Kako je akademik Ipokrit Đorđević prekršten u Vladana
6. novembar 2020. · Zdravko Elez
Napisala: Sofija Mrišuk (Bio jednom jedan Beograd)
U godini kada obeležavamo 90 godina od smrti akademika Vladana Đorđevića (Beograd, 1844 – Baden kod Beča, 1930), jedne od najistaknutijih ličnosti kulturnog, naučnog i političkog života u Srbiji XIX veka, Srpska akademija nauka i umetnosti priredila je izložbu „Vladan Đorđević: portret neumornog stvaraoca” u Galeriji SANU.
Kao uvod i svojevrsan poziv da, uz poštovanje svih epidemioloških mera zaštite, posetite ovu izložbu koja će biti otvorena do 13. decembra 2020, delim s vama par crtica o Vladanovom rođenju, detinjstvu i ranom školovanju iz knjige dr Vojislava M. Subotića izdate 1910. povodom pedesetogodišnjice rada dr Vladana Đorđevića.
Akademik Vladan Đorđević/iz kolekcije fotografija Miloša Jurišića
„Kad se Vladan rodio, varoš Beograd prostirala se od tvrđave do šanca na kome su bile četiri kapije: Stambolska, Vidinska, Varoška i Savska. Izvan šanca i tih kapija na njemu su bila raštrkana turska groblja, čak do Terazija, sadašnje ulice Kralja Milana. Ko god je od Beograđana hteo samo da zagradi koji plac izvan šanca („šarampova“) dobijao je na taj plac tapiju da je njegova svojina.
Tako je mladi hećim Đorđe, docnije sanitetski poručnik Đorđe Đorđević, dobio jedan plac u pređašnjoj Gospodskoj, a sada Brankovoj ulici, i to baš onaj na kome je danas kuća u kojoj je sada Srpska kraljevska akademija nauka i umetnosti.
Na tom placu sazidao je hećim Đoka sebi kuću 1842. godine, pa se onda oženio Marijom, sestrom Tomčeta (Tome Leka), jednog od prvih boltadžija čaršije beogradske.
„Lepa Maca“ (tako su je zvali njeni suvremenici), igrala je na Vavedenje, 21. novembra 1844. godine, vazdan u nekim svatovima, a kad se s igranke vratila kući rodila je muško dete.
Kad je hećim Đoka otišao svome venčanom kumu, Koči Germanu, jednom od tadašnjih najuglednijih Beograđana, da mu javi da je dobio kumče, i da ga zamoli da to kumče krsti, Koča se jako obradovao, i tu noć, od radosti, nije mogao zaspati. Mislio je kako će mu ime nadenuti. Uzeo je svoje „knjige indžijele“ i svu noć ih je preturao da u njima nađe kako se zvao najslavniji lekar starih Grka, jer je baš tim imenom hteo da krsti sina hećima Đoke, ne bi li i on postao „doftur“.
Pred zoru tek našao je da se najslavniji lekar u staroj Eladi zvao Ipokratis i kada je u Crkvi svetih Arhistratiga krštavao dete, pa ga je sveštenik upitao kakvo ime hoće da mu nadene, Koča German reče:
-Ipokrat.
-Nema takvog sveca u pravoslavnom kalendaru – reče sveštenik u čudu.
-Čovek koji je to ime nosio učinio je više dobra rodu ljudskom nego nekoliko tuceta svetaca.
-Dobro. Kad je tako neka bude volja tvoja, gazda Kočo. Krštajet sja rab Božji Ipokrat!
Kad su dete odneli kući i kazali kako mu je ime, njegova majka, koja se rodila „preko“, u Beloj Crkvi, samo huknu:
– Iju, teško meni, kakvo je to ime? Ja ga ne mogu ni izgovoriti, a kamoli tepati!
Ne prođe ni godina dana, a u sadašnjoj Palilulskoj kasarni otvoriše prvu bolnicu srpske vojske u kojoj je i lekarski pomoćnik Đorđe Đorđević dobio stan, te je svoju kuću izdao pod kiriju gđi Špačekovici za njenu prvu žensku školu. Kada je na Istočnom Vračaru ozidana nova velika Vojna bolnica (onde gde je sada Treća beogradska gimnazija) hećim Đoka preseli se u nju.
I tako je mali Hipokrat proveo detinjstvo u ovim dvema vojnim bolnicama. Drugovi su mu bili vojnici na straži, igračke su mu bile drvene puške koje su mu deljali razvodnici straže bolničke.
Kada je dete doraslo do škole, odvedoše ga u onu avliju do Saborne crkve, gde je sada jedna od palata beogradskih osnovnih škola. Onda su u toj avliji bile dve škole: levo u većoj zgradi, u kojoj je bilo i prvo beogradsko „čitalište“, beše srpska, a desno u manjoj kući beše grčka osnovna škola. Onda su se grčke škole širile čak do Sent-Andreje iza Budima; onda su mnoga srpska deca najpre išla u grčku školu, pa posle u srpsku (Dositije Obradović, Ilija Garašanin, Simić, Petronijević). Onda je grčki jezik još
bio međunarodni na Balkanskom poluostrvu. Zato i malog Ipokrata, iako mu je maternji jezik bio srpski, dadoše najpre u grčku školu. Ali nije dugo u njoj ostao…
…Kad je Ipokrat svršio i sedmi (onda poslednji) razred gimnazije, i došao da se upiše na pravni fakultet Liceja, 1862/63. školske godine, pa je podneo školsku svedodžbu: „da je Ipokrat Đorđević s odličnim uspehom svršio gimnaziju“, tadanji dekan Đura Daničić počeo je s njime ovakav razgovor:
-Ja bih vam predložio da ovo grčko ime zamenite kakvim srpskim imenom.
-Zar to može da bude? – začudi se đak – Za to treba odobrenje g. popečitelja vnutrenih djela, a ja i ne vidim zašto bih menjao ime?
-Samo za menjanje prezimena treba odobrenje g. ministra. Prvo ime može se promenuti bez ičijeg odobrenja, vi znate da smo Janaćija Kujundžića prekrstili u Milana, Kostu Novakovića u Stojana, Mihaila Lazarevića u Radmila. I vi ste iz toga kola mladih književnika. Ružno bi bilo da vi jedan zadržite to neobično tuđinsko ime. Zato vam ja predlažem da vas zavedem onim imenom kojim potpisujete vaše književne radove u „Danici“.
I tako je Đura Daničić, kum i mentor čitavog ovog pokolenja, Ipokrata prekrstio u Vladana Đorđevića.“
Zahvaljujem uvek ljubaznom i spremnom da pomogne Milošu Jurišiću na ovoj fotografiji iz njegove kolekcije, koju ćete možda videti i uživo kada posetite izložbu…
