Brat Čeh – priča iz 1914. godine

Piše: Miroslava Kojić Bibliotekarka

Tokom povlačenja srpske vojske sa obronaka Maljena krajem novembra zabeležena je lepa priča u paklu ledenog fronta, kada je jedan od đaka kaplara naišao na povređenog neprijateljskog vojnika.

„Brat Čeh! Čeh! Čeh brat!“ – ponavljao je na Maljenu austrougarski vojnik neprestano te reči drhtećim, plačnim glasom ispred đaka kaplara. „Pošto ja jurim prema njemu“, sećao se kasnije kaplar, „on unezvereno motri svaki pokret mog dugog bajoneta i stresajući se zaklapa oči. Bolno me dira njegov bezrazložni strah. Požurim k njemu da ga uverim u svoju dobronamernost“.

Iz Čehovih grudi se izvio „očajnički krik“, potom se s bolom napregnuo, okrenuo na trbuh, zabio lice na sneg, a rukama pokrio glavu. „Bacam pušku! Nesrećnik! Ne razume me, a ne diže glavu. Ako moj bajonet nije mogao, čudi me da mu moj blag, saosetljiv pogled nije ulio nimalo poverenja.

‚Ne boj se!‘ – pritrčim mu hitro. On i dalje ječi. Od rane ili straha? Ranjena noga mu treperi, zdrava se trza. Svakako ne sme da podigne glavu, već je jače zabija u sneg.

‚Ne plaši se, brate!‘ On ni to, valjda ne razume.“ Kaplar se sagao, prihvatio ga za ruku i pokušao da ga uspravi. Najednom je Čeh snažno trgao Srbinovu ruku, zgrabio je i prineo svom licu.

„Njegov topao dah mi prijatno zagreva prozeblu šaku, a tople suze razlivaju se niz prste. Steže šaku, ljubi. I tako plače da i meni počinju da naviru suze. Grešni dečko! … Onda se trzam: zar i ja nisam isto što i on? Dvadesetogodišnjak.

Sasvim je verovatno, bez obzira na njegovu mladolikost, da i on ima toliko, ili, možda, samo jednu godinu manje. Ali, zašto se on toliko plaši i ponižava? Bar preda mnom! Govori li iz njega strah ili osećanje bratske krvi? Oslobađajući moju ruku, Čeh se okreće k meni. Kroz težak uzdah hvata me obema rukama oko vrata, naslanja glavu na moje rame, pa zajeca nemoćno.“

Kad se Čeh malo smirio, izvadio je pogužvanu fotografiju na kojoj su se videle lepa kućica i njegova majka na otvorenom prozoru. Dok su okolo odjekivale eksplozije i njegov spasilac ga predavao bolničarima, Čeh mu je preplašeno dovikivao:

„Ne idi tamo!… Ne!… Poginućeš. Napred su odredi šicera… Tamo dobri ginu… Najviše oni koji imaju srce i dušu kao ti… Imaš li ti majku, braću, sestre? Ja… ja sam jedinac… Sreću … ti želi brat Čeh! – viče mi on na rastanku.“

Spasilac ovoga Čeha imao je sreće. Dočekao je kraj Velikog rata i svojim izginulim drugovima posvetio knjigu. Bio je to Miodrag Vergović, učitelj iz Užica, koji je svojim drugovima, đacima kaplarima posvetio knjigu „I đaci ratuju“. Među 1300 đaka kaplara bilo je oko 100 Užičana, studenata i đaka.

Foto: Spomenik đacima kaplarima, otkriven u maju prošle godine ispred užičke Gimnazije i knjiga o đacima kaplarima, na koricama su đaci kaplari Užičani.