Anica Savić Rebac najumnija Srpkinja

Bila je jedna od najumnijih Srpkinja svoga vremena, a možda i uopšte. Danas je dosta onih koji uopšte nisu ni čuli za nju.

Zapala joj je ulica na periferiji Beograda iako je svakako bila najučenija žena svog doba u prestonici.

Rebeka Vest je njen život stavila u jedan od svojih romana i ubrojala je među ljude koji su bili stubovi savremene civilizacije.

Uoči Drugog svetskog rata, Francuz Deni Sora svrstao je među dvadeset najumnijih ljudi na planeti koji bi mogli da spasu čovečanstvo.

Ceo Novi Sad pričao je o njenom daru i inteligenciji, a Milan Kašanin tvrdio je da je ona istinski zlatar reči. Jovan Dučić s pravom se plašio da će kritika prećutati njeno delo i to samo zbog toga što nije znao „ko bi umeo da o tome kaže pravu reč“.

Rođena u građanskoj porodici u kući oca Milana Savića, književnika i urednika u Letopisa Matice srpske. Odrasla je među književnicima i slikarima, uz Lazu Kostića, Uroša Predića, Jovu Zmaja, Simu Matavulja.

Još u detinjstvu svi su govorili da je genijalno dete: čitala je na engleskom, nemačkom, francuskom, grčkom, latinskom. Sa 12 godina prevodi Bajronov spev i novele Tomasa Mana.

U Beču je studirala klasičnu filozofiju. Godinama je izučavala Njegoša, bolje reći Luču mikrokozmu (Prva i poslednja sveštenica Njegoševe Luče)- Udala se za Hasana Repca, naočitog Hercegovca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara, komitu, francuskog đaka sa Sorbone, dobrovoljca iz balkanskih i Velikog rata.

Malo ko je ovde razumeo njenu filozfsku poetiku iz prostog razloga što je teško nalazila sagovornika sebi ravnog. Zbog muške sujete, profesorske zavisti ili prevelikog znanja, za nju nije bilo mesto na Univerzitetu u Beogradu ali sa mužem odlazi u Skoplje da predaje Geteov helenizam, Platonsku ili hrišćansku ljubav.

U ime te ljubavi, Anica Savić Rebac u noći kad je preminuo njen Hasan, sebi je prerezala vene.