Zna li Srbija čija je Baranja

Piše: Dr Ilija Petrović, istoričar

Predislovije. Čak je i površnim znalcima nekih zemljopisnih pojmova iz Panonske nizije lako reći da je Baranja onaj tro­u­gao između Dunava, Drave i Madžarske, ali se pri tome ne sme sme­t­nuti s uma da je prota Stevan Mihaldžić (1861-1941), istoričar Baranje, dok je pripremao materijal za Mirovnu konferenciju u Parizu (po­sle Velikog rata, 1914­-1918) zapisao da “nije dakle ni čudo, što o Baranji ne znađaše niko ništa, dok se slavodobitna i junačka srpska vojska ne zalete u divna polja naše Baranje! Kad je trebalo na mirovnoj konfe­ren­ciji dokaziva­ti, da je ovo srpska zemlja, tek onda se zglednuše na­ši isto­ričari – sve bolji od boljega! Tek onda priznadoše i os­tali nau­čenjaci naši, da stanje Baranje nikako ne poznaju”.

Što će reći: ako je do tada neko nešto i pisao o Baranji, sve se to moglo svesti na nagađanja ili proizvoljna tumačenja.

Tako pre sto godina, a u međuvremenu, da se ta i takva amaterska domišljanja ne bi svrstala u “na­cionalno navijanje”, zatra­že­na je pomoć zvanične istorijske nauke. Od nje je, najpre, valjalo saznati i kako je i zašto nedugo posle Drugog svetskog rata (19. juna 1945), for­mi­ra­na Komisija za utvrđivanje granice između Vojvodine i Hrvat­ske (a ne Srbije i Hrvatske!), u sastavu: Mil­ovan Đilas (1911-1995), kao pred­sednik, i kao članovi: Vicko Kr­stulović (1905-1988), Milen­tije Popović (1913-1971), Jovan Veselinov (1906-1982) i Jerko Zlata­rić. I trebalo je naučno vrednovati Đilasove zabele­ške iz kojih proističe da je tada u Vojvodini živelo 170.000 Hrvata, 660.000 Srba, 100.000 ostalih Slovena (bez Bunje­vaca i Šoka­ca, u međuvremenu “unapređenih” u Hrvate), 495.000 Ma­dža­ra i 359.000 Nema­ca. Na osnovu tih poda­ta­ka, “Čika Tuna”, Antun Ba­bić, predsednik Jedinstvenog narod­no­os­lo­bo­di­lačkog fron­ta Slavoni­je iz Oseka, mogao je predlo­ži­ti da se granica između Vojvodine i Hrvatske uspostavi linijom Su­botica-Ilok-Sremska Rača, ali je konačan komisijski predlog formulisan tako da su srezo­vi Zapad­nog Srema (Vukovar, Vin­kovci i Županja), pripali Hrvatskoj, iločki srez, u većini na­stanjen srbskim življem, podeljen je iz­među Hrvatske i Voj­vo­di­ne, a Hrvatskoj je, prvi put u istoriji, pripala i Ba­ra­nja, izuze­ta iz sastava Vojvodine skoro dva meseca ranije.

I trebalo je proveriti kako to da u zbirci dokumenata o oblikovanju Srbije, čiji su autori Branko Petranović (1927­-1994) i Mom­či­lo Zečević (1935-2017), obojica istoričari, u kojoj se nalaze dokumenti o de­obi “Sandžaka” (pominju se tamo i Kosovo i Metohija), nema ni reči o “pre­meštanju” Baranje u Hrvatsku. Ako ništa drugo, moglo se očekiva­ti da se u zbirci nađe barem za­klju­čak Pokrajinskog komiteta Komu­ni­stič­ke partije za Vojvo­dinu s po­četka aprila 1945. godine (ta­da još nije postojala Komu­ni­stička partija Srbije jer su se, u skladu s uputstvom druga Broza – 1892-1980 -, poznatijeg kao DrugTitoJašeNaČeluKolone, “oslobodioci” u njoj ponašali kao okupatori, za nju nije smelo bi­ti milosti!), kojim se Komitet jednodušno izjašnjava za uk­lju­čenje autonomne Vojvo­di­ne u Federalnu Srbiju, što je “najvi­še odgo­va­ralo inte­resima na­roda i čitave naše Titove Jugosla­vi­je”. Jednom prisa­jedinjena Vojvodi­na trebalo je, dakle, da se po­no­vo prisajedini Srbiji, u rani­jem obimu, sa Banatom, Bačkom i Ba­ranjom, i Sre­mom, naravno. Petranović, istina, ne naznačuje ni u napomeni da je odluka o deobi Sandžaka (Raške, Branko, Raške!) doneta mimo narodne volje, pa mu je to moglo poslužiti kao opravdanje da prećuti sve ono što se, u isto vreme, dešavalo sa Baranjom.

