U Libiji zatočeni Srbi, Srbijo pomozi!
Udruženje građana „Ko nam truje decu“ objavilo je pismo Srpkinje dr Vere Lisinac, koja već duži niz godina živi bukvalno zatočena, nevoljno zadržana na teritoriji Libije, a za to zatočeništvo odgovornost snosi kako Libija, tako i nezainteresovana administracija naših nadležnih državnih organa… I Vera nije jedina, nažalost, ima ih više. Oni samo traže svoja ljudska prava na koja Srbija više ne sme zatvarati oči. Evo dramatičnog apela dr Vere Lisinac, koji prenosimo u celosti:
„Ja sam Vera Lisinac, lekar. U Libiju sam došla (bolje reći poslata) davnih godina, jer tada su bila takva vremena, preko Tehničke Saradnje SR Srbije, na rad u vojnu bolnicu El Metiga (gde i sada živim) pri Vojnom Ministarstvu Libije.
Posle mnogo puta bezuspešnih pokušaja najzad sam uspela da izdejstvujem, na moj zahtev, da maja meseca 2017. dobijem saglasnost od Libijske strane za prekid Ugovora o radu 31. jula 2017.godine. Od tada, već pune 3 godine me ovde šetaju od kancelarije do kancelarije, odugovlače, gube papire (namerno) i tako u krug…
Nikako da završim sve što treba i moram, po Libijskom zakonu, ne bi li najzad dobila legalnu izlaznu vizu i vratim se mojoj kući. Prvi put sam pomoć zatražila od naše Ambasade, tada još uvek u Tripoliju, početkom februara meseca 2019. godine, pošto sam iscrpela sve opcije koje sam imala. Nisam više mogla sama dalje…
Tada je na dužnosti konzula u Libiji bio Gradimir Gajić, koji mi je rekao da će poslati protesnu notu Ministarstvu inostranih poslova Libije. Epilog toga – protestna nota nikada nije bila poslata, a meni se ne može reći da je to zbog haosa u ovoj zemlji.
Ja znam jako dobro da je haos, jer rakete padaju na 30 metara od mesta gde živim, ali znam i da postoji priznata vlada Libije i da Filipinska ambasada naprimer, završava baš sve probleme ovde svojih državljana…
Potom je Ambasada RS premeštena u Tunis, bez da je ikome od naših državljana ovde to bilo i jednom jedinom rečju pomenuto.
U Ambasadi u Tunisu je opet odgovoran za Libiju Gradimir Gajić, ali ovoga puta na dužnosti zamenika ambasadora. Nebrojeno puta sam zvala našu Ambasadu u Tunisu, čak i razgovarala 4. juna sa ambasadorom Nikolom Lukićem, koji mi je rekao da ne može da mi pomogne jer nema akreditive za Libiju (taman posla da pozove Beograd).
Gradimir Gajić je tražio da mu pošaljem imeil, i ako sve zna i sve mu je rečeno još pre više od godinu dana i ponovljeno u telefonskom razovoru.
On je nastavio da insistira na imejlu, iako zna, bio je ovde, da se sve kontroliše i mejlovi blokiraju. Mejlove sam nekako poslala uz ponavljanje slanja po stotinu puta. Konačno je rekao da ništa nije stiglo, pa čak ni mejl koji je poslala i moja sestra iz Beograda(?!). Dobija se utisak da je sve to samo izgovor.
Onda sam pitala mogu li da mu sve što treba da kažem, pošaljem na Viber njemu lično? Odgovor je bio „Pa ko će onda to da vidi“? Kada sam ga zamolila da zove Beograd, jer on može da kontaktira one koji bi mogli da pomognu, odgovor je bio „Ma to ne ide tako“… Pitam se kako onda ide ako neko iz Ambasade ne može da zove svog ministra?
Moj sin Nebojša Jakšić i sestra Ljiljana Milovanović su probali da pronađu način da mi pomognu u Beogradu. I udarali u zid od gume. Prvo je bilo da se ministarstvo bavi jedino sa COVD- 19 , pa kad to prođe onda mogu doći, a kada je to prošlo dalje se od portirnice nije moglo.
Osobe koje bi trebalo da rade na zaštiti naših državljana i njihovih prava i interesa (tako bar piše da je to dužnost pod brojem 1 posle visokih državnih aktivnosti), Vera Vukićević i Sami Darmaku ne primaju i ne rade sa strankama???
Čudno neko Ministarstvo gde nema osobe zadužene za rad sa strankama. U drugim zemljama običan građanin može čak i direktno da razgovara i sa Ministrom inostranih poslova!
Moja sestra je 3. juna u 9:10 uspela da uspostavi telefonski razgovor sa portirnicom ambasade. Javila se gospođa koja se nije predstavila (što bi trebalo da bude osnovni red kulture) i ako moja sestra jeste. Obratila joj se doslovce ovim rečima: „Ona ima Ambasadu u Tunisu pa neka se obrati njima. Sem toga ona može da izađe ali neće da ostavi svoje pare!“
Prvo dotična očigledno nema pojma gde je Tunis, a gde Tripoli. Drugo baš bih volela da je pitam zašto ona ne ostavi svoje pare no ih regularno prima svakog meseca i hoće li možda da me usvoji, hrani, oblači i plaća moje račune?! Dotična očigledno nema pojma ni o zakonima u Libiji…
Na kraju pitam se, ko to može da mi pomogne da izađem odavde, kada to Ministarstvo moje rođene zemlje, očigledno ne želi i neće?!!! Čemu onda čuđenje, šta nam rade drugi kada nam isto rade i naši, bar kada smo mi, državljani Srbije u Libiji u pitanju.
Pisala sam o sebi a ima nas ovde dosta, pa čak i primer jedne pokojne medicinske sestre, čiji potomci ne mogu da ostvare svoja ostavinska prava. Mnogo problema mi ovde imamo, pretpostavljamo jer naša država posluje sa onim državama koje su ovde, u ovom delu sveta na „crnoj listi“ (emirati npr)…
Na kraju se obraćam javnosti Srbije: POMOZITE NAM DA SE IZ „ZATOČENIŠTVA“ KONAČNO DOMOGNEMO SVOJIH KUĆA, PORODICA, SLOBODE… DA SMRT BAR DOČEKAMO SA SVOJIMA!“
