Priča o Petru Zebiću najjačem Srbinu na svetu

Krajem 19. i početkom 20. veka bilo uobičajeno da se ljudi iz pasivnih krajeva Balkana nađu na brodovima koji su plovili ka Americi. Krajišnici, Hercegovci, Crnogorci, velike porodice, a zemlja posna. Preko „bare” ih je čekao gotovo siguran posao. Verovatno su ljudi jakih mišica i zdravih zuba uvek bili traženi po rudnicima.

Tim putem krenuo je i Petar Zebić, rođen u Kostajnici, juna 1877. godine. Petoro dece u porodici, treba to nahraniti. Petar je prvo počeo da nadniči okolo, pa kada je shvatio da od toga nema ‘leba, a kičma puca, okrenuo se rvanju po vašarima, seoskim slavama i saborima. Bio je nepobediv, pa mu je brzo postalo tesno i dosadno. Kako se koji protivnik pojavi, tako se obre na ledini, pitajući se šta ga je snašlo. Taman u to vreme čuo je i da u tamo nekim Amerikama ima posla za tako jake ljude.

Pravac brod i u Njujork stiže 1911. godine. Poslodavci, vlasnici rudnika i poneki fabrikant čekali su pridošlice već na kapijama karantina, birali one najjače i vodili ih sa sobom. Tako je i Petra pokupio jedan sa cigarom u zubima i odveo ga u rudnik. Došljak je danju kopao, a noću sa zemljacima bazao po kafanama. Nije mu dugo trebalo da shvati da je u Americi naročito omiljena laka zabava. Svake vrste. Što se ne bi i on malo oprobao u tome. Sve je to već radio u Kostajnici. Vašarske šatre ubrzo su upoznale „najjačeg čoveka na svetu”. A zašto bi tog zadovoljstva lišio i ostatak Amerike, pa je brzo krenuo na turneju. Sale, šatre, ledine, svuda dupke pune. Ljudi vole da vide pravu predstavu, nema laži, nema prevare.A šta je radio na tim svojim nastupima?

Konj’ma za repove

Običavao je da svoju (tada) dugu kosu veže za konopac obmotan oko bureta punog piva. Onda to bure krene da diže, mic po mic. Međutim, takvih je tada bilo na stotine, po celoj državi. Ono što je Petra, odnosno ovdašnjeg Pitera, razlikovalo od ostalih jeste to što bi on tu bačvu, kad je već podigne, krenuo da vitla okolo. Mlatio je glavom poput lava, a bačva vezana za perčin letela je kao ringišpil. Onda bi spustio bure, pa ga zubima uhvatio za isti onaj konopac. I podigao ga. Kad bi mu to dosadilo, popio bi tu istu bačvu piva. I ostao na nogama. Ožedneo čovek od tolikog napora. A to je samo priprema za sledeću tačku. Vezivanje konj’ma za repove, sve kao u narodnoj pesmi.

Dovode dva velika konja. Okreću ih na suprotne strane. Petar je vezan i za jednu i za drugu životinju. Neko ih šiba bičem, pokušavaju da krenu. Ni makac. Ne pomere se s mesta. A atleta se još i smeje. Onda puste životinje, pa donesu veliku čeličnu šipku. Deset metara. Snagator je stavi na ramena, a sa svake strane se okače po četiri snažna muškarca, koji iz sve snage vuku na dole. Sve zajedno, 900 kilograma. I ne samo da ne uspevaju da ga slome, nego ih on još nabaci na ramena i ustane. Gledaoci gledaju čudo neviđeno, kako se šipka savija oko njegovog vrata, kao da je od folije, a ne čelika. Naravno, sve je praćeno opkladom. Svaki od te osmorice učesnika dobio bi po hiljadu dolara, ogroman novac u to vreme, ako bi uspeli da ga sruše. Nikada nije platio opkladu.

Prošao je Petar Ameriku uzduž i popreko. Postao je maltene poznata ličnost, ali su mu takve stvari brzo dosadile. Setio se rvanja po svom kraju; ne bi bilo zgoreg da se okuša i ovde na tom polju. Ovde bar ima raznih nacionalnosti. Obarao je dežmekaste Ruse. Rvao se, pa pesničio sa crvenokosim Ircima.  Sve to vrlo atraktivno. Pusti Irca da ga udara iz sve snage. Kako Irac ne uspeva da ga obori, to mu Petar zvizne šamarčinu. Irac na podu, publika u delirijumu. I to sve od jednog „blagog šamara”, kako je običavao da govori.

