Sloveni ne smeju da imaju zajednički jezik!
Kod Pavla Ivića čitamo: „Zajednički književni jezik Srba, Bugara i Rusa učvršćivao je pripadnost svih tih naroda pravoslavnom kulturnom krugu… Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili.“ Sloveni očito ne smeju da imaju zajednički jezik, jer bi to osujetilo nečije dalekosežne ciljeve.
A šta piše u Vikipediji na „hrvatskom“: „Sa ovom reformom srpskog jezika, Jernej Kopitar je uspio slomiti kulturnu te pravoslavnu sponu između Srba i Rusije, i time ih vezati za Hrvate i za Habzburšku monarhiju“ (Mario Grčević, „Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književno-jezične reforme“).
Gle, za nas pišu da je „na njegov podsticaj“, a za sebe da je „strateg“. Nalogodavci su visoko cenili zalaganje carskog cenzora: „Jernej Kopitar je za ovo odlikovan dva puta (od Beča, a potom i Vatikana), a u obrazloženju stoji da je to orden za razbijanje jezičkog jedinstva Južnih Slovena“ (Zoran Milošević).
O istom piše i sâm Kopitar u jednom izveštaju iz 1827. godine:
“Srpska pravoslavna crkva, čuvanjem starog jezika Svetog Save, želi sačuvati jezičku razliku između pravoslavnih i rimokatoličkih Slovena, te bi stoga, više nego ikada, Beč morao podržati reformu Vuka Karadžića, jer se njome ta razlika poništava, a glavna prepreka ka prevođenju Srba u rimokatoličanstvo biće zauvek uklonjena. Ovim će nam, vremenom, Beograd sam od sebe pasti u ruke”.
Zasad još nije, ali i dan-danas se istrajno radi na tome da i preostali „zarobe sebe u tuđina“ (Njegoš). „U Hrvatskoj je pohrvaćenje i pokatoličenje Srba uzelo daleko više maha, nego što se to priča“ (Savo Štrbac, 2011). A mogu i da, za početak, postanu „drugosrbijanci“.
