Strahote sovjetskog „puta kostiju“
Ovo je jedna od najužasnijih stranica sovjetske istorije. Ona govori o tome kako su u procesu intenzivne industrijalizacije i razvoja udaljenih krajeva zemlje izgubljeni brojni ljudski životi.
Kolimski put ili R504 nije popularna trasa na ruskim kartama. On privlači samo hrabre turiste željne avanture. Put je pokriven mešavinom zemlje i tucanika, pa je putovanje po njemu izvodljivo samo leti po suvom vremenu i tokom zime, kada je put zaleđen. U preostala doba godine teško je prohodan i prepun blata.
Zimi lokalni vozači tu nikada ne gase motor, jer postoji mogućnost da neće ponovo moći da ga upale, što bi moglo da znači smrzavanje usred divljine. Ali naziv „put kostijuˮ ne govori o tome da su vozači često zaboravljali ovo pravilo, već ima koren dublje u istoriji.
Reč „Kolimaˮ u ruskom jeziku se snažno povezuje sa najsurovijim logorima GULAG-a. Na dalekom severu zemlje nalazio se „Sevvostlagˮ (Severoistočni popravno-radni logor). Činilo ga je nekoliko radnih logora duž reke Kolime. Otuda i njihov nezvaničan naziv.
Mračnu istoriju ovog mesta ovekovečio je bivši zatvorenik „Kolimeˮ i pisac Varlam Šalamov. Njegove „Priče sa Kolimeˮ verovatno su najsnažnije i najpotresnije svedočanstvo o Staljinovim logorima ikada napisano.
On opisuje kako su zarobljenici preživljavali u najtežim mogućim uslovima. Radili su napolju kada je temperatura dostizala -50°C, uglavnom kopajući gvozdenu rudu, pa čak i radioaktivni uranijum.
Jedan od najtežih poslova bilo je ispiranje zlata. Radnici su zlato ispirali u vodi, čak i po najhladnije vremenu. Nisu dobijali dovoljno hrane, nisu imali adekvatnu odeću, a njihove rukavice (ako su ih uopšte imali) nisu bile suve. Neprekidno su dobijali smrzotine i patili od niza bolesti, između ostalog od tuberkuloze za koju nisu dobijali lečenje.
Naslovna fotografija: Nikola Nikitin/ TASS
Izvor: Russia Beyond/Aleksandra Guzeva
