Uspon i pad sokola sa idejom jugoslovenstva

Piše: Saša Nedeljković   

Pre Prvog svetskog rata u redove sokola su stupali oni koji su znali šta ih čeka. Sokoli su se borili za stvaranje Jugoslavije u Prvom svetskom ratu i zato su podneli velike žrtve.

Govoreći o srpskim sokolima pre Prvog svetskog rata Dušan M. Bogunović istakao je:„Biti član sokolske organizacije u Bosni i Hercegovini značilo je biti otvoren neprijatelj Austro-Mađarije. I ako se u tome pravcu zahtevalo nešto da se učini, život za to moralo se dati. Buniti se, osvežavati svest, ljubiti Srbiju i kralja Petra, smetati i prkositi svagđe i na svakom mestu Austro-Mađariji, tražiti slobodu i pun život a dizati se protiv ne samo ličnoga, nego i nacionalnoga robstva, to je bio osnovni motiv sokolske politike u Bosni i Hercegovini.”

Slično je bilo i u ostalim krajevima. Do  1929. Sokolski savez bio je vrhovni, upravni, izvršni i nadzorni organ sokolske organizacije na čijem čelu je bio najistaknutiji soko. Savez je delovao samostalno prema pravilnicima koje je sam donosio. Zbog zabrane rada političkih stranaka posle uvođenja šestojanuarske diktature 1929. politički rad prenet  je u sokolska društva. Pored Hrvatskog sokolskog saveza u Zemunu je osnovano društvo Hrvatski soko a u Beogradu Srpski soko.

Kralj Aleksandar doneo je 5. decembra 1929. zakon o osnivanju „Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Sve dotadašnje sokolske organizacije (Jugoslovenski Sokolski Savez, Hrvatski soko i Srpski soko) morale su da  uđu u Savez Sokola ili da prekinu sa radom. Tim povodom održana je izvanredna glavna skupština Jugoslovenskog Sokolskog Saveza kojoj su prisustvovali delegati svih sokolskih župa. Na skupštini je donet zaključak da JSS stupi u novu organizaciju „Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Od 1929. upravu Saveza Sokola imenovao je i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom ministarskog saveta.

Sokolske organizacije i dalje su birale uprave župa i društava. Hrvoje Macanović  istakao je u svom članku „Sokolska pjetiljetka”:

„Soko kraljevine Jugoslavije, pokret privatne inicijative, dobio je zadaću da odgaja narod. … Pre donošenja zakona o SKJ  naše Sokolstvo, formalno barem, nije imalo ovoliku i ovakvu dužnost pred narodom. Mi smo sami, duboko uvereni i čvrsto odlučeni, vršili istu ovu ulogu, … koju danas, primljenim obvezama, moramo da vršimo. Samo što smo onda za svoj rad odgovarali sebi, svojoj savesti i užem krugu svog članstva, dok danas odgovaramo narodu, odgovaramo državnoj zajednici, koja nam daje sredstva i prava da ovu dužnost i zadaću izvršimo. Sokolstvo je tako prešlo granice dobrovoljnog rada. Sada smo preuzeli dužnosti, preuzeli smo mnoge olakšice i prava, i kolektivno odgovaramo narodu za svoj rad, za uspehe, za napredak. Osim nas nitko drugi ne vrši našu zadaću, dakle svaki naš propust je velika i odgovorna pogreška, koju nitko drugi ne ispravlja. Uživamo prava i olakšice, imamo sredstva i već sada osetljivu pomoć, imamo najvišu zaštitu i najviše priznanje, i sve to, ne kao nagradu za veliko i požrtvovno delo, koje su generacije našeg bratstva za narod i jedinstvo izvršile, takvu nagradu i takvo priznanje nikad Sokolstvo ne bi primilo, sve to dobivamo zato, da njihovo sveto delo nastavimo u novim prilikama i u novom obnovljenom obliku. Prava i pomoć, koja uživa naše Sokolstvo, ne sme da bude teret zajednici, ne sme da bude porez bez koristi. Sokolstvo je ušlo svojevojno u rad za dobro zajednice, zajednica ga je priznala, pozvala ga je u pomoć, daje mu pravo i sredstva da izvrši slobodno odabranu dužnost. I Sokolstvo ne sme natrag! … Oduševljeno obnovljenom snagom pristupa poslu i hoće sada da novim uspesima  pokaže, kako je zajednica, kako je država dobro izabrala, kad je Sokolstvu predala tu dužnost. … Prirodno je, da su sve snage našeg Sokolstva povezane oko intezivne reorganizacije i oko sokolizovanja, … novih jedinica i novog članstva. ”

