Istočna Srbija pretvorena u rudarsku koloniju

Dok se u okolini Majdampeka i Bora kopa sve dublje, ljudi se pitaju da li za njih ovde još ima budućnosti

Iza velikih rudarskih planova, investicija i priča o ekonomskom razvoju nalazi se jedna drugačija stvarnost – ona u kojoj ljudi strahuju za svoje kuće, imanja, vodu i vazduh. U istočnoj Srbiji rudnici se šire, sela čekaju odgovore, a stanovnici sve glasnije postavljaju pitanje koje se ne može svesti na proizvodnju bakra i zlata: ko ima pravo da odlučuje o sudbini njihovog kraja?

Postoje mesta na kojima se budućnost meri kilometrima novih puteva, otvorenim fabrikama i radnim mestima. A postoje i ona na kojima se meri udaljenošću kuće od rudarskog kopa, količinom prašine na prozorima i neizvesnošću da li će porodica za nekoliko godina još živeti na istom mestu.

Za stanovnike pojedinih sela u istočnoj Srbiji ta neizvesnost postala je svakodnevica.

Dok se u javnosti govori o investicijama, razvoju rudarske industrije i ogromnom mineralnom bogatstvu ovog područja, ljudi iz Bora, Majdanpeka i okolnih sela imaju mnogo jednostavnija pitanja. Hoće li imati gde da žive? Da li će njihova imanja opstati? Ko garantuje da će priroda biti zaštićena? I kome će se obratiti kada obećanja ostanu samo reči?

Istočna Srbija odavno je rudarski kraj. Rudarenje je oblikovalo njene gradove, privredu i živote generacija. Ali ono što se danas otvara kao pitanje jeste granica između industrijskog razvoja i prava ljudi da žive u zdravom okruženju, bez straha da će jednog dana morati da napuste svoje domove.

Investicija važnija od čoveka

U Krivelju, Oštrelju i Slatini rudarska industrija nije apstraktna tema o kojoj se raspravlja u kabinetima. Ona je deo svakodnevice. Stanovnici ovih mesta godinama žive uz neizvesnost zbog širenja rudarskih aktivnosti i najava preseljenja.

Njihova imanja nisu samo parcele u katastru. To su kuće građene generacijama, voćnjaci, njive, uspomene i osećaj pripadnosti mestu. Za nekoga ko je ceo život proveo na porodičnom imanju, pitanje preseljenja ne može se rešiti samo procenom tržišne vrednosti kuće.

Poseban problem predstavlja osećaj da se o prostoru na kojem žive odlučuje bez njih. Kada informacije o budućim projektima stižu kroz planove, dokumentaciju i posredne najave, stanovnici ostaju u položaju da čekaju i nagađaju šta ih očekuje.

A neizvesnost je, za ljude koji ne znaju da li će sutra morati da napuste svoje domove, gotovo jednako teška kao i sama promena.

Kineski kapital i pitanje odgovornosti

Dolazak kineskog kapitala u istočnu Srbiju promenio je razmere rudarske industrije, ali je otvorio i niz pitanja o transparentnosti, kontroli i odgovornosti kompanija prema lokalnim zajednicama.

U središtu rasprave nije samo pitanje ko poseduje rudnike i koliko se rude iz njih izvuče. Mnogo je važnije pitanje pod kojim uslovima se to radi i ko kontroliše posledice.

Svaka investicija koja koristi prirodne resurse jednog područja mora da podrazumeva i odgovornost prema ljudima koji na tom području žive. Ekonomski pokazatelji ne mogu biti jedino merilo uspeha ukoliko se istovremeno zanemaruju kvalitet vazduha, vode, zemljišta i sigurnost lokalnog stanovništva.

Posebno je problematično kada građani ne mogu da dobiju jasne odgovore o planovima kompanija koje neposredno utiču na njihovu budućnost.

Jer pravo na informaciju nije privilegija, već osnovni uslov da ljudi mogu da učestvuju u odlukama koje menjaju njihove živote.

Šta ostaje kada rudnik ode?

Ovo je možda najvažnije pitanje koje se postavlja kada se govori o budućnosti istočne Srbije. Rudna bogatstva nisu neiscrpna. Rudnik može da radi decenijama, ali ne zauvek. Kada se eksploatacija završi, ostaje pitanje šta će biti sa prostorom, prirodom, lokalnom ekonomijom i ljudima koji su svoj život vezali za taj kraj.

Da li postoje dovoljno jasni i dugoročni planovi za sanaciju i obnovu područja zahvaćenih rudarenjem? Da li se razmišlja o životu lokalnih zajednica nakon završetka eksploatacije? I ko će preuzeti odgovornost za posledice koje se možda neće videti odmah, već tek za deset ili dvadeset godina?

To nisu pitanja protiv razvoja. To su pitanja odgovornog razvoja.

Glasovi ljudi malo se čuju

Upravo zato je važan novi dokumentarni film televizije Nova „Kineska četvrt: Rudarska kolonija istok“, autorke Jelene Kikić.

Umesto da još jednom posmatra istočnu Srbiju isključivo kroz prizmu rudarskih kompanija, investicija i političkih odluka, film pažnju usmerava na stanovnike koji žive na prostoru zahvaćenom rudarskim aktivnostima i čija se svakodnevica menja.

Ekipa je razgovarala sa ljudima iz Bora, Majdanpeka, Krivelja, Oštrelja i Slatine, ali i sa predstavnicima građanskih inicijativa, stručnjacima i ljudima koji upozoravaju na posledice širenja rudarske industrije.

Film otvara i pitanje novih rudarskih projekata, među kojima su lokacije u okolini Zaječara, kao i planovi proširenja rudarskih aktivnosti kod Majdanpeka.

Njegova vrednost je upravo u tome što podseća da iza svake rudarske mape postoji stvaran život. I da ljudi koji žive na prostoru bogatom rudom ne bi smeli da budu tretirani kao prepreka investicijama.

Razvoj za koga?

Istočna Srbija ne mora da bira između siromaštva i rudarenja. Ali ima pravo da zahteva da svaka investicija bude praćena poštovanjem zakona, kontrolom uticaja na životnu sredinu, transparentnošću i zaštitom stanovništva.

Prirodna bogatstva mogu biti razvojna šansa, ali samo ukoliko korist od njih ne podrazumeva da lokalne zajednice plaćaju cenu koju niko drugi ne želi da preuzme.

Zato je pitanje budućnosti ovog dela Srbije mnogo šire od rudarskih koncesija, proizvodnih kapaciteta i vrednosti izvezene rude. To je pitanje kakvu zemlju ostavljamo onima koji dolaze posle nas.

Jer nije dovoljno da se zna koliko bakra i zlata ima ispod zemlje. Jednako je važno znati koliko života, domova i prirode ostaje iznad nje.

Dokumentarni film „Kineska četvrt: Rudarska kolonija istok“, autorke Jelene Kikić, biće emitovan u sutra, 14. novembra, u 20.30 časova, na televiziji Nova.