Duhovni svetionik Cetinske krajine
Manastir Dragović u Eparhiji dalmatinskoj nalazi se u selu Koljane u Dalmaciji. Ova svetinja ima burnu istoriju i pored Krke i Krupe smatra se jednom od najznačajnih srpskih svetinja Srpske pravoslavne crkve poslednjih sedam vekova u ovom današnjem delu Hrvatske.
Na osnovu letopisa ”Povijest o Svetoroždestvenskom manastiru Dragoviću u Pravoslavnoj eparhiji dalmatinskoj” autora arhimantrida Gerasima Petranovića iz 1859, manastir je poneo ime po Dragu koji je sa braćom prešao iz Bosne u Cetinsku krajinu. Po narodnom predanju manastir se zove po rečici koja je izvirala u blizini stare lokacije manastira.
Podignut je 1395. godine, šest godina posle Kosovske bitke. Posle boja na Kosovu nastupio je težak period za srpski narod. Osobito posle smrti kralja Tvrtka Srbi iz Bosne masovnije prelaze u Dalmaciju, gde su pomenute godine podigli ovaj manastir.Nalazi se nedaleko od mesta Vrlika, pored Perućkog jezera, na 20 kilometara od Knina. Tokom svog postojanja tri puta je menjao mesto, a služio je i doživljavao sudbinu srpskog naroda u Dalmaciji..
Opustošen je 1480. u jednom od turskih pohoda na ove prostore. Ponovo je opustošen 1537. godine tokom pohoda turske vojske na utvrđeni grad Klis. Nakon toga bio je pust oko dvadeset godina, sve do 1590. kada je obnovljen. Ipak, monasi su ubrzo napustili manastir zbog gladi. Iza toga bio je pust sedamdeset godina, do 1694. kada ga obnovlja episkop Nikodim Busović. Četiri godine kasnije manastir je ponovo napušten, zbog turskih napada. Posle Karlovačkog mira 1699. godine Cetinska krajina je potpala pod mletačku vlast pa su se dragovićki monasi vratili u svoj manastir.
Godine 1585. pet dragovićkih kaluđera se povlači na područje Budimske eparhije gde osnivaju manastir Grabovac. Zbog nestabilnog tla, na kojem je bio sagrađen manastir, i velike vlage, po dozvoli mletačke vlade 1777. godine je počelo premeštanje manastira, na molbu Vikentija Stojsavljevića. Novi manastir je osnovan na mestu zvanom Vinogradi. Njega je kasnije dovršio iguman Jerotej Kovačević. Manastir i nova crkva osvećeni su 20. avgusta 1867. godine. Nikodim Milaš se zamonašio u Dragoviću 1873. godine.
Pedesetih godina 20. veka zbog izgradnje hidroelektrane na Cetini i Perućkog jezera manastir je ponovo izmešten, a više hiljada srpskog pravoslavnog naroda iz plodne cetinske doline raseljeno je, mahom u Srbiju. Nove prostorije manastira Dragović osveštane su 1959. na Malu Gospojinu.
Godine 1995. je ponovo opustošen i do obnove ranih dvehiljaditih manastriske prostorije su korišćene kao štala. Dragović je do 1995. godine čuvao u svojoj biblioteci sa preko hiljadu naslovu i riznicu velike dragocenosti. Tu se mogao videti oktoih iz 14. veka, minej za mesec maj iz 1531. godine, pisan u Studenici, knjiga štampana u Ostrogu 1594., krmčija štampana u Moskvi 1653. itd. Tu su i kratki zapisi Dositeja Obradovića, koji je na svojim putovanjima svraćao i u manastir Dragović.
Isto je činio kasnije srpski pesnik Laza Kostić, kao i Ivo Ćipiko i Simo Matavulj. U manastirskoj riznici čuvao se antimins patrijarha Arsenija Čarnojevića iz 1692. (prvi barokni antimis u Srba) i dva jerusalimskog patrijarha Dositeja od 1701. godine. Tu se čuvao, među ostalim, i ručni krst igumana Vasilija iz Kosjereva od 1739. godine, srebrni filigranski kivot i druge dragocenosti. U malom kivotu dragovićke crkve čuvaju se deo moštiju srpskog arhiepiskopa Svetog Georgija i fragment rize Svetog Spiridona, donesen sa Krfa.
Vuk Karadžić je održavao prepisku sa igumanom Jerotejem Kovaćevićem i poslao prilog manastiru u iznosu od 50 forinti.
U jednom od letopisa Srpske Pravoslavne Crkve stoji sledeće:
“ Po kosovstѣіі bitcѣ tяžka vremena nastupiša za Serbiю, i ne menše tяžka za serbskіӥ pravoslaviыӥ narod vъ Bosnіi, osobenno poslѣ smerti blagočestivago i hrіstolюbivago kralя Stefana Tvertdka. Pri žizni Tverdka boяhueя bo Turki otъ nego, i ne napadahu mnogo na Bosnію; no poslѣ blažennoӥ ego končinы, a vo vremя vladѣnія slabago Stefana Dabiši, smѣlostь ihъ ne poznavaše granicъ, osobenno že, kogda i hrіstіanski vladѣtel vъ sіe vremя bяhu vъ neprestaniыhъ borenіяhъ meždu soboю; a ungarskіӥ kralь Vladislavъ daže sodržestvo imѣяše sъ Turskimъ sultanomъ. Mnogo dolženstvovahu teriѣti naši vъ Bosnі osobenno že vъ 1395. Godu, i radi togom mnogi prinuždenы bяhu bѣžati izpredъ Turkovъ i iskati ubѣžiщa vъ našeӥ Dalmacіi. Togda mnogo serbskago sъ svoimi svящennikami prebѣže izъ goristыhъ predѣlъ Bosnіi gdѣ zanimahusя skotovodstvomъ, i poselisя vъ stranahъ otъ istočnikovъ Cetinы i do morя blizu Splѣta i Trogirя. Vъ sіe vremя osnovanъ bыstь na ručьi Dragovič monastыrь vъ čestь presvяtыя Dѣvы Marіi, roždestvaeя. Bѣ bo seӥ monastыrь na utѣšenіe vslіe naroda, sovokuplяющagosя so vsѣhъ stranъ okolo nego i pitaющagosя vъ nemъ mlekomъ istinыя pravoslavnыя vѣrы i hrіstіanskago učenіa.“
Manastir Dragović duhovni je svetionik Cetinske krajine. Do njega se ranije dolazilo putem koji od Vrlike vodi ka selu Koljane, plodnom dolinom reke Cetine. Danas je drugačije. Put od Vrlike vodi do manastira obodom veštačkog jezera koji je izgrađen za potrebe hidroelektrane Peruča, zapisao je Vasko Radulović sa portala Srbi.hr i dao stanje i opis današnje svetinje.
Bogata istorija, izuzetan trud dragovićkih monaha, prožet mnogostrukom žrtvom, obavezuje i današnje manastirsko bratstvo, da se, kako i sami kažu, ugledaju na svoje prethodnike, čiji su životi najbolji putokaz današnjim generacijama.
–Mi se tim znakovima vraćamo istorijski unatrag, da svedočimo o postojanju i poreklu. To nas pokreće da se žrtvujemo u borbi za ono što predstavljamo – kaže Varsonufije.
Manastir je bio porušen i zarastao. U njemu su, nakon poslednjeg rata bile krave tako da je izgledao kao štala sve do 2003. godine kada kreće njegova obnova. Godinu dana nakon toga manastir je dobio svoje bratsvo, dva krčka monaha, oca Varsonufija današnjeg igumana i jeromonaha Jovana.
Dragović je danas obnovljen, ikonopisan, a pored njega izgrađen je i manastirski konak. Počeci obnove nisu bili laki u životu ova dva monaha, ali im je Bog, kako sami kažu, dao snagu i pomoć ljudi koje je ljubav vezivala i danas veže za ovu svetinju.
