Čovek bez koga bi srpski film bio gluv

Bez Zorana Simjanovića naši kultni filmovi i serije imali bi veliki nedostatak. Imali bi sliku, ali bi im falila sjajna muzika da upotpuni celu priču, daje nam kratak portret ovog izuzetnog stvaraocsa Radioaktivni komarac.

Da je samo uradio čuveni instrumental za možda i našu najbolju seriju „Grlom u jagode“, bilo bi dovoljno za veliki trag, ali kad se tome pridoda još preko 60 kompozicija za razne filmove, dokumentarce i serije među kojima su: Specijalno vaspitanje, Sećaš li se Doli Bel, Miris poljskog cveća, Nacionalna klasa, Majstori majstori, Maratonci trče počesni krug, Variola vera, Petrijin venac, Balkan ekspres, Otac na službenom putu, Tajvanska kanasta, Bal na vodi, Lepota poroka, Već viđeno, Tango Argentino, Tito i ja i čuvena pesma“ Gde je sad moj Beograd“ iz predstave Moja draga, onda postaje jasno da bez njega to ne bi bilo to. Za muziku u filmu „Sjaj u oku“ odneo je pobedu ispred Morikonea u Kanu.

Počeo je kao roker u grupi Siluete koja je bila jedna od pionira roka kod nas, a napisao je i tekst za pesmu svoje druge grupe Elipse koja je pobedila 1966. na prvoj Gitarijadi, ali onda je bend dobio poziv da snimi muziku za film „Nemirni“, za koji je muziku pisao poznati kompozitor Zoran Hristić. Kad je čuo kako su odradili sve, pitao ga je šta studira, on je odgovorio prava, a onda mu je Hristić rekao da nije normalan. Tako počinje 50 godina duga karijera Zorana Simjanovića.

Pre četiri godine je za muziku u kratkometražnom filmu „Mario je gledao more zaljubljenim očima“ dobio je prestižnu nagradu Global Šort Film Avards u Njujorku koju niko nikada sa balkanskih prostora nije dobio, a koja mu je bila uručena u Kanu.

„Muziku ne pravi samo kompozitor. Kompozitor mora da bude fantastičan dramaturg, da shvati šta reditelj hoće i da mu pomogne da realizuje tu svoju ideju. Što je bolji reditelj, bolja je muzika, jer zajednički gradimo kolač koji onda dajemo gledaocima.“