Kad je Karađorđe plakao

Plakao je, siroma, svo mu se lice suzama oblilo. I svi kaluđeri, i prote, nisu izdržali. Ni manastir, nemi svedok, ne ostade nem. Zvona sama udariše.

Ovako je prota Mateja Nenadović, duhovni saborac vožda Karađorđa, u svojim “Zapisima” zabeležio dramatične trenutke Karađorđevog saznanja da je i konačno ugušen njegov ustanak. I da povratka nema. U manastiru Fenek, nadomak Beograda, u kome kaluđeri vekovima čuvaju protina sećanja, utočište je našao i Karađorđe. Ne znajući ono što on zna, kaluđeri su mu nazdravili:

„U zdravlje vrhovnog vožda, gospodara Đorđa Petrovića, komandanta serpskoga! Još kaluđer nije ni čašu spustio, beleži prota Mateja, a Karađorđe zaplaka.

Kao dete roni suze. A ja se pitam: Daj mi sada onoga junaka, da se drži. Da ne zaplače kameno srce. Ali, sva se večera u trenu u plačevno pozorje obrati. Prota Mateja Nenadović, potom, upisuje:

„Od plača i njegovog razočarenja, i sam sam jedva progovorio. Pokušao je voždov duhovni saborac da ga uteši:

„Gospodaru, nije fajde plakati. No uzmi pasoš. Idi u Brisel, gdi se čuje Aleksandar (ruski) i kaži mu ovako:

“Ja sam černi Georgije Petrović koji je podigao svoj narod da se od turskog zuluma izbavi. I deset godina držali smo se… A sada dođe 20 Turaka na jednog Srbina i osvojiše nas…

” Zato, reci u Briselu: “Došao sam … meni presudite kako hoćete, ali izbavite moj narod.”

U razgovor se uključio i prota zemunski, ondašnji Jevtimije Ivanović. Obratio se voždu:

„Gospodaru, ovaj savet brata Mateje je vrlo dobar. Niko drugi ti dati bolji ne može…

Nastala je mučna tišina. Vožd ju je prekinuo: „Tako je, kojekude… Iskao sam taj pasoš. Ali mi ga Nemci ne dadu.

Preuzeto: Saša Adamović, istoričar (Fejsbuk)