Junak kosovskog zaveta

“Iskušenje je sudbina čovjeka na zemlji. To je sudbina ljudska, svakog pravog naroda da prolazi kroz iskušenja. Stara izreka jednog od drevnih otaca crkve je bila „Uzmi im iskušenja i niko se neće spasiti“, rekao mi je dok su gorele srpske kuće u okolini Pećke patrijaršije.

Nažalost, za razliku od njega, bez imetka u ostavinskoj raspravi, malo ko od svetovnih glavara, sa pozamašnim imetkom, razmišlja o sudnjoj uri.

Ali svevišnji najbolje zna. Zašto? Kako? Kojim putem? I kome će šta nameniti.

A znao je i On. Pastir bogoliki, koji nikog nije ostavljao ravnodušnim. Bio je spreman za put, kao svaki Hristov vojnik, ispunjen radošću i punoćom svog grandioznog dela. A uradio je mnogo. Kantarom ovozemnim nemerljivo!

Ispraćaju suze i molitve miliona verujućih. Nepregledne kolone građana hrle ka Cetinju. Eto putokaza i onima koji se rvaju sami sa sobom.

Stigao je u trenutku komešanja naroda u duhovno ogoljenu Crnu Goru. U teškom vremenu po Mitropoliju Crnogorsko – primorsku, na koju su te 1991. godine crnogorski liberali i lokalni kriminalci, jurišali sa kamenicama. Kamenje pokvašeno poluvekovnom mržnjom odbijalo se od njega, kao talasi od morsku hrid. Ali ga je bolela raspolućenost naroda i slepilo ljudi da kidišu na krst zbog kog su im đedovi vekovima krv prolivali.

Na sve načine komunističke vlasti su godinama pokušavale da spreče njegov dolazak na presto cetinjskih mitropolita. Anticrkveni režim je još sedamdesetih godina prošlog veka, spremao svog kandidata, ali se njegovim izboru žilavo odupirao, stari mitropolit Danilo Dajković, isto koliko i ideji da se po modelu crkve u Makedoniji, formira samostalna Crnogorska pravoslavna crkva.

“ Čovek snuje a Bog odlučuje”, znao je da kaže vladika, koga će istorija pamtiti po integritetu ličnosti, hrabrosti, briljantnom umu i umeću da vrati moć i ugled pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori. I više od toga. Da narodu razbije strah od odnarođene vlasti.

Otišao je Amfilohije neimar, mitropolit tribun, duhovni pastir, oštri sagovornik moćnih, zaštitnik slabih, protivnik osiljenih, lekar bolesnih, ispovednik utamničenim…

Preselio se među tajnovice, svetovice, slobodarce, predani molitvenik i arhipastir Amfilohije.

Rođen je na Božić 1938.godine u Barama Radovića u Donjoj Morači.

“Božji miljenik – Justinovo duhovni čedo”, govorili su stari Hilandarci, videći u njemu istinskog pastira naroda otuđenog samog od sebe.

Bio je živo i bistro dete u mnogočlanoj porodici Ćira i Mileve Radović.

I ime mu dadoše Hristovo! Iskovano iz imena spasitelja sveta.

Risto, bistrooki i oštroumni momčić stasao je u Zlatoustog gromovnika, čije će besede ko Njegoševi stihovi, odzvanjati brdovitim nebom iznad Gore Crne .

Sve se videlo pogledu. A pogled zapisuje i najmanju iskru.

Taj pogled je širio toplinu kod dobronamernih ali je slao i poruku zluradima. Kao što je kod većine njegova pojava budila pozitivne emocije, tako je kod protivnika ili neistomišljenika rasplamsavala bes,pomešan sa neobuzdanom mržnjom. Narod ga je voleo! Govorio je kao sveti Ilija gromko i jasno. Nije bio miljenik moćnika ali su ga poštovali i sa uvažavanjem mu se obraćali. Mase ga danas žale i oplakuju, ali ima i onih koji su odahnuli. Neki u fraku drugi u mantiji.

