„Kada sam prvi put video film Čudotvorni mač srpskog režisera Vojislava Nanovića, odlučio sam da u životu želim da radim samo jednu stvar. Da budem kao Nanović, da snimam takve filmove…“

Ova rečenica proslavljenog ruskog režisera Nikite Mihalkova nije previše poznata u domaćoj javnosti. Još je manje poznato ime i delo Vojislava Nanovića, pionira i svojevrsnog genija modernog srpskog filma, ličnosti u srži nekoliko važnih istorijskih trenutaka, danas potpuno iščezlog u kolektivnom sećanju.

Iako u zvaničnoj istoriji „Slavica“ važi za prvi jugoslovenski film snimljen posle Drugog svetskog rata, za istoriju srpskog filma važi drugi podatak: „Besmrtna mladost“ je bilo prvo ostvarenje snimljeno posle 1945. Uradio ga je Vojislav Nanović, perspektivni beogradski „filmadžija“ koji je godinu dana pre toga učestvovao i u snimanju prvog domaćeg dokumentarnog filma – u boji. „Smotra mladosti“ odnosila se na slet iz 1946. gde su beogradski pejzaži po prvi put preneti na platno u punom koloritu, u epohi u kojoj je još uvek dominirao crno-beli film.

Kao perspektivan za kinematografiju, Nanović 1947. godine dobija priliku da završi kurs u Barandovu, kompleksu studija u pregrađu Praga u kome će se začeti čuvena „praška škola filma“, i na kome mu predaje legendarni Sergej Ejzenštajn, autor klasika „Oklopnjača Potemkin“. Priliku da se školuje u Pragu, Nanoviću ukazuje vrhovni faktor vremena posle rata – komunistička partija, koja vlada zemljom. Seme poverenja partije u Nanovića, iz kojeg je proklijala jedna od najautentičnijih srpskih filmskih karijera gde su se porodila dva temeljna filma – „Besmrtna mladost“ i „Čudotvorni mač“, posejano je jedne hladne večeri oktobra 1941. godine ispred neugledne periferijske kafane u Ivankovačkoj ulici u beogradskom kraju Palilula.

Otpor urbane mladosti

Sakriven u senci klimave drvene ograde, u uskoj i kamenitoj uličici, Nanović je u džepu grčevito stezao hladni metal malog pištolja „mauzer“. Iz prizemne kuće prekoputa čula se galama i odjekivala je muzika prilikom otvaranja i zatvaranja vrata, kako bi koji gost ušao ili izašao. Nanović je čekao jednog: za šankom je stajao i pio pivo krupan Nemac, vojnik Vermahta, pripadnik nacističke vojske koja je nekoliko meseci ranije surovo okupirala Beograd i čitavu Jugoslaviju. U okolnim kapijama stajalo je još par Nanovićevih drugova iz ćelije otpora kakve su se tih dana masovno pokrenule u osvojenom gradu. Svi su bili naoružani i rešeni da likvidacijom neprijateljskog vojnika pokažu da Beograd ne pristaje na poniženje. Kada se na vratima kafane ukazala velika silueta u zelenoj uniformi, Nanović je povukao obarač. Onda su zapucali i ostali… Bio je to prvi i jedini okupatorski vojnik na koga je izvršen atentat u Beogradu, sve do 1944. godine.

Tema otpora beogradske urbane mladeži bio je tako okvir njegovog prvog filma, kultnog „Besmrtna mladost“. Glavnu ulogu imao je debitant, kasnije čuveni glumac Rade Marković. Kroz pomenuti okvir otpora ovim ostvarenjem, u kome se jasno videlo da je Nanović sa uspehom savladao Ejzenštajnove lekcije iz Praga, bile su obuhvaćene ključne dileme epohe: pitanja nacionalnog ponosa, okupacije, slobode, ali i ljubavi. Iako sniman u teškim posleratnim uslovima nemaštine i improvizacije, usled čega su neke scene urađene čak u Puli (u to vreme u Beogradu nije mogao da se nađe čitav ulični drvored jer su drva bila masovno isečena u ratnoj oskudici za grejanje), “Besmrtna mladost“, za razliku od famozne „Slavice“ unosi urbanu ikonografiju na veliko platno. Bio je to prvi „gradski“ film koji se odvija na ulicama umesto u šumama i gorama, što će ubrzo postati opšte mesto nove kinematografije, i u kome autor zahvaljujući svom životu na kaldrmi, prikazuje Beograd pod okupacijom bez ikakve simulacije ili preterivanja. Nanović je u „Besmrtnu mladost“ utkao sva sopstvena iskustva u nameri da ostavi svojevrstan spomenik svojoj generaciji koja je u borbi za ideal slobode i herojstva bila brutalno uništena u istom tom polisu čiji duh i ugled je požrtvovano branila.