Za vreme diktature došlo  je do naglog omasovljavanja sokolskih redova. Mnogi su poželeli da postanu članovi sokolskih društava. Nasuprot tome veliki broj predratnih sokola posebno hrvatskih napustio je  sokolske redove zbog  uticaja države. Sokoli su koristili svoj uticaj za vreme diktature za davanje imena ulica u gradovima po osnivaču sokolstva Tiršu. Savez Sokola bio je pomagan od države i materijalno i moralno. Država je pomagala novčano izgradnju sokolskih domova. Državna pomoć iznosila je 6 miliona dinara, kao redovna pomoć sokolima predviđena budžetom Ministarstva fizičkog vaspitanja naroda. Zbog toga što je Savez sokola primao materijalnu pomoć na osnovu zakona od države i banovina bilo je rasprostranjeno mišljenje da se rad sokola zasnivao na pomoći.

U svom Izveštaju Gospodarski odsek isticao je da je pomoć koju su sokoli dobijali bila neznatna u srazmeri sa novcem, koji su sokolske jedinice prikupile od svojih pripadnika u priredbama i sopstvenim radom i trudom kroz jednu godinu i da su taj novac trošile na svoje redovne potrebe. Sokolske jedinice su živele, radile i izdržavale se sa sopstvenim sredstvima. Pomoć sa strane dobijale su samo prilikom podizanja sokolana i uređenja vežbališta i to delimično. Od godišnje pomoći preko polovine je upotrebljavano za gradnju domova, veći deo za održavanje stručnih tečajeva, administraciju Saveza i župa, štampu i propagandu, dok za redovni život jedinice nisu primale ništa. Novac koji su prikupljale sokolske jedinice bio je rezultat velikih ličnih napora i žrtava, jer u sokolskim redovima nalazili su se ljudi srednjeg i siromašnog imovnog stanja.

Sa jedne strane oni koji su bili za Jugoslaviju težili su  jedinstvu nacionalnih snaga i zato su bili rešeni da se angažuju tako što će se pridružiti sokolskim društvima i četama. U mnogim mestima članovi sokola istovremeno su bili i članovi Jadranske straže. O saradnji članova sokola i Jadranske straže u časopisu „Jadranska straža” je komentarisano:

„Soko i Narodna odbrana rade na svome području, a Jadranska straža na svome specijalnome području, izmenično se podupirući i popunjavajući. Središna uprava Aero–Kluba „Naša Krila“ odlučila je 1930. : 1) Da se sve organizacije „Naših Krila“ upišu u članstvo „Sokola“; 2) Da se svim silama utiče da i svi članovi „Naših Krila“ postanu članovi „Sokola“; Drugi su imali svoje interese u pridruživanju sokolskoj organizaciji.