Grešio ali se nije ogrešivao, naročito ne o narod, čijim je jezikom propovedao. Ne o otadžbinu, Boga kome je verno služio.

Znao je od reči da načini brdo, od kog bi kasnije nastala planina. Iza njega se nije samo prijatelj mogao zakloniti, već su mase nalazile zavetrinu i utočište.

Bio je magnet, na koji su se lepili i nedobronamerni i ambiciozni ljudi. Spremni da istrguju i da se, u njegovi ime samopreporuče. Ali to nije umanjivalo snagu njegove ličnosti.

“ Nije bitno šta kaže svet o nama, već šta Bog kaže o nama. Kako nas Bog vidi.”, govorio je često.

Sećam se kada mu se italijanski general Kabiđozu zaklinjao da će po cenu života braniti Pećku patrijaršiju i Dečane, respekta sa kojim mu se obraćao Serđo di Melo, prvi šef Unmika na KiM, susreta sa izvesnim Indijcem guvernerom Peći:

“Došao sam da obiđem manastir na pola sata, ostao skoro tri. Sada su mi stvari mnogo jasnije. I još nešto da su španski konkvistadori došli sa Vašim postulatima na svetom pismu a ne sa krstom na maču, možda bi i Indija bila hrišćanska zemlja”, rekao je Indijac pokazujući ogromno poštovanje prema mitropolitu Amfilohiju.

Po skromnosti, razboritosti i erudiciji podsećao je na svetog vladiku Nikolaja Žičkkog i Ohridskog. To što je On iz glave govorio bez lektorisanje se moglo odštampati. Bolela ga je patnja razapinjanog naroda. Mazohizam i destrukcija i prihvatanje laži, dela elite o srpskom narodu.

Znao je satima da stoji ispred manastira ili pred Patrijaršijim u Beogradu i sluša sirotinjsku muku.

Vladavinu svetovnih velmoža je karakterisao Njegoševim stihovima ;

” Zakon im je što im srce žudi, što ne žudi u Kuran ne piše”.

Stizao je svuda, i kada je gorela Pećka petrijaršija i Republika Srpska Krajina i Bosna i Kosovo i Metohija. Dostojni egzarh Pećkoga patrijaršijskog trona u najtežim trenucima u vreme sveopšteg terora i masovnih zločina nad Srbima, nakon povlačenja vojske i policije, stiže u Metohiju. Pregovara, brani, spašava, opojava, sahranjuje, da zaštiti i tuđe svetinje kao što je prsima pred razjarenom masom, stao ispred Bajrakli džamije u Beogradu…

Goreo je Hilandaar, na zgarištu je ostao srebreni rukohvat igumanskog žezla. Mitropolit je, držeći to parče metala, ispričao je anegdotu o sopstvenom gnevu prema tadašnjem proigumanu Mojseju zbog svečanog dočeka ambasadora SFRJ u Grčkoj, Svetozara Vukmanovića Tempa, prilikom posete Hilandaru. Bio je mlad jeromonah na doktorskim studijama u Atini.

“‘Kako ste mogli da zvonite tom bezbožniku? Zar zvonima da dočekate čoveka koji se nije potrudio da spasi rođenog brata, uglednog sveštenika – profesora Bogoslovije na Cetinju, Luku Vukmanovića? Odali ste mu počast kao krunisanoj glavi!’ Bio sam besan”, ispričao je tada mitropolit Amfilohije.

“Otac Mojsej me je ćuteći posmatrao svojim blagim očima. ‘Oče Amfilohije, mi nismo zvonili da mu odamo počast već da u njegovoj umrtvljenoj duši probudimo uspavano zrno ljubavi prema korenima’, rekao je smerni Hristov vojnik, prepodobni otac Mojsej,” prisećao se, tog marta 2004. godine, arhipastir crnogorski koji je uspeo da probudi uspavani duh iskonske Crne Gore, obamrle od poluvekovnog komunističkog terora.

Praštaj i pomjani vladiko sveti, pripremi put svojim nebeskim molitvama i za naše grešne i lomljive duše!