Kako su nacisti hteli da se reše severnih Srba

Piše: Dušan Kovačev

Agresivna nacistička propaganda je imala velikog uspeha među Srbima naročito na teritoriji bivše Pruske, gde je njen „gvozdeni režim“ srpski nacionalni identitet od početka efikasno i strogo zatiran.  „Vendsko odeljenje“ u Budišinu je bilo najznačajnija poluga nacističke vlasti za neposrednu kontrolu Srba. Od dolaska na vlast nacista štampa otvoreno piše o Srbima kao stanovništvu koje je antinemački nastrojeno i podržava Poljsku i Čehoslovačku.

Hitlerov plan za Severne Srbe je bio da ih iseli u Elzas i Lotaringiju, a da u njihova rodna mesta budu naseljeni  Francuzi iz Elzasa i Lotaringije. Nacistički cilj ove ideje bio je u tome da se i Srbi i Francuzi presele u tuđa naselja, fizički udalje od svojih korena, pa će se tako lakše asimilovati u Nemce. Kasnije je ovaj plan izmenjen radi novog, plana koji je smatran efikasnijim, pa je SS firer Hajnrih Himler želeo da Srbe naseli u okupirane istočne provincije radi formiranja SS države i stvori armije od interniranih a raskorenjenih Slovena. Bilo je i pre toga prisilnog iseljavanja srpskih sveštenika, učitelja i stanovništva iz Lužice, a svaki odnosi sa Čehoslovačkom i drugim slovenskim zemljama su im zabranjeni ili onemogućeni.

U Čehoslovačkoj su od 1933. do 1936. godine održani veliki protestni skupovi protiv agresivnog nemačkog odnosa prema Srbima i Srbi su se čak obratili Ligi naroda jednim memoandumom. Tada su Nemački gospodari promenili novu taktiku rada protiv Srba. Za srpske nastavnike počeli su da dovode „čistokrvne Nemce“ a oni su u srpskim školama deci potpuno zabranili svaku komunikaciju na srpskom jeziku. Nemačka štampa je Srbe potpuno prestala da pominje, kao da ih nikad nije bilo. Imena preostalih srpskih sela su menjana u nemačka, a u tim selima su Srbima menjana čak i srpska lična imena u nemačka. U protestima protiv germanizaije je tada veliku ulogu imalo češko Društvo prijatelja Lužice.

Nacisti su počeli progon „Domovine“ odmah po dolasku na vlast. Tokom 1937. godine su ultimativno podneli rukovodstvu „Domovine“ statut kojim je nametnut novi naziv: „Savez Nemaca koji govore vendski“. Statut je pripremljen godinu dana ranije u „Vendskom odeljenju“. Pošto je upravnik „Domovine“ Pavolj Nedo odbio da prihvati novi statut, nacisti su ukinuli „Domovinu“, a zatim su Pavolju Nedu zabranili javni rad i povremeno ga zatvarali, između ostalog i pod optužbom da je poljski špijun. Optužbu nisu nikad uspeli ni da fabrikuju, jer Nedo nije bio špijun. Suštinski je „Domovina“ silom preimenovana u „Društvo istočnih Nemaca“ (Bund Deutscher Osten) pod upravom kadrova i organizacija SS. Pavolj Nedo je uspeo da se zaposli u predstavništvu jedne poljske banke u Berlinu, gde je 1939. ponovo uhapšen, ali je uspeo da u zatvoru 1944. g. živ dočeka oslobodioce.

Nacističke vlasti su zabranile sve srpske novine i sve javne skupove Srba, kao i sve javne skupove gde se govorilo na srpskom jeziku. Svi srpski rimokatolički sveštenici, 11 srpskih luteranskih sveštenika i preostalih 25 srpskih učitelja su proterani iz Lužice. Jan Čiž, Jan Meškank. Čiž i Meškank su bili utamničeni u Drezdenu, čudom su se spasli zajedničkim bekstvom tokom bombarodvanja Drezdena.

Rimokatolički sveštenik Alojz Andricki i komunistkinja Marija Groljmusec su hapšeni i poslati u koncentracione logore.

Alojz Andricki je stradao u Dahau pošto je 1939. godine u svojim propovedima javno i žestoko kritikovao naciste. Bio je izuzetno požrtvovan i pomagao svim nesrećnicima u logoru koji su padali od gladi, batina, starosti i iznemolosti, čime je među nacistički robljem stekao visoki ugled. Prema ovom hrabrom Srbinu koji se odlikovao bezuslovnom ljubavlju prema istini i čestitim životom su se Nacisti u logoru odnosili sa posebnom strogošću i na kraju je oboleo od tifusa. Tobož u nameri da  mu pomognu, u logoru su ga ubili smrtonosnom injekcijom. Rimokatolička crkva biskupije drezdensko-mišanjske ga je proglasila blaženim 1998. godine.

Marija Karolina Elizabeta Groljmusec je bila novinarka i srpski komunista. Bila je ćerka srpskog filologa iz Lipsika Jana Groljmusa. Progonjena, teško obolela, uhapšena je i umrla u konclogoru Ravensbrik.

Oslobađajući Nemačku od nacizma, 25. aprila 1944. godine su se trupe Crnene armije i Vojske SAD susrele na reci Labi, kod srpskog sela Strela.  Poslednju ofanzivu Hitlerovog Vermahta u drugom svetskom ratu smrvila je Vojska Poljske u Bici kod Budišina aprila 1945. godine.

Poljske trupe naoružane sovjetskim oružjem oslobodile su srpski narod Lužice, april 1945. g.Život je najbolji romanopisac, a često je ironičan. Sudbina je dala da srpski narod stekne u rimokatoličkoj veri svog blaženog Alojza pre hrvatskog naroda. Grehota bi bilo porediti blaženog Alojza Andrickog, čiji svetiteljski život je bio nesporan, dokazan mučeništvom i pogibijom od nacističke ruke, sa hrvatskim kandidatom za „blaženog“. Severni Srbi su preživeli Hitlerovo doba stekavši nove velikane kojima mogu da se ponose.

Srbi rimokatolici imaju svog blaženog Alojza koji se nije stideo svog srpskog porekla, bio je protivnik nacista i bog ga je proslavio mučeničkom smrču, a ne saradnjom s nacisima i ustašama. Pored toga, bio je izuzetni sportista i veoma lep čovek.

Preuzeto: Nauka i kultura