Knjiga o Vojčetu junaku o kome Srbija malo zna

Veliki broj ljudi u Srbiji čuo je za slavnog vojvodu Vasilija Trbića, ali ne i za Vojčeta junaka, njegovog sina. Svetlo dana ova priča ugledala je zahvljujući Branku Dimeskom, rodom iz Gnjilana na Kosovu i Metohiji, a već 12 godina stanovnika norveškog Mosa.

Ovaj mladi čovek, koji već godinama pokušava od zaborava da otrgne nepoznatu i zabranjenu srpsku istoriju, slavne pretke, njihovo junaštvo ali i tragediju našeg naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, napisao je knjigu „Pelagonijski vitez“, o Milivoju Vojčetu Trbiću, četničkom junaku iz Južne Srbije.

-Napisao sam ovu knjigu nadi da ona može da otvori novi svet čitaocima, da u zajedničkom poduhvatu sačuvamo jednu veliku istinu i sećenje na Četnički pokret u južnoj Srbiji, delu današnje Makedonije, i njihove podvige za vreme Drugog svetskog rata – kaže predstavljajući ovo zanimljivo delo Dimeski.

U svom istraživanju Dimeski je koristio veliki broj izvora i radova mnogih naučnika i pisaca koji su prošli kroz ovu temu.

-Kroz ovu knjigu želeo sam barem malo da rasvetlim događaje iz te nepoznate i zabranjene naše istorije. Dužnost nam je razobličimo sve te obmane i podmetnute falsifikate i kažemo istinu. Uveren sam da će ova knjiga otkriti jednu novu dimenziju i baciti snažnu svetlost na događanja za vreme Drugog svetskog rata na prostoru južne Srbije (delu današnje Makedonije)  – ističe Bpanko Dimeski i dodaje:

-Iskreno se nadam da će Božja milost okrepiti sve nas koji ne zaboravljamo ko smo i čuvamo istinu o svim ljudima koji su nam omogućili da nastavimo svoj živote u miru poštujući jedne druge. Naši preci su dali svoje živote ispisujući slavne stranice zemaljske istorije, obezbedivši na taj način večni mir u Carstvu nebeskom. U toj istini deponovana je ogromna duhovna energija mojih predaka. Sačuvati večni nezaborav na pretke, njihova dela i kazivanja imperativ je koji daje smernicu na tvrdnju: „Kako mi budemo sudili našim precima tako će i nama biti suđeno od pokolenja posle nas”.

Istoričar Đorđe Bojanić, napisao je recenziju za knjigu „Pelagonijski vitez“ i primetio da je velika sreća što se Dimeski latio tog posla, jer se o četničkom komnadantu Milivoju Vojčetu Trbiću vrlo malo zna.

-Tragično je što ovakve ličnosti često ostaju skrivene od očiju javnosti. Mnogo je činjenica koje ukazuju na hrabrost, i velike podvige četničkog pokreta u južnoj Srbiji (delu današnje Makedonije). Njihova predanost uzvišenim ciljevima ostaje sačuvana u analima večnog nezaborava. Mi moramo da se njima ponosimo, da nam oni budu smernica kako da delujemo, a da bi se ponosili, moramo da znamo za njihova dela i junaštva – naglašava Bojanić, urednik sajta Srpska istorija.

On dalje navodi kako se iz knjige vidi kako je Vojčeta krasila izuzetna hrabrost i neustrašiva priroda, ali  iz knjige može da se saznsa kroz anegdote i o njegovom detinjstvu .

-Vrlo je bitno da je autor knjige koristio veliki broj prvobitnih arhivskih izvora i radove mnogih naučnika i pisaca koji su prošli kroz ovu temu. Pored originalnih koristio je i sekundarne izvore, te je tako sam uobličio ovaj vrlo značajan lik i delo. Cilj knjige Branka Dimeskog je da ove informacije budu od koristi u ukazivanju na obmane tadašnjeg vremena i u razotkrivanju načina upoznavanja sa brojnim podmetnutim i falsifikatima – objašnjava Bojanić.

