Opstali pod Turcima, ali ne pod komunistima
Preživeli vekove turskog ropstva i izgnanstva u Galipolju u blizini Dardanela, ali ne mogaše da prežive komunističku Jugoslaviju i Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju! Reč je o već čuvenim Galipoljskim Srbima, a njihova sudbina jasno ukazuje na to koliku je katastrofu srpskom narodu nanela totalitarna komunistička Jugoslavija i Titova Republika Makedonija.
Prvi pomeni Galipoljskih Srba u turskoj Trakiji datiraju još iz 16. veka. Bilo je dve srpske dijaspore u ovom delu Trakije, jedni su bili poreklom iz Srema, a drugi iz Pomoravlja, tačnije iz Jagodine i okoline. Preseljeni su iz Srbije u talasima u vreme Sulejmana Veličanstvenog u 16. veku i kao posledica Austro-turskih ratova, najpre Velikog bečkog rata (1683 – 1699). Oni su odvedeni iz svoje postojbine kao ratni zarobljenici, no uprkos žestokom vojnom otporu koji su pružali turskim osvajačima, njihovi životi su bili pošteđeni uz uslov preseljenja u potpuno ispražnjene i depopulisane krajeve nedaleko od Carigrada u kojima niko nije želeo da živi zbog negostoljubivog terena.
Galipoljski Srbi su se održali do početka 20. veka u dva međusobno udaljena naselja. Jedno se zvalo Bajramič i nalazilo se pod planinom ”Kuru Dag” ili u prevodu Suva Planina, a drugo naselje je bilo Karadža. Ova naselja su danas udaljena nekoliko sati vožnje jedno od drugog.
Većina Srba u Karadži postali su Grci krajem 19. i početkom 20. veka jer nikako nisu hteli da pristanu na bugarske sveštenike, učitelje i školstvo koje se jako loše ophodilo prema njima. Pošto je jedini drugi izbor u to vreme bila grčka crkva i učitelji, većina Srba iz Karadže su se opredelili za ovaj izbor. Nakon Prvog svetskog rata i Lozanskog mira iz 1923. koji je podrazumevao razmenu grčkog i turskog stanovništva, pogrčeni Srbi iz Karadže preseljeni su u grčki deo Trakije, a danas im se gubi svaki trag.
Srbi iz Bajramiča i manji deo Srba iz Karadže imali su drugačiju sudbinu. Naime 1914. njihova delegacija odlazi u Carigrad i od srpskog poslanika mole preseljenje u pobednicu balkanskih ratova i svoju postojbinu Srbiju jer je Srbija bila u velikom ekonomskom uzletu kao znatno prosperitetnija zemlja od Turske u to vreme, dok su Srbi živeli pod nepodnošljivim uslovima i pritiscima islamizacije kroz generacije.
Te 1914. je oko 200 porodica Galipoljskih Srba odlučilo da se presele u Srbiju. Njihov nacionalni entuzijazam i rodoljublje probudio je jedan Srbin-musliman iz Novog Pazara Adem-efendija koji je kao osmanski žandarmerijski poručnik došao da služi u tom delu turske Trakije. Kako njegova žena nije uopšte govorila turski, ona je okupljala oko sebe galipoljske Srbe. Njih dvoje su inspirisali ove Srbe da se vrate u svoju postojbinu i organizovali su sastanke sa srpskim i ruskim diplomatama u Carigradu i njihove posete Galipolju. Srpsko poslanstvo im se istog trenutka stavilo na raspolaganje, izdalo im je pasoše i učinilo sve da se steknu uslovi za njihovo kolektivno preseljenje.
Galipoljske Srbe u razgovorima sa našim diplomatama predvodili su starci ili kako su sebe svali ”knezovi” Tasa Lambov, Andreja Đurić Karađozov i Pandil Vuksičić. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata obezbeđena im je nekadašnja spahijska i napuštena turska zemlja zajedno sa napuštenim turskim kućama u gradu Pehčevu na samom istoku Južne Srbije, današnje Severne Makedonije. Blizu Pehčeva se nalazi izvor reke Bregalnice koja je od epskog značaja za srpsku istoriju i mesto herojske odbrane Južne Srbije od bugarske agresije 1913.
Većina srpskih porodica iz Galipolja se naselila već 1914. dok je poslednji talas pristigao nakon Prvog svetskog rata 1920. godine. Sa sobom su iz Bajramiča poneli svoju veliku svetinju koja se i danas čuva – ikonu Svete Prepodobne Mučenice Paraskeve. Ona je danas smeštena u maloj kapeli sagrađenoj u dvorištu kuće Atanasa Tanča Galazova u Pehčevu. Tu dolaze pravoslavci sa svih strana i pale sveće za svoje žive i mrtve pred ikonom koja ima čudotvornu moć.
Galipoljski Srbi su imali poseban dijalekat očuvavši osobine srednjevekovnog srpskog govora, a koje danas još možemo da identifikujemo u određenim govorima timočko-prizrenskog dijalekta, posebno u jeziku Srba sa Šar Planine i iz današnjih zapadnih krajeva Severne Makedonije, poput mijačkih i brsjačkih krajeva.
Nažalost Galipoljski Srbi nisu uspeli da prežive stravičnu mekedonizaciju forsiranu od strane totalitarnog titoističkog režima u Južnoj Srbiji i danas se gotovo svi izjašnjavaju kao novonastali Makedonci. Po poslednjem popisu u Pehčevu je bilo samo 12 Srba. Tragovi Galipoljskih Srba se nalaze najpre na groblju u Pehčevu, gde se kao i u svim drugim mestima današnje Severne Makedonije očitava nasilna makedonizacija srpskih prezimena kao svedok organizovanog brisanja Srba iz jedne od naših postojbina. Ta izmena prezimena sa ić na nastavke ”ov”, ”ev”, ”ski” i ”ik” je evidentna na grobovima u Pehčevu gde još uvek mogu da se vide i stara prezimena preminulih Galipoljaca.
Pa tako imamo zabeležene: Babaliković-Babalakov, Galazovci-Galazov Galazovski, Dimitrijević-Dimitrovski, Janićijević-Janakiev, Jovanović-Jovanovski, Marković-Markovski, Lazarević-Lazarov, Kanalijovci-Kanalijov, Karakašovci-Karakašov i Karatukovski, Karakostić-Karakostov, Karađozović-Karadžolov, Kolikovci-Kolikov, Kostović-Kostovski, Mitrović-Mitrovski, Mihajlović-Mihajlov, Nikolić-Nikolovski, Pavlović-Pavlov, Pandević-Pandov, Parasković-Paraskov, Pujić-Pujovski, Pulkovci-Pulkovski, Stavrović-Stavrov, Stefanović-Stefanovski, Todorije-Todorovski. Nastavak ”ci” je bio ostatak karakterističan za nekadašnje turske popise srpskih prezimena.
U vreme Kraljevina SHS i Jugoslavije, Galipoljski Srbi su u potpunosti čuvali i negovali svoju posebnost, no titoizam nije praštao želju Srba da ostanu Srbi, a to vreme je trebalo preživeti, trebalo se školovati, naći posao, prehranjivati porodicu dok su umirali poslednji Galipoljski Srbi svesni svog srpskog identiteta očuvanog u najgorim uslovima turskog ropstva i to u tuđini.
Sudbina Galipoljskih Srba nam je opomena šta može da nam se desi ako se ne držimo zajedno i ako ne istrajavamo u očuvanju našeg identiteta u čemu nam pomaže naša majka Srpska pravoslavna crkva. Pošto je Galipoljskim Srbima srpska crkva ukinuta od 1945. pa na ovamo, vidite i sami šta se dogodilo sa njima, ali i sa čitavom Južnom Srbijom, centrom naše srednjevekovne države.
Pogledajte video o Galipoljskim Srbima:
Izvor: FB stranica Istorija Srba