U početku Savez Sokola bio je oduševljen prilivom novih članova. U „Izveštajima za 5 redovnu glavnu skupštinu … 12 maja 1935” isticalo se : „ … nekoliko meseci posle novog formiranja počele su pojedine župe da prijavljuju Savezu jak pokret među širim slojevima naroda, da se osnuju sokolska društva i čete. Skoro 250 novih jedinica širom otadžbine. Naročito na selu. … druga polovina godine 1930 dobila je svoje naročito obeležje. Stara, konsolidovana društva a takođe i mnoge župe izrabile su ovu dobu za veliki broj svojih redovitih javnih nastupa i propagandnih izleta u krajeve, gde do tada nije bilo društava i gde je tinjala iskra oduševljenja za sokolsku stvar, dok nisu uspeli da su se osnivale jedinice naše organizacije i onde, gde na to nismo mogli ni pomišljati.”

Nagli porast sokolskih jedinica a posebno  sokolskih četa primorao je Savez Sokola da pomaže obuku što većeg kadra prednjaka. Pored onoga što je načelništvo preduzimalo u okviru svog budžeta Savez je svim župama omogućio da drže putujuće prednjake. Oni su obilazili društva i čete na teritoriji župe i održavali prednjačke tečajeve. Ipak to nije bilo dovoljno. Zbog toga je Savez pomogao župama za održavanje društvenih prednjačkih tečajeva. Plate za župske prednjake bile su 498.000 dinara. Za tečajeve društvenim prednjacima dato je 244.000 dinara a za tečajeve vođa sokolskih četa 175.000 dinara. Sve zajedno potrošeno je  1.097.000 dinara.

Savez Sokola je dostigao vrhunac sa skoro 400.000 pripadnika krajem 1934. Od tada je došlo do nazadovanja broja jedinica i pripadnika i to ne samo u oblastima gde su sokoli bili izloženi napadima, nego u čitavom savezu. U 1936. Savez Sokola  izgubio je 79.038 pripadnika.

U sokolskoj štampi bilo je tekstova koji su kritikovali stanje u redovima sokola. Starešina Dušan Bogunović je još 1931. uočio da se sokoli pretvaraju u intervenističku stranku. Posetio je prostorije banske uprave. Bio je dan primanja. Pri prolasku kroz sobu za primanje imao je šta da vidi: „Mnogo je onih, koji čekaju da budu primljeni. .. opazih na velikoj većini sokolske značke. Pozdravih se Zdravo ! Pogledi onih, kojima je išao pozdrav – bili su puni čuđenja. – „Odkud dolazim da ih pozdravim”. Za njega je to bio očigledan primer da sokolska značka, odnosno pripadništvo sokolskoj organizaciji, „ima da služi da se do nečega dođe. … Gledao sam i čitao mnoštvo preporuka za ovo ili ono mesto, u ovom ili onom staležu. Vrlo retko nalazite poznata imena, čiji sokolski rad zaista treba da bude priznat i na osnovu rada, da i dođe do mesta. U svim preporukama stoji – član sokolske organizacije. I kao što je nekad pripadništvo političko-partijskoj stranci bilo sredstvo da se nešto postigne  — eto tako mi izgleda i danas među nama. … Slušao sam, da su izvesni ljudi građani, a stupivši u sokolske redove – kasnije bili zbog ovoga ili onoga zločina pozvati na odgovornost. U jednom selu blizu Zagreba – priređuje se kao uvod u sokolski rad zabava u gostioni. Dolazi do svađe – gostioničar član tog našega sokolskoga bratstva ubija u pijanom stanju šofera. Sokolski je tečaj učiteljstva. Učiteljima se govori – kad svršite tečaj, bit ćete namešteni, kud hoćete itd. Ovih primera za sigurno ima bezbroj … i bolje je o njima i ne misliti.” Nastavio je : „ … Zlo je – veliki broj pridošlih članova, a ne uvereni i odani Sokolstvu. … Zlo je – na čelu Sokolstva – uprave bez znanja, svesti, volje i ljubavi za Sokolstvo, a samo da se popuni broj. Još veće je zlo – ako je samo pripadništvo Sokolstvu  — a ne tvoj život i rad u Sokolstvu, iz koga proizilazi tvoje sokolsko pravo, da si bolji i spremniji činovnik-građanin od drugoga, čiji život nije sokolski. Zlo je – ako mislimo, da ćemo uticati na život države u pravcu Sokolstva, ako zauzmemo čim više položaje, bez obzira na naš sokolski položaj u društvu našega bratstva, iz kojega položaja ide i pravo na položaj u državi. Zlo je —  ako primamo, da nas bude veći broj, skoro sve što nam se prijavi. Zlo je – ako u organizaciju dolaze – jer im se obećava ovo ili ono mesto itd. — Sve su to negativne strane bivših partijskih stranaka, čiji život nam je najjasniji dokaz propasti, ako pravo na utecaj u državi ne proizilazi iz rada i života u Sokolstvu. Jest – mi hoćemo da utječemo na život u državi, ali ne zato što smo samo pripadnici sokolske organizacije, već zato, što uzgoj, život i rad u Sokolstvu učinio me je boljim i sposobnijim  činovnikom, radnikom, građaninom itd. I taj život bolji od drugih, daje mi pravo da sam poštivan više od drugoga – i taj život u Sokolstvu  — malo po malo prenašamo na državu i tako se zbiva ne od jednom već u nizu decenija preobražaj države u duhu sokolstva,  kao što čine naša braća i sestre na severu. I zato – ne od pripadništva sokolskoj organizaciji, već iz života i rada u Sokolstvu – sokolskom utecaju u državi – iz života i rada u Sokolstvu, a ne samo pripadništvo nekoj organizaciji – daje pravo na bolji položaj u državi.