Kultni status „Čudotvornog mača“

Nedugo zatim, počinje rad na „Čudotvornom maču“ mitskoj fantastici ukorenjenoj u domaćem predanju o Baš-Čeliku: epska fantazmagorija lokalnog porekla nije nešto što oduševljava vladajuće „krugove“ i tu počinje pukotina koja će Nanovića kasnije poslati u dobrovoljno izgnanstvo i posledični zaborav. Ipak, film biva maestralno snimljen, pričajući poznatu narodnu skasku na do tada neviđen način. Kuriozitet je da je u krugovima domaćih filmskih stvaralaca kultni status „Čudotvornog mača“ dobio svoje refleksije decenijama kasnije: rečenica „Daj babo glavu“, koja se više puta čuje u ovom filmu, ponavlja se kao omaž Nanoviću u urbanom omnibusu „Kako je propao rokenrol“ snimljenom 1989. godine. Režiser Milutin Petrović svoj višestruko nagrađivani film „Zemlja istine, ljubavi i slobode“ iz 2000. godine naziva upravo po ključnoj rečenici izgovorenoj u „Čudotvornom maču“ – junak filma na pitanje vladarke nepoznatog carstva, u čijim rukama je čudotvorni mač kojim treba da pogubi Baš-čelika (simbol represije i tiranije), šta je najbitnije na svetu, odgovara da su to istina, ljubav i sloboda, dobivši time mač kojim će izvršiti misiju.

Nanović je autor i filma „Šolaja“, priče o junaku narodnog ustanka u Bosni Simi Šolaji, ostvarenja upamćenog u istoriji domaće kinematografije po tome što je svoje ideološke neprijatelje, pripadnike monarhističkog pokreta, predstavio znatno drugačije u odnosu na kasniji stereotip, kao časne oficire koji drže reč. Odstupajući time prilično od proklamovane istine novog vremena, produbljuje još više pomenutu pukotinu u odnosu sa establišmentom. Nakon filma „Bolje je umeti“ u kome daje prvu priliku za malu rolu jednom nepoznatom glumcu – kasnije legendarnom Pavlu Vuisiću – i gde mu kao asistent scenografije radi Milan Miodragović, arhitekta koji će potom projektovati najveći deo blokova u Novom Beogradu, Nanović donosi odluku da napusti zemlju. Pod javnim obrazloženjem da njegova dela ne prate novu stvarnost, i da su zemlji i socijalističkom društvu potrebni drugačiji filmovi, više ne dobija priliku da samostalno iznosi svoje viđenje istorije i okolnosti u kojima se odvijala. Urbani duh njegovih junaka i gradski ambijent u kome se kreću jednostavno previše odudaraju od ideja proklamovanih kroz vizuru četvorogodišnje borbe u šumama i planinama tokom rata.

Uprkos talentu i veštini – bez šanse

Odlazi u Ameriku gde počinje život „od nule“. Radeći najniže fizičke poslove da bi preživeo, neprestano pokušava da nađe nekakvu vezu sa Holivudom, što mu, nažalost, ne uspeva. U Americi piše scenario za film „Nečista krv“ za koji se nada da će ga snimiti jednog dana. Prema nekim mišljenjima filmskih kritičara koji su kasnije imali prilike da pročitaju taj Nanovićev scenario, tu je bila reč o superiornoj postavci poznatog dela Bore Stankovića. Nažalost, do realizacije filma po tom scenariju nikada nije došlo. U Beograd se vraća krajem sedamdesetih gde se bavi slikarstvom i turističkim propagandnim filmovima ali već načet bolešću od izloženosti teškim fizičkim poslovima. Tadašnje društvo mu ukazuje izvesnu počast dodelom nekoliko nagrada ali to svojevrsno „pranje savesti“ nije imalo mnogo efekta. Ime Vojislava Nanovića zauvek ostaje zanemareno i sve dublje tone u zaborav jer je u „zlatnoj epohi“ domaćeg filma, s kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih, ostao van nje i, uprkos svom raskošnom talentu i vrhunskoj veštini, bez šanse da se tada ukleše u kolektivno pamćenje kao poznati autor.

Film “Čudotvorni mač”