Mojkovačku bitku prelomio juriš Drobnjaka

Piše: Dušan Marić

Sretenje i obeležavanje dana državnosti Srbije prilika su, ali i obaveza, da se Srbi sete svih onih koji su se žrtvovali da bi Srbija postojala kao slobodna država. Među onima koji su svoje znanje, čojstvo i junaštvo ugradili u temelje srpske državnosti, istaknuto mesto pripada i Crnogorcima, učesnicima legendarne bitke na Mojkovcu.

Na Badnji dan i Božić navršilo se 105 godina od Mojkovačke bitke, jedne od najpoznatijih bitaka koju je srpski narod vodio u Prvom svetskom ratu i koju Crnogorci, s pravom, smatraju za najveći vojnički podvig u svojoj istoriji. U bici koja se vodila na Badnji dan i Božić 2016. godine vojska Kraljevine Crne Gore zaustavila je ofanzivu austro-ugarske vojske, čiji je cilj bio da preseče odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila prema Skadru i Jadranskom moru i uništi je ili prisili na predaju.

U napad na Mojkovac Austrougari su poslali 20.000 vojnika pod komandom generala Rajnera, naoružanih sa modernim puškama „mauzerkama“, 45 topova, stotinama mitraljeza i neograničenom količinom granata i municije. Ispred sebe su imali oko 6.500 Crnogoraca iz Sandžačke divizije, pod komandom serdara Janka Vukotića, raspoređenih u osam bataljona.

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je teško. Vojnicu su bili slabo obučeni, promrzli i gladni. Na nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba. Nosili su puške „moskovke“, od kojih je većina bila bez bajoneta. Imali su desetak topova, sa ukupno 105 granata, 39 mitraljeza i 200 do 400 metaka po vojniku.

Švabe su napale na Badnji dan. Na udaru 6. austrougarskog kraljevskog puka, na Razvršju i Bojinoj njivi, našao se Donjomorački bataljon Kolašinske brigade. Uz juriše i protivjuriše položaji su prelazili iz ruku u ruke, do dva sata popodne kad nadmoćnije Švabe zauzimaju Bojinu njivu i Uloševinu.

Međutim, Razvršje, strateški najvažnija tačka za prodor prema Mojkovcu, ostalo je pod kontrolom Kolašinske brigade. Hrabrom držanju serdara Vukotića i njegovih vojnika doprineo je i telegram koji je stigao iz komande srpske vojske, a koji je više naličio na vapaj:

„Ako zadržite Švabe na Mojkovcu 24 sata, odužili ste se srpstvu. Ako ne sve je propalo“.

To veče u Kolašinu serdar Vukotić i njegov štab obeležavaju Badnje veče. Serdarov rođak Đorđe Vukotić drži zdravicu, koja je veličanstveni dokaz ljubavi junačkih crnogorskih plemena prema svom srpskom rodu i Srbiji.

-Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može, krst i topuz neka se sudare. Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu.

Vukotić te noći odlazi na položaje kod Mojkovca, gdje sa brigadirom Petrom Martinovićem donosi odluku da se izvrši kontranapad. Na Božić ujutro, pod okriljem jutarnje magle, Uskočki bataljon ulazi u šumu kod Gilonoga, gde se u dubokom snegu sudara sa Švabama, koje su takođe krenule u napad. Razvila se žestoka bitka, u kojoj su „uskoci“ odbili sve napade nadmoćnijeg neprijatelja.

Istovremeno, pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade, kojom je komandovao Miloš Medenica, kreću u siloviti napad na Bojinu njivu. Kako Švabe, koje su ispred rovova postavile tri reda bodljikave žice, odolevaju Vukotić u napad šalje Prvi i Treći regrutni bataljon. Regruti, sve mladići mlađi od 21 godinu, dva puta jurišaju ali ih mitraljeska vatra zaustavlja na bodljikavoj žici.

Crnogorci u borbu uvode poslednju rezervu, Drobnjački bataljon. Drobnjaci u jurišu zauzimaju prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. U drugom jurišu, oko podne, upadaju u oba reda rovova i, posle borbe prsa u prsa, prisiljavaju Švabe na povlačenje. Istovremeno, Rovčani su zauzeli Golu kosu, koja se od Razvršja spušta ka Bojinoj njivi.

Nakon tri sata zatišja, Rajner u borbu uvodi 205. brigadu, svoju poslednju rezervu, koja uz snažnu topovsku paljbu kreće u napad. Borba je trajala sve do mraka, ali su junački gorštaci odoleli. Švabama nije pomoglo ni to što je jedan od njihovih juriša, sa isukanim mačem u rukama, predvodio lično general Rajner.

O žestini bitke svedoči podatak da je u Kolašinskoj brigadi poginulo čak sedam barjaktara. Crnogorci su na položajima ostali do 21. januara, kad im je stiglo naređenje da se “raziđu kućama“. Crnogorska vlada i kralj Nikola, koji je dramatične događaje pratio iz inostranstva, doneli su odluku da desetkovana vojska prestane sa otporom.

Izmorena srpska vojska se već nalazila na albanskoj obali i, svakodnevno se opraštajući od hiljada onih koji su umirali od gladi i iscrpljenosti, čekala da se bezdušni saveznici Francuzi i Englezi smiluju i pošalju brodove koji će ih evakuisati na Krf.