Gledaoci su ga jednostavno obožavali. Sloveni pogotovo. A gde je slava, tu su i dolari. A gde su dolari, tu se odmah pojavljuje i mnogo „prijatelja”. Što bi se on mučio kako će da potroši te, u najbukvalnijem smislu reči, krvlju i znojem zarađene pare, kad mogu i drugi da ih potroše za njega? Pred vratima sala u kojima se borio i pobeđivao sve češće su se pojavljivali neki sumnjivi tipovi sa slamnim šeširima i cigarama u zubima. Kada bi „Samson 2” završio „posao”, onako znojavog vukli bi ga po kafanama, tapšali po ramenu, hvalili ga do nebesa. A izgleda da je baš tu bio najosetljiviji. Oni ga tapšu, on se prosto topi od zadovoljstva, a dolari samo menjaju džepove.

Kroz ruke su mu iscurele hiljade i desetine hiljada. Pera se bori, gledaoci urlaju od zadovoljstva, a razni gangsteri trljaju ruke. Obožavali su ga i Indijanci, svi su plaćali da ga gledaju, a novac ide zna se kome. Peri je dovoljna i slava. One zelene hartijice nikako nije cenio. Sve dok mu nije palo na pamet da snimi film.

Farba za vranca

A to je počelo tako što je Peru neko uporedio s Markom Kraljevićem. Ovome se upali lampica, baš mu je to omiljeni junak od malih nogu. I reši da snimi film. Taman što se bio malo smirio i preselio u Klivlend. Filmska industrija bila je još u povoju, Veliki rat tek što se završio, ljudi su se vraćali s fronta na svoje poslove. Tako i naš Pera nađe nekog filmskog snimatelja bez posla, ali s kamerom. I nagovori ga da on snima, a oni će da se bore. Pare nisu problem, ama baš nikakav. Amerikancu, naravno, svejedno koga će i šta da snima, ko će da se bori, sve dok kaplje para. Pera se zapalio idejom da konačno zajaše Šarca, pa se rastrčao okolo po kasapnicama, pekarama, kafanama, svuda gde su se okupljali naši ljudi. Mora da se skupi ekipa glumaca i statista. Ovi su rado pristajali da za pristojnu nadoknadu napuste posao na dan-dva, dođu na „polje Kosovo”, odnosno u veliki klivlendski park, gde ima da se snima film.

Don Kihot

Ponajbolji opis Petra Zebića dao je Momčilo Jojić u svojoj reportaži  objavljenoj u „Politici” 1939. godine: „Usred Amerike živeo je jedan čovek sa naših planina, koji je snagom ruku zarađivao dolare i sanjao jedan jedini san – o Kraljeviću Marku. Lomio se po prerijama i rudarskim kasabama sa mumijom, savijao gvozdene šipke i zaustavljao jake konje. Svi su ga napustili. Danas ima šezdeset tri godine i prodaje vodu za nerotkinje i za ćelave…Siromah Don Kihot.” A davno je veliki ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski zaključio da je Don Kihot najtužniji lik u svetskoj književnosti.

Petar je dao da se „pokroji junačko odijelo” za naše i za Turke. Ipak, koliko god izdašno plaćao, nije bilo dovoljno novca za mnogo statista i za dobre konje. Zato je u najam uzeo teške pivarske konje. Jedina nevolja sastojala se u tome što među njima nigde nije bilo nekog šarenog. U celom Klivlendu i okolini ni jedan jedini konj koji bi mogao da glumi Šarca. Šta će, nađu jednog vranca pa ga nafarbaju belom bojom. Pljunuti Šarac.

U parku se danima sakupljala masa sveta, da vide kako najjači čovek na svetu snima film. Marko, odnosno Pera, juri okolo, vitla nekim teškim mačem, razgoni Turke na buljuke. Onaj mač poseca kasape i kafedžije, „carske izmećare”. Nastala je nevolja kad je car Murat, odnosno neki kafedžija Živić, „propanuo” s konja, i to pravo pod kopita Šarcu. Murat se poplašio i rešio da odustane, em što glumi turskog cara, em što za to dobija tri dolara, pa ne bi i da izgubi glavu. Povremeno se stvorao i buljuk žena, sve „ljubovce junaka”, koje su dizale dreku na Marka Kraljevića, koji im je odveo muževe i zatvorio radnje. A Marko ko Marko, ne briga o njima. Ljuti boj se nastavlja. Nekoliko statista istrčava iz jednog žbuna, okrenu krug, vrate se nazad, i tako bezbroj puta. Sve je to „silna vojska cara čestitoga”.

Odbio Čaplina?

Snimanje kao snimanje, uvek dođe do nekih problema. Konji nikako ne slušaju, gaze „Turke izelice” kad ne treba. Drvene sablje dimiskije pucaju. S Šarca se skidaju bele pege, jer se „Šarac mnogo umorio”, pa znoj rastvara farbu. A ni scena sa vilom Ravijojlom nije kako treba. Jeste da Pera nije mogao baš vilu da popne na oblak, ali na drvo jeste. Da odatle ustreli Miloša, inače pekara po osnovnoj delatnosti.

