Može li se zatrti Njegoševo srpstvo?

Piše: Prof. dr Duško Babić

Njegošev(sk)o crnogorsko srpstvo, sa pečatom kosovskog zaveta i obilićevskog kulta,  živelo je u narodu vekovima pre nego što je ,,poetski ozakonjeno“ u Gorskom vijencu. Tako je bilo i nakon pesnikove smrti, sve do kraja Velikog rata, kada se javljaju prvi znaci osipanja srpskog nacionalnog monolita u Crnoj Gori. Crna Gora je, veli Jovan Cvijić, bila ,,čuvar srpskoga slobodarskog života i zemlja kosovskih osvetnika“. To se najjasnije vidi u periodu dinastije Petrović Njegoš (1697–1918), kada su srpsko nacionalno osećanje i oslanjanje na Rusiju postali određujući faktori u vođenju državnih poslova crnogorskih vladara.

Mnogo je direktnih primera koji to potvrđuju: krajem XVIII veka, vladika Danilo se potpisuje kao „vojevodič srpskoj zemlji“; u Zakoniku kneza Danila Petrovića, Njegoševog naslednika,  iz 1855. godine, stoji da „u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srpske“.  Poslednji vladar dinastije Petrovića, kralj Nikola, u svom ratnom proglasu iz 1912, ovako poziva Crnogorce u rat za oslobođenje Metohije: „Crnogorci! Tužan vapaj koji dopire iz Stare Srbije, od tamošnje naše potlačene braće, ne može se dalje podnositi!… Neka se blagoslovom Božjim i Svetoga Petra ostvare snovi iz moje mladosti, kada sam pjesmom… zagrijavao srpske grudi vjerom da oružani moramo poć: Onam, onamo za brda ona!“

Ovakvi primeri mogli bi se ređati u nedogled i svi bi nedvosmisleno ukazivali „na srpsko nacionalno utemeljenje stare Crne Gore“, kako je govorio Cetinjanin Predrag Vukić. To je svet u kojem je odrastao Njegoš, pesnik ,,narodne snage i narodne duše“ (Skerlić), „tragični junak kosovske misli“ (Andrić). Iz tog sveta nikao je Gorski vijenac i pesnik koji je celinom svog dela i bića klicao: „srpski pišem i zborim, / svima gromko govorim: / narodnost mi srbinska, / um i duša slovenska“. Bez patosa srpstva nemoguće je zamisliti pesnika Gorskog vijenca, kao što je bez Gorskog vijenca nemoguće razumeti  srpsku kulturu i srpski identitet uopšte.

Crnogorska posebnost 

 U celom Njegoševom delu, uključujući i njegovu prepisku, nema nijednog mesta gde bi pominjanje crnogorskog imena imalo značenje etnonima. Crnogorstvo je kod njega isključivo regionalna odrednica srpskog nacionalnog prostora. Na isti način pojam „Crnogorac“ upotrebljavali su i drugi srpski pisci njegovog vremena: S. Milutinović, Vuk, Branko, Zmaj, L. Kostić… Kod Njegoša ne postoji crnogorstvo kao nacionalno određenje, kao što ne postoji ni kroz celu istoriju stare Crne Gore. Posebnost Crne Gore i crnogorstva kod Njegoša postoji samo u okviru srpske nacionalne svesti – gde joj je providencijalno naznačen zadatak čuvanja sakralne, zavetne dimenzije srpstva kao duhovne zajednice. Promisao i sudbina odredili su da Crna Gora čuva iskru srpske slobode, koja čeka trenutak da se „izvije“, da postane svetlost koja će narod ,,dozvati“ iz mrtvila robovanja tuđinu. U toj iskri je biće naroda, njegova zarobljena snaga, večna supstanca ‒ ,,prekaljena iskra božestvena“ koja „hrani dušu ognjem elektrizma“. Njegoševa Crna Gora je čuvar svetosti nacije, onoga što je u njoj večno, što u istoriji i egzistenciji nosi i čuva njenu metafizičku određenost. Posebnost Crne Gore i crnogorstva za Njegoša je u važnosti i težini nacionalnog zadatka, a ne u etničkoj drugosti. Takva Crna Gora je „herojsko poslušanje“, „služenje krstu“, pri čemu reč „krst“ ne asocira samo na čuvanje ugrožene hrišćanske vere, nego i na prihvatanje žrtvenog puta, vaskrsnog razumevanja istorije, predaka, čoveka i čoveštva.

To je suština njegoševske, „poetske istine“ o Crnoj Gori i crnogorstvu, kanonizovane u Gorskom vijencu. Na prvi pogled, to je idealizovana, iznad realnog života sazdana slika u skladu sa romantičarskim idejama o  „antejskoj snazi naroda“ (M. Ekmečić). Ali, samo na prvi pogled, jer Njegoševo narodnosno osećanje u svojoj suštini nije romantično nego tragično (Ž. Vidović), nije idealizacija nego hristijanizacija, nije odziv modi (istorijskog) trenutka, nego izraz zavetnog zajedništva  živih i mrtvih. Njegoševu misao o narodu ne vodi ugađanje nečemu spoljašnjem, jer stoji iznad merila dopadljivosti. Vladika je, kako reče Isidora Sekulić, ,,bio indiferentan prema svemu sitnom“ ‒ zato čovek kod njega nikad ne živi samo svoj život, nego i život svojih predaka, čuvajući tako „svetu svojost“, kroz koju se izlazi iz sitnog u veliko, iz prolaznog u večno,  iz profanog u sveto. Iz egzistencijalnog u esencijalno. Samo u narodnoj zajednici, samo u žrtvenom delu za narod, Njegošev čovek nalazi  važnost vlastitog ega.  Ko ne misli i ne radi tako, on „đetinja“, zapliće se u banalnosti i sitnice, tone u ,,ništožnost“.

Sve ovo bilo je potrebno reći da bi se „iznutra“, iz imanentne logike Njegoševe filozofije i antropologije – koje objedinjuje njegova religija ‒  pokazalo koliko su nacionalna ideja, i „patos srpstva“, određivali njegovu sliku Crne Gore – njene istorije, mentaliteta, narodnog života. Svaka ideja crnogorstva kao zasebnog etniciteta, sagledana sa „njegoševskog visa“, pokazuje se kao apsurdna, nemoguća. Crnogorstvo bez srpstva ne bi  dezavuisalo samo Njegošev pojam narodnosti, nego i njegov pojam čoveka. Pa i više od toga: to bi značilo ,,popiranje“ božjih zakona, jer je za njega  narodnosno osećanje (rodoljublje) „prekaljena iskra božestvena“ – znak ,,života duševnog“.

Novo crnogorstvo

„Zasadi crnogorskog nacionalizma“ koje su u narod bacili glavni ideolozi ‒ Sekula Drljević i Savić Marković Štedimlija, u komunizmu su proklijali i pustili vidne izdanke, a puni procvat i obilne plodove dali su u poslednjih 25 godina, posebno nakon osamostaljenja Crne Gore. To je vreme kada ideologija otklona od srpstva prerasta u ogoljenu mržnju prema srpstvu. Identitet Crnogoraca gradi se isključivo na dokazivanju da oni nisu Srbi i da su sve veze Crne Gore sa srpskom istorijom rezultat vekovnog nasilja i velikosrpskog državnog projekta. Crnogorska politička elita pokrenula je sve raspoložive mehanizme državne moći za stvaranje novog nacionalnog identiteta Crnogoraca, uverena da se za nekoliko godina može stvoriti ono što se u istoriji stvara vekovima. Tako je započelo bezobzirno „pranje“ i „peglanje“ istorije, u kojoj je srpski predznak neutralisan i uklanjan raznim dovijanjima i falsifikatima.

U prostorima tog kulturološkog inženjeringa, ideolozi novocrnogorstva setili su se „Crvene Hrvatske“ i započeli neskrivenu latinizaciju i hrvatizaciju Crne Gore. Sa tim je bio komplementaran proces evroatlantskih integracija, u kojima je tradicionalna Crna Gora gurana u kulturološki obrazac stran njenom biću i istorijskim stremljenjima, a sve pod plaštom progresivnih, demokratskih promena. Time se menjao njen geopolitički položaj, ali je proizvedeno i nešto mnogo važnije i dalekosežnije od toga: kolektivno preumljenje koje je kod jednog dela naroda stvorilo svest da je moguće svoju budućnost graditi na amneziji i samoporicanju. Kulminativna tačka tog sveobuhvatnog, apsurdnog  samozaborava jeste odluka vlade Crne Gore da prizna nezavisnost Kosova (2008). To nije bila obična politička odluka: to je trenutak moralnog i identitetskog sloma ‒ odvajanje od „centralnog mesta svekolikog srpskog narodnog predanja“ (D. Bogdanović). Crna Gora bez ,,kosovskog središta“ poništava i zatamnjuje vlastitu istoriju, odriče se svega što je u njoj supstancijalno i uzvišeno.  Takva Crna Gora, htela ne htela, odrekla se i Njegoša, koji je na  „kosovskoj misli“  izgradio svoju koncepciju srpske istorije i nacije i narodne zajednice uopšte. Odrekla se i Crne Gore, čija je istorija, poetski sakralizovana u Gorskom vijencu, postala večno „ogledalo srpsko“.

„U današnjoj Crnoj Gori Njegoš je nezvan gost“ (M. Mićović). Njegovo delo stoji na putu nastojanjima političke i kulturne elite da konstituišu novi nacionalni identitet i novi kulturni obrazac Crne Gore, na matrici ogoljenog antisrpstva.

Duhovni i sekularni koncept nacije

Ovde dolazimo do neizbežnih pitanja o tome kakav će biti tok ovog sukoba u budućnosti i kakav ishod se može očekivati? Nije teško zapaziti da autor ovog rada smatra da su na strani njegoševskog nasleđa argumenti istorije, etike i istine. Ali, to ne znači da u ovoj borbi ta strana mora biti pobednik. „Prednosti“ njegoševskog srpskog crnogorstva nad novocrnogorskim antisrpstvom po svojoj prirodi jesu duhovne, a ova borba se vodi (i vodiće se) „na protivničkom terenu“, u prostoru svetovnosti, u vreme „posle istine“ i „posle religije“, kad je „sve dozvoljeno“.

U tom kontekstu, nacionalno i identitetsko pitanje u Crnoj Gori javlja se kao kulturološko i civilizacijsko, jer nas dovodi pred niz opštijih pitanja, kao što su:  Može li duhovni, religiozni koncept nacije, kakav zastupa Njegoš, preživeti  dominaciju (možda, bolje: torturu) humanističkog kosmopolitizma i internacionalizma?  Može li njegoševska „narodna svetinja“ da se odupre agresivnom nametanju dogmi građanskog i civilnog društva ‒ jedinom poželjnom kulturnom obrascu u našem vremenu? Zato je, u najmanju ruku, lakomisleno tvrditi da je  crnogorski nacionalizam projekat bez budućnosti i da treba ignorisati crnogorstvo kao novi nacionalni identitet. Naprotiv, Srbi kao celina, a posebno Srbi u Crnoj Gori, ovom pitanju moraju pristupiti trezveno i odgovorno, uvažavajući stvarnost.

Uzimajući u obzir napred rečeno, po našem mišljenju, nije pravo pitanje: može li crnogorstvo postojati kao nacija? (jer je očigledno da može), nego: može li crnogorska nacija biti konstituisana u skladu sa Njegoševom narodnosnom idejom? Ako prvo pitanje podrazumeva odgovor – da; na drugo se mora kategorički odgovoriti sa – ne. Crnogorstvo bez srpstva može biti politički projekat, ideologija, program, ali ne može biti narodnost u njegoševskom smislu. Crnogorstvo odvojeno od srpstva nema dubljeg, sakralnog smisla, gubi dimenziju vere, zavetnog vezivanja za moralni imperativ.

U nauci je prisutno mnogo teorija o tome šta je nacija i kako ona nastaje. Da bi se to mnoštvo učenja i pristupa lakše sagledalo i sistematizovalo, građene su različite tipologije, u kojima su nacije grupisane po sličnosti nastanka i održavanja u vremenu. Ali, ni tako nije bilo moguće ovu stvar pojednostaviti i uopštiti tako da mali broj tipova obuhvata sve pojedinačne slučajeve. U poznatim tipologijama nacije nama se najobuhvatnijom  čini ona koja nacije deli u dve grupe: „zavetne“ i „republikanske“, pri čemu se prvi tip odnosi na nacije ujedinjene i održane verom, kultnim ličnostima i događajima, zavetnim shvatanjem istorije; a drugi tip, na nacije ujedinjene građanskim, liberalnim i demokratskim načelima. Prvi tip se oslanja na tradiciju, „veru otaca“, na istorijsku svest koja čuva i ovekovečuje moralne vrednosti, a drugi se „sukobljava sa tradicionalnom hijerarhijom“ (M. Ković), a istoriju doživljava kao racionalizovani hronološki niz zbivanja. Kolevka zavetne nacije je istok, a republikanske zapad. Zavetna nacija je, po svojoj suštini, duhovna, religijska zajednica, a republikanska sekularna. Ovo razgraničenje, naravno, ne treba shvatiti kruto i isključivo, jer se tipovi nacionaliteta, u stvarnosti, mešaju i prelivaju jedan u drugi, ali ovaj tipološki dualizam neporeciv je kao paradigma za sagledavanje istorijske, kulturološke i duhovne različitosti naroda sveta. Utičući jedan na drugi u nekim perifernim manifestacijama, ova dva tipa nacionalizma su ontološki suprotstavljena.

Lako je zaključiti da je Njegošev(sk)i nacionalizam zavetni (religiozni), a novocrnogorski republikanski (sekularni). Prvi je istorijski kristalizovan u sećanju na kosovski zavet i nasleđe svetorodne loze Nemanjića, a drugi svoja uporišta traži u vrednostima demokratije, građanskog i civilnog društva. To nije ništa novo u svetu. Pitanje je samo mogu li takav tip nacionalnog identiteta prihvatiti Crnogorci, tradicionalno vezani za svoju prošlost i ugled predaka. Uprkos istoriji, „refleksu kosovske krvi u pogledu“ i – Njegošu.

Šta će biti „na pošljetku“?  To niko ne zna. Od toga su „u grobu ključevi“.