Branko ovom knjigom, dalje navodi, pokušava i da ukaže na kolektivnu i pojedinačnu dužnost iznošenja istine u pogledu naše istorije.

-Vrlo je zanimljiv deo knjige o Vojčetovom ubistvu. Do skora se mislilo da je ubijen u akciji 1945. godine, dok se borio na planini Babuna, ali iz dokumentovanih dokaza, koje je prikupio autor saznajemo detalje o tragičnom kraju ovog junaka. Nadam se da će autor ovim svojim trudom navesti čitaoce da se i sami suprotstave krađi istorije i prekrajanju istorijskih činjenica – zaključuje Đorđe Bojanić i dodaje:

-Po završetku Drugog svetskog rata u Srbiji je u radosti zbog pobede nad okupatorom bila jača i vidljivija tuga za poginulima. Kao i 1918. godine, kada je zahvaljujući vojnim pobedama Srbije stvorena Jugoslavija, tako je i 1945. godine, zahvaljujući Srbima, obnovljena ta zemlja. Zato mi Srbi i nismo skoro ništa znali o Vojčetu Trbiću, istina je skrivana od nas ili kreirana u komunističkom stilu ili je nismo smeli javno iznositi, sve zarad takozvanog bratstva i jedinstva.

Tragične podele i iščupani koren sećanja

Đorđe Bojanić u recenziju za knjigu „Pelagonisjki vitez“ dotakao se i za srpski narod bolne teme o večitim podelama. Taj deo prenosimo u celini: 

„Mi znamo da je za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji bilo podela: partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci, četnici Koste Pećanca (sve sami SRBI), posle rata jugosloveni (zaboravismo da smo Srbi), a nadam se da smo sada samo SRBI.

Nećemo se valjda opet deliti, a istinu moramo znati i iz nje nešto naučiti, grešili smo i ispaštali. Jedino šta nam je ostalo jeste da budemo jedinstveni i iskreni. Praštajmo na sopstvenim greškama, Srbi smo! Čim su komunisti u jesen 1944. godine pobedili četnike na Jelovoj gori, počeli su likvidaciju svih svojih protivnika (bratske krvi) i po selima i po varošima. U Valjevu je pobijeno više od 2000 nacionalista, a kada su zauzeli Beograd, i broj im se ne zna.

Znamo da jedan od osnovnih zadataka nove vlasti u Srbiji bio da se dotuče „velikosrpski šovinizam”, na taj način gušila se i činjenična istina. Nova država je snagom svoje organizovane vlasti, u ime komunističke revolucije, sistematski progonila svoje protivnike. U tom cilju izvršena su masovna i tajna ubistva desetina hiljada ljudi. Tako je završio i Vojče i mnogi pripadnici četničkog pokreta na prostoru južne Srbije.

Komunistička vlast nije dozvoljavala izlazak na videlo nijedne knjige koja bi pokazala svetu stvarne događaje, kakav je strašan zločin učinjen prema jednoj naciji koja se borila za svoju egzistenciju. Kao narod, kao nacija, mi smo na kraju Drugog svetskog rata izgubili sve što je srpski narod izgrađivao kroz vekove. Ama baš sve smo izgubili.

Jednostavno, ukoliko se zatre svest o žrtvama, uništava se to neophodno tkivo nacionalne svesti, a to je solidarnost. Nesrećnicima koji su nastradali, ta solidarnost danas ne znači mnogo ali bi značila njihovim porodicama.

Ko se danas još seća nenaoružanih vojnika mučki pobijenih po Slovoniji (Kočevje…), nebrojenih civila u Hrvatskoj (Oluja…), Bosni i Hercegovini (Bratunac…), Kosmetu, kao i o junačkim borbama na Paštriku, Košarama. Da li se sećamo onih nesrećnika kojima su organi vađeni u žutoj kući? Da ne nabrajam više, dosta toga bih sigurno preskočio. Zato nam je potrebno to sabranje u memorijalnom centreu.

Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede, kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale“.