I taman kad dva pobratima, Marko Kraljević i Miloš Obilić, nailaze na konjima, čuje se neki prasak. To budi usnuloga Kraljevića Marka, jer Ravijojla možda jeste vična pentranju po oblacima, ali po drveću baš i nije. Pala i slomila nogu! Snimanje su nekako priveli kraju, sve sa sakatom vilom. Film je imao izvesnog uspeha, biće da je angažovanje zemljaka za statiranje bio pametan potez. Svaki je dovodio celu familiju, i to po više puta. Pričalo se da je Petar Zebić odbio i samog Čarlija Čaplina, koji ga je, navodno, zvao u svoj film. Nije mu se svidela uloga.

Posle filmskih uspeha rešio je da je pravo vreme da ga upozna i Južna Amerika, pa je krenuo tamo na turneju. Međutim, negde je načuo da u starim grobnicama u Peruu ima mumija, starih po nekoliko hiljada godina. I tu se rađa novi plan

Jedne noći je zajedno s pratiocem došao do grobnice. Tamo kamena vrata, što i nije neki izazav za „Samsona 2”. Iščupao ih je kao od šale i iz grobnice uzeo jednu mumiju. Nekako je uspeo da je prokrijumčari u SAD u posebnom sanduku. Mumiju je nazvao Kuzman, po nekom drugu iz zavičaja. I tada kreće turneja Pere i Kuzmana, od šatre do šatre. Ovaj prvi u nekom odelu, više mantiji, koje je sam smislio i sašio, Kuzmana prikazuje gledaocima. A Kuzman je star četrnaest hiljada godina. Pa ko ne bi platio da vidi takvo čudo?

Međutim, ubrzo mu je i to dosadilo, pa je rešio da otputuje u Japan. Kako bi mu bilo malo teže da objasni šta će mu i otkud mu uopšte Kuzman, to ga je ostavio kod nekog prijatelja, skupa s nekim đuladima.

Život za sirotinju

Vratio se posle nekoliko meseci i nastanio u Čikagu. Na Kuzmana kao da je zaboravio. On i dalje kod prijatelja u šupi. Međutim, jedne noći ta šupa je planula. Vatrogasci su sa zgarišta iščeprkali ljudsku lobanju i neke kosti, sve uz usijanu đulad. Naravno, policija je odmah optužila onog nesrećnika, vlasnika šupe, za ubistvo i namernu paljevinu u cilju prikrivanja zločina. Uzalud on objašnjava da su to stvari Petra Zebića, kako nema pojma o čemu se radi, otkud ta glava tu.
Policija upada i kod Zebića, u Čikagu. Privodilo ga je dvadeset policajaca, sve grmalj do grmalja. Kad su krenuli da ga ispituju, na videlo je isplivala istina o Kuzmanu. Neko vreme je to bila glavna atrakcija u američkoj štampi. A Pera je Kuzmana oplakao kako dolikuje. „Siroma’ Kuzman”. Na sudu su svedočili i stručnjaci koji su dokazali da je lobanja mumije drugačija. I Peru oslobode, šta će.

Kad se Kuzman upokojio, reši Pera da se baci na novi „biznis”. Eliksiri za snagu, kosu, sve boljke leče. A kud ćeš bolju reklamu od samog „profesora i najsnažnijeg čoveka na svetu”? Opet je prokrstario celu državu, s takvom reklamom eliksir je išao kao alva. Taj njegov tonik mogao je da posluži i kao sredstvo za poboljšanje muževnosti. Doduše, Pera je izbegavao da ga prodaje zemljacima, sve uz „to vama, fala Bogu, ne treba, to je samo za strance”. A tek sirup za snagu, čovek od njega bude zdrav kao dren. Pa i malo više. Para opet radi, ali Pera nije zaboravljao svoje zemljake, one sa manje sreće.

Bio je aktivni član Srpskog nacionalnog saveza „Bratska sloga”. Pomagao je siromašne porodice, mnogi su živeli od njegovih eliksira i „medecina”. „Amerikanski Srbobran” je o njemu pisao nadugačko i naširoko, a dvanaest zemalja dodelilo mu je ordenje i medalje. I to ne za snagu, nego za pomaganje sirotinji. Danas bi se reklo, humanitarni rad.

Petra Zebića upoznao je i o njemu pisao novinar „Politike” Momčilo Moma Jojić, koji je 1939. godine posetio SAD. Američki Srbi su ga predstavili kao jednog od najuspešnijih među njima, a svakako najpoštovanijeg. I tada se bavio svojim čudotvornim tonicima, doduše, samo za sebe i ponekog prijatelja. Umro je 16. juna 1947. godine. Njegovi Srbi su ga ožalili i sahranili na ruskom pravoslavnom groblju u Klivlendu. „Najsnažniji čovek na svetu” tamo počiva i danas.