ili koji nisu bili te sreće da pobegnu, pohapšeni su tokom jula meseca 1942. godine i sprovedeni u logore.
Budući da se Ilok nije nalazio na železničkoj pruzi, 320 ondašnjih Jevreja kamionima je dovezeno do centra Šida, gde su se pridružili uhapšenim Jevrejima iz Šidskog sreza. Potom su svi zajedno u koloni polako otpešačili na šidsku železničku stanicu. U momentu prolaska kolone, pomenuti ćurčija Jovanović je stajao ispred svoje radnje (u radnju je svakako smeo samo po pozivu jer su je već preuzeli ustaški komesari) i nemo posmatrao scenu. Prolazeći pored njega, Šandor Vinternic mu je bacio jedan muški grombi kaput i jedan ženski kaput i rekao: „Bogdane, ako se vratim, ti ćeš mi ih vratiti, ako se ne vratim, radi s tim šta hoćeš”.
„Noću od 26. na 27. jula 1942. godine bez prethodnog obaveštenja, dignuti smo svi mi preostali šidski Jevreji iz sna kod naših kuća i naređeno nam je da smesta spakujemo najnužnije stvari: toplu odeću, obuću, hranu i svu zlatninu i srebrninu, te nam je rečeno da ćemo biti smešteni u logor, gde ćemo se morati prehranjivati o vlastitom trošku. Po mene, po moju ženu i moje troje dece, od kojih je najmlađe bilo 2 meseca staro, došli su općinski bilježnik Ivan Daražac, žandarmerijski narednik Pranjčević i općinski policajac Miško Šuster. Uz plač moje dece i žene spakovali smo u brzini stvari i odvedeni iste noći u dvorište šidske opštine, kamo su iste noći doterani i svi ostali šidski Jevreji. Dočekali smo svanuće i proveli ceo dan u tom dvorištu. Skoro ceo taj dan dolazili su nam seljaci i seljakinje, većinom Srbi i nešto Slovaka, te nam donosili razne hrane i da se konačno od nas oproste. Bilo je tu dirljivih scena, plakali smo svi zajedno. Predveče odvedeni smo na željezničku stanicu i utovareni u dva teretna vagona. Pratili su nas domobrani. Prolazeći na stanicu mnogobrojni srpski ljudi i srpske žene izlazili su iz svojih kuća, te davali nam razne ponude i suznih očiju opraštali su se od nas. Ostalo stanovništvo držalo se pasivno. Sa istom kompozicijom odvezeni su u dva ili više vagona Jevreji iz Iloka, koji su bili uveliko maltretirani i tako nabijeni sa svojom mnogobrojnom decom u vagonima. U onoj strašnoj vrućini nije im bilo dozvoljeno da drže otvorena vagonska vrata. Pričali su mi da su za svega 10 minuta morali krenuti iz svojih kuća i bačeni na kamione odvezeni su pravcem Šida – kazivao je sećajući se tog užasa Abraham Kišicki.
Kompozicija sa sremskim Jevrejima odvezena je najpre u Vinkovce, potom preko logora Jasenovac i Loborgrad u Aušvic, gde su pristigli 26. avgusta 1942. godine. Koliki je broj Jevreja iz Srema odveden iz ustaških logora put Aušvica, nije poznato. Zna se da je tog 26. avgusta iz celog transporta izdvojeno samo 77 muškaraca i 88 žena i uvedeno u kartoteku, dok su ostali odmah ugušeni u gasnim komorama.
Pre nego što je voz sa šidske stanice krenuo za Vinkovce, braća Levi su se dogovorili da pobegnu, i to tako što će zamoliti ustašu da ih pusti do česme na stanici da piju vode, a potom će pobeći. Nažalost, mlađi David se uplašio i odustao od bega. Stariji brat je ipak odlučio da sprovede plan u delo. Kada je došao do česme i sagnuo se da pije vode, uhvatio je momenat ustaškog nemara i kroz gustu sremačku prašinu trkom pobegao ka gradu. Prošao je glavnim šorom neprimetno pored šidske Sokolane pune ustaške omladine, prošao bagrenjak prekoputa Sokolane i ušao u sporednu ulicu, tzv. Krotićev šor. Dotrčao je do Jovanovićeve kuće i ćutke ušao u dvorište. Tada su u kući bila samo Bogdanova deca, Nemanja (21) i Nada (17). Kada su čuli kapiju, istrčali su i ugledali jednog nepoznatog dečaka. Nemanja ga je upitao ko je on, a dečak je samo odgovorio: „Ja sam Jevrejin”. Nemanja je brzo zatvorio kapiju, a drugu ruku stavio dečaku na usta: „Sad si to rekao i nikad više”. Tog momenta su stigli njihovi roditelji, Bogdan i Desanka, i prepoznali dečaka. Zadihan i preplašen dečak je kleknuo na kolena i počeo da plače: „Molim vas, ja sam bio jednom u logoru, ja znam šta znači jedan krompir na dan”. Bogdan Jovanović ga je pomilovao po kosi i rekao: „Bez brige, što bude nama, biće i tebi”.
Bogdan Jovanović je rođen u obližnjim Batrovcima 6. decembra 1896. godine. Završio je ćurčijski zanat, oženio se Desankom Andrićevom i decembra 1921. godine otvorio zanatsku radnju u Šidu. Dva meseca pre toga mu se rodio sin Nemanja, a četiri godine kasnije i ćerka Nada. Ništa bolje ne opisuje Bogdana nego gore opisan događaj kada je, iako su i sami Srbi bili osuđeni na smrt, odlučio da pomogne jevrejskom dečaku. Naravno, njegov boravak kod Jovanovića se morao nekako pravno regulisati. U razgovoru sa suprugom, Bogdan se setio jednog muslimana Fehima Fazlagića, geometra u Šidu, za kojeg je znao da je bio „vrlo ispravan čovek”. Otišao je kod Fehima koji je u to vreme stanovao kod gospođe Stanić u centru. Fehim je odmah odlučio da pomogne i sredio dečaku ličnu kartu. Sarajevski sefardski dečak dobio je ime Ivo Martinović, a za mesto rođenja umesto Sarajeva upisana je Krnjeuša (srez Bosanski Petrovac), gde su do tada partizani već zapalili arhiv i svu dokumentaciju. Tako, ako bi ustaše i tražile podatke, ne bi mogli da dobiju nikakvo obaveštenje. Isto tako, prijavljeno je da je on ustaško dete čiji su roditelji stradali od partizana.
-Sa Jevrejima u Šidu smo imali vrlo lep kontakt. Ja kao dete igrala sam se sa Mirom Francoz, sa njenom sestrom Elom, sa Špiglovom decom Ljubicom i Zlatom i toliko druge dece. Mi nikad nismo imali nikakve sukobe, to je išlo jednim lepim načinom i redom… Što se tiče porodice Epštajn, gospođa Margita je bila udata za zubnog lekara. U to doba, ja sam bila mala, imali su ordinaciju u našoj kući. Moja tetka se družila sa gospođom Margitom i sa njenom sestrom. Čika Maksi smo zvali „čika Maksa”, bio je vrlo simpatičan. Jedna vrlo korektna porodica, na svome mestu. Puno toga je ostalo lepoga. Naravno, život nas je bacio na sve strane, tako da posle nikada više nisam imala prilike da vidim nikoga od njih. Meni je teško da kažem, njihova situacija je bila užasna da čovek to ne može ni da izgovori. U Šidu je živela i porodica Kon. Njega su zvali Saša, od Aleksandar, supruga mu se zvala Irena, ne znam ime njene sestre. Kon na koji način se spasao ne znam, on je do skora bio u Bačkoj Palanci, jer je on odatle. Gospođa Irena i njena sestra bile su u Aušvicu u logoru. Na kraju rata došle su u Šid i tu smo se sa njima sreli, gospodina Kona više nisam srela, a gospođa Kon je otišla u Izrael – isproičala je Nada Jovanović.
Eto, to je priča o jednom sarajevskom sefardskom dečaku koji je protrčao kroz Šid i kroz jednu šidsku srpsku porodicu. Njegov trk je pokazao ko je gad, a ko čovek. Dečak se zvao Kalmi.
Napisao: Radovan Sremac (Arhivum – portal Arhiva Vojvodine)