A šta se zaista dešavalo (ne samo sa Baranjom, već i sa Sremom), možda je znalo i tridesetak Srba iz Zapad­nog Srema koji su pošli u Beograd da se “raspi­taju” o čemu se to radi, ali njih su nestali bez traga, još u putu.

Bio je to ozbiljan nauk svima da više ne pominju Baranju kao deo Vojvodine Srbske, sve dok, početkom leta 1990. godine, potpis­nik ovih redaka nije predložio uredništvu novosadske Samouprave da se u jed­nom od narednih brojeva otvori rasprava o vra­ća­nju Baranje Vojvodini. Siniša Nikolić (1928-2002), glav­ni urednik, ovu je ideju oberučke prihvatio i od Predlagača za­tra­žio da nađe znalca koji bi napisao inici­jalni tekst. Predla­gač je razgovarao s aka­demicima Slavkom Gavrilovićem (1924-2008), Vasilijem Krestićem (1932), Čedom Popovim (1936-2012), a kon­sul­tovao je i još neke istoričare ne bi li se našao “pra­vi”. Gavrilović je odbio da se u tu temu upušta, jer se vi­še bavio Sla­vonijom i Sremom, a i pitanje je “vrlo osetljivo”. Krestić se takođe zahvalio na ponudi isti­čući da, i inače vr­lo anga­žo­van u traganju za istinom o srbskom narodu, ne bi želeo da svoj “na­učni dignitet” krnji publicističkim istupima za “dnevno-političke potrebe”. Popov je iz­be­gao da pomogne, pošto se tom temom ne bavi, ali je zato pred­lo­žio da se razgovara s njegovom ženom Je­lenom (1938), takođe isto­ri­ča­rom. Jelena je, reče, pre izvesnog vremena razgovara­la sa Mi­lo­vanom Đilasom o raznim temama, a naročito o razgrani­če­nju Hr­vatske i Srbije, uistinu: Vojvodine. Konačno, Jelena je pri­hvatila molbu da ne­što o tome napiše, mada nije mogla reći koliko će joj vremena biti za to potrebno.

Neizvesnost oko svega potrajala je do kraja avgusta, pošto se Jelena tek tada “setila” da je ranije obećala da će, zajedno sa Čedom, o istoj stva­ri pisati za beogradski NIN. (Pojavio se kasnije taj tekst, a Predlagaču se učinio nedostojan ugleda njegovih au­tora; ne sa­mo da je bio nesadržajan, bio je prazan). Siniša se tada sa sobom “dogovorio” da Predlagača “proizvede” u gosta-urednika za oktobar­ski broj, a pošto se Predlagač tome nije usproti­vio, u osmom bro­ju Samouprave, u vrhu druge stra­ne, objavljeno je da će “Ilija Petrović, jedan od vlasnika ‘Samouprave’ i pot­predsednik Od­bo­ra Srpske demokratske stranke u Novom Sadu, biti gost ured­nik oktobarskog broja ‘Samouprave’. Redakcija je prihvatila njegov predlog da ‘Samouprava’ otvori stranice za raspravu o vraćanju Baranje Vojvodini”.

I pored toga što su ga trojica akademika odbila, Predlagač je svoju potragu za piscem nastavio. Svoje ondašnje stranačke znance iz Baranje, Milovana Vakanj­ca i Đorđa Latasa (da li nastavnike istorije, ili profesore?), molio je, ali bezuspešno, da nađu nekoga ko nešto pamti o zbivanjima iz 1945. godine, da i sa­mi nešto na­pišu o tome, makar i svoja imena prikrili (ako se plaše neče­ga, možda s razlogom). Posle svega, makar koliko to izgledalo pretenciozno od jednog amatera, Predlagaču je samo preostalo da tekst o Baranji napiše sam, a da ga Samouprava, Godina SH