U protivnom nije dobro ni za Sokolstvo, a nije dobro ni za državu našu – nacionalnu – čiji temelji su građeni na etici i svesti svih nas, a ne činovničkoj karijeri ili povlaštenim klasama. Dobro države i moralnost i trajnost Sokolstva traži da budemo danas naročito čuvari misli: Od života i rada u Sokolstvu  — sokolskom utecaju u državi. “

Razvoj prilika u sokolskim redovima išao je suprotno željama Dušana Bogunovića. O tome su pisali u sokolskoj štampi.  Dr Aleksandar Tabaković iz Novog Sada je u članku „Sokolstvo i država” istakao „Poletni razvitak Jugoslovenskog Sokolstva poslednjih nekoliko godina treba bez sumnje dobrim delom zahvaliti i energičnoj potpori naših državnih vlasti … Velika je razlika, dakle, u tome sa li nam novo članstvo pristupa iz sopstvenih pobuda, iz uverenja, i da se nove jedinice stvaraju iz unutrašnje potrebe, ili pak pod sugestijama pretstavnika kakve javne vlasti, pa makar ove rukovodile i najplemenitije namere. … u ovom potonjem slučaju takva vrsta državne pomoći morala bezuslovno da promaši svoj cilj, jer na taj način stvorene jedinice nikada ne bi mogle da ispravno vrše svoj zadatak, jer tako vrbovani članovi postali bi članovi samo na hartiji, cifre koje ne pretstavljaju ništa, balast koji više koči nego što pospešuje pravilan razvitak Sokolstva i sokolske misli. To bi bila neka vrsta sokolske inflacije, izdavanje novih novčanica bez neophodnog zlatnog pokrića, koja bi na koncu morala dovesti i do sveopšte devalvacije sokolskih deviza.

Vladimir Deduš je u svom izveštaju o prosvetnom radu župe Varaždin u časopisu „Sokolska Prosveta” istakao: „Dakle prilike za razvitak Sokolstva su vrlo nepovoljne. Pa ko je osnovao toliki broj sokolskih jedinica u našoj župi? Većinom naše činovništvo. Oduševiše se preporukama i savetima svojih pretpostavljenih a primamiše ih i sokolske svečane odore, povedoše agitaciju u selima i tako stadoše sokolska društva i čete nicati kao gljive iza kiše. … Danas je u našoj župi činjenica, da samo one jedinice u istinu napreduju i rade, gde su se učitelji svom dušom posvetili sokolskom radu.”

O radu Saveza Sokola za vreme diktature predratni sokoli Župe Beograd prepustili su istoriji da da svoj sud. Dr Niko Kalođera pisao je 1938. u „Oku Sokolovom”, da je jugoslovenska ideja pre Prvog svetskog rata okupljala najveće duhovne snage naroda sa ciljem da se oslobodi i ujedini u jednu državu. Posle rata nije imala snage da ih duhovno poveže. Za nosioce ideje označavali su se pojedinci koji su je  održavali radi ličnih interesa. Dr Laza Popović  je o stanju u sokolskim redovima pisao:  „U sokolstvu a na vodećem mestu i na upravi, moraju stajati oprobani ljudi, … sasvim sigurno da je naše sokolstvo pre rata, za rata pa i odmah posle rata bilo odasviju strana bogato sa ljudima krepkim, patriotskim, junačkim, jugoslovenskim, a da se u toku ovih dvadeset godina posle rata sve to bogatstvo polako raspućkalo i prilično propalo, tih dobrih ljudi izgleda da u sokolstvu nema više … jer su se stari i povukli i iz sokolstva izvukli.”  U „Izveštaju za 1938 godinu” u časopisu Sokolske župe Mostar „Knjiga za sokolsko selo” isticalo se : „Poslijeratno sokolstvo, pregaženo vremenom, izgubilo je os svoje duhovnosti i počelo da kaska za materijalističkim učenjima i ljudima, … Tada je sokolstvo „izgubilo svoj rezon detr” u očima ljudi koji su poznavali prijeratno sokolstvo  i koji su koliko toliko u svojoj kući njegovali svoju vjeru i čuvali narodne običaje. U tom vrtlogu i pometenosti, došao je zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije …  decembra 1929 godine. Podržavano od Kralja i potpomognuto od države Sokolstvo je moralo primati strahovite prinove članstva, koje su kasnije prijetile da potope samo sokolstvo. … . “.

Prilikom proslave Dana Ujedinjenja 1939. Momir Sinobad je  uočio da na svečanoj sednici, i u povorci nisu opaženi sokoli članovi Savezne uprave koji su pripadali beogradskoj Župi  i sokoli koji su sa trotoara posmatrali sokolsku povorku. Smatrao je da je manji broj sokola postao malodušan iz straha za budućnost koji je zahvatio sve građanske slojeve.  (21) Deo nekadašnjih sokola prešao je na stranu neprijatelja sokolstva. Iz Imotskog su pisali u Sokolskom glasniku o otpuštanjima sokola. Jovan Kadijević, zvaničnik-dnevničar kod sreskog suda u Imotskom otpušten je iz službe zato što je bio tajnik sokolske čete u Glavini. Bio je bačen na ulicu da učini mesto čoveku koji je nekada bio sokolski prednjak, a 1940. najgrlatiji u Hrvatskoj Zaštiti.  Posle izbijanja Drugog svetskog rata članovi sokola su bili poneti “sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage koncentrišu na rešavanje problema svoje porodice. Nastala je “luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Momir Sinobad je smatrao da je tada  trebalo sakupiti snagu i sa više vedrine gledati na sve probleme. Sokolski pokret je oduvek imao taj cilj. Međutim sada se desilo suprotno. Nadvladao je strah i nagon za samodržanjem.

Posle napada na Čedu Milića 1940. došlo je do reakcije u sokolskim redovima. Uprava Sokolskog društva Beograd-Matica jednodušno je utvrdila da takvom delu nema ravna ni u okupiranoj Poljskoj. Smatrali su da ako se sokolstvu ne da puna satisfakcija za napad i sve mnogobrojne progone, onda je sokolstvo trebalo da se izjasni da će na svaki napad odgovoriti istom merom, jer je to bio jedini način da se sačuva čast i životi sokola. Isticalo se: „Ako sokolstvo nije u stanju da ove mere primeni i dobije satisfakciju, onda je bolje da organizacija  kao takva se raziđe, a pojedinci da brane svoja građanska prava i čast Sokola.” Pošto je  saznalo o napadu na starešinu župe Mostar Čedu Milića, Sokolsko društvo Beograd IV osudilo  je kako su istakli nečovečni i divljački napad. Bili su sretni da napad nije uspeo i izražavali su svoje simpatije i želje Čedi Miliću da u svom daljem radu bude sačuvan. Društvo je istaklo: „Ovaj slučaj nas ne obeshrabruje, već nas još više nuka na što svesniji i intezivniji rad. Naša je topla želja da ovo posluži svima sokolima da još jače učvrstimo naše redove radi dobra našega naroda, pa da nas nikakovo delo surovosti, divljaštva i zločinstva ne može oslabiti.”

Pre Prvog svetskog rata u redove sokola stupali su oni koji su bili spremni na žrtve u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Do 1929. Sokolski savez je delovao samostalno prema pravilnicima koje je sam donosio. Zakonom o osnivanju „Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije” režim je stavio sokole pod državnu kontrolu. Sa jedne strane društva koji su bila za Jugoslaviju posle uvođenja diktature pozvale su svoje članove sa postanu sokoli ili da sarađuju sa sokolima. Činovnici su agitovali da se osniju sokolska društva i čete. Došlo je do omasovljenja sokolskih jedinica. Zbog uticaja države u vreme diktature veliki broj predratnih sokola posebno hrvatskih napustio je sokolske redove. Bilo je i onih koji su  imali svoje lične interese u pridruživanju sokolskoj organizaciji. Zbog podrške države  sokoli su težili da preoblikuju državu u duhu sokolstva. Tražili su da se u gradovima u Jugoslaviji ulice nazovu po osnivaču sokolstva Miroslavu Tiršu. Zbog toga što je Savez sokola primao materijalnu pomoć od države i banovina  bilo je rasprostranjeno mišljenje da se rad sokola zasnivao na pomoći države. To su sokoli demantovali. U sokolskoj štampi bilo je tekstova koji su kritikovali stanje u  sokolskim redovima. Starešina Dušan Bogunović uočio je da se sokoli u vreme šestojanuarske diktature pretvaraju u intervenističku stranku. Drugi su smatrali da oni koji su ušli u sokolske redove pod pritiskom u stvari balast za sokole. Mnoštvo novih članova očekivalo je povlastice zbog stupanja u sokolske redove i nije bilo spremno da sledi sokolske ideale. Sokoli su bili izloženi napadima hrvatskih separatista. Bilo je različitih stavova o tome kako se odbraniti od napada. Jedni su predlagali da se učvrste sokolski redovi. Drugi su predlagali da ako sokoli nisu bili u stanju da odgovore istom merom, što je za njih bio jedini način da sačuvaju živote, onda neka se raziđu kao organizacija. I onda kao pojedinci brane svoja građanska prava. Momir Sinobad pisao je o panici koja je zahvatila  sokolske redove u Beogradu  na početku Drugog svetskog rata.

U takvim prilikama i sa takvim članstvom Savez Sokola dočekao je Drugi svetski rat. I ako su se članovi i članice Saveza Sokola pripremali za Drugi svetski rat deo članova sokola  nije  bio spreman na žrtve kao u Prvom svetskom ratu. U Aprilskom ratu došlo je do rasula. Okupatori su zabranili Savez Sokola. Deo sokola prešao je u ilegalu a deo se pridružio ili partizanima ili Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini.  Komunisti su posle rata osnovali svoje gimnastičke organizacije. Sokoli koji su uspeli da izbegnu  iz zemlje nastavili  su rad u slobodnom svetu. Nadali su se da će se sokolstvo obnoviti u zemlji i bili su spremni da pomognu obnovu rada sokolskih društava.

*Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije