Pogled na rat Jermenije i Azerbejdžana

Jermenija i Azerbejdžan od jutros su u ratu. Sukobi su izbili u spornom regionu Nagorno-Karabah, koji Azerbejdžan ne kontroliše još od 1994. godine. Iz ovog dela sveta tokom celag dana stižu oprečne informacije o vojnim operacijama, dve strane optužuju jedna drugu za izazivanje sukoba, na obe strane proglašeno je ratno stanje, Jermenija je objavila opštu mobilizaciju… Sa terena stižu podaci o stotinama mrtvih, pominje se 200 ubijenih azerbejdžanskih vojnika, dok jermenska strana priznaje gubitak od 15 vojnika.

Šta se stvarno dešava između Jermenije i Azerbejdžana, ko je započeo sukob, kakvi su izgledi da se okončaju, ko bi mogao da izvuče deblji kraj. Da li postoji mogućnost šireg sukoba, kakva je pozicija Rusije, koja je naklonjenija Jermeniji i Turske koja otvoreno staje na stranu Azerbejdžana? Na neka od ovih pitanja odgovor u komentaru pod naslovom „Novi sukobi Azerbejdžana i Jermenije – perspektive“ daje Aleksandar Đokić analitičar iz Moskve. Njegov tekst sa Fejsbuka prenosimo u celini:

Piše: Aleksandar Đokić

Jutrošnja eskalacija sukoba u Nagorno-Karabahu predstavlja produžetak letošnjih borbi koje nisu dovele u pitanje status kvo. Sada je glavna nedoumica koja od dve strane, ili njenih saveznika stoji iza eskalacije, jer od tog odgovora zavisi dalji razvoj situacije.

Pošto obe strane optužuju jedna drugu za agresiju, a takođe u tome uveravaju i Rusiju, zvaničnog odgovora ne može biti. Mogu se, međutim, naći i argumenti koji bi potvrdili oba narativa. Možemo ih analizirati, suprotstaviti i pogledati argumenti čije strane imaju veću težinu.

Na prvi pogled, zbog civilizacijskih veza, ali i animoziteta jasno je da srpska javnost a priori staje na stranu Jermenije, a protiv Azerbejdžana i Turske. Navijanje ni na koji način ne utiče na realnost, a i ne iziskuje puno truda. Mislim da ni Jermeniji, ni Azerbejdžanu moja podrška ili osuda ništa ne znače, pa u tom pravcu neću ništa ni pisati.

Razmotrimo argumente.

Prvo, Azerbejdžan je ekonomski i demografski razvijeniji od Jermenije. Njegova teritorija se prostire duž Kaspijskog jezera koje obiluje naftnim izvorima. Još pre Oktobarske revolucije pojas od Mahačkale, koja se tada zvala Port Petrovsk, pa do Bakua, azerske prestonice, bio je veliki centar naftne industrije.

Tamo su i boljševici imali svoje radničke kružoke i revolucionarne organizacije. Između ostalog, veće prisustvo radničke klase u Azerbejdžanu i njihova podrška boljševicima je jedan od razloga zašto se sporna teritorija Nagorno-Karabaha i našla u sastavu te zemlje, a ne Jermenije.

Dakle, gledano kroz projekciju moći, Azerbejdžan će protokom vremena postati snažniji, a Jermenija slabija – to je razlog da Jermenija započne borbu za internacionalizaciju pitanja Karabaha sada dok još ima šanse za pobednički ishod. Vreme radi protiv Jerevana.

Drugo, politička situacija je nestabilnija u Azerbejdžanu jer dinastija Alijeva vlada tom zemljom od raspada Sovjetskog Saveza, dok je režim u Jermeniji došao na vlast kroz prevrat podržan većinom društva i uživa većinsku podršku građana.

Za azerbejdžanske vlasti pitanje eskalacije u Karabahu može poslužiti kao idealan izgovor za skretanje pažnje sa korupcije dinastije Alijeva, koji izgleda nikada ne planiraju da puste vlast. Ovde možemo napraviti paralele sa huntama u Grčkoj i Argentini, koje su pokušale da povrate legitimitet aneksijom Kipra i Foklandskih ostrva.

Dakle, ovo je razlog za Azerbejdžan da pokrene agresiju, ali bi to bio rizičan potez, jer u slučaju poraza režim Alijeva automatski gubi vlast, dok se u slučaju ponovnog zamrzavanja konflikta sve vraća na početak i Alijev je opet u problemu nelegitimnosti.

Treće, potpuna je greška reći da je Erdogan pokrenuo ovu eskalaciju iz prostog razloga što Erdogan ne kontroliše, niti upravlja režimom Alijeva u Azerbejdžanu. Alijev je nezavistan igrač, koji sarađuje sa Turskom na obostranu korist. Turska retorički podržava Alijeva, on od Turske kupuje moderno naoružanje i sa njom trguje energentima, ali Azerbejdžan nije marionetska država Turske.

Četvrto, Rusija i Jermenija imaju labavo savezništvo. S jedne strane, Jermenija umnogome zavisi od Rusije, što ekonomski, što vojno, ali sa druge, jermensko rukovodstvo razume da Rusija neće izaći iz pozicije neutralnog arbitra i stati na stranu jermenskih nacionalnih interesa.

Jermenija bi želela da privuče zapadne sile na svoju stranu, ali prethodno treba da izađe iz ruske izolacije. Eskalacija, a potom i internacionalizacija konflikta u Karabahu može biti jedan put da se taj cilj ostvari.

Peto, profesonalizam azerskih vojnih snaga i njihove uigrane taktike korišćenja visokotehnološke vojne tehnike iz Turske nisu direktan dokaz azerbejdžanske agresije. Prirodno je da se takve operacije uvežbavaju upravo zbog toga što taj konflikt još uvek traje. Da je Srbija ozbiljna i nezavisna država, sa funkcionalnom, a ne džepnom vojskom od 20 hiljada pripadnika, i ona bi uvežbavala scenarije koji uključuju Kosovo.

Šesto, Jermenija je objavila punu mobilizaciju, dok Azerbejdžan to nije uradio. Troškovi pune mobilizacije svih muškaraca do uzrasta od 55 godina su ogromni, naročito za siromašnu zemlju kao što je Jermenija. Iz ovoga se vidi da je Jermenija ta strana koja se sprema za ozbiljnu eksalaciju konflikta, a ne Azerbejdžan koji koristi samo profesionalne vojne kapacitete.

Kada se sve sabere i oduzme, sklon sam da poverujem da je Jermenija ta koja je započela ovaj konflikt kako bi u njega uvukla Rusiju, a potencijalno i zapadne sile na svoju stranu. Jedini resurs kojim Jermenija raspolaže je njena uticajna i bogata emigracija, prisutna u Moskvi, ali i u Francuskoj i Sjedinjenim Državama.

Nije teško zamisliti scenario u kome Jermenija poziva zapadne države u pomoć kako bi bio sprečen još jedan genocid, što se sasvim uklapa u jermensku spoljnu politiku, koja već decenijama deluje u tom pravcu. Jermenski zvaničnici su već krenuli da izjavljuju kako azerska vojska granatira teritoriju Jermenije, što je druga strana demantovala.

Time bi Jermenija započela međunarodni proces pregovora oko statusa Karabaha i razbila izolaciju u kojoj zavisi od Rusije. U ovom slučaju, Rusija, Turska i Azerbejdžan bi bili na gubitničkoj strani.

Fotografije: Rojters/Azis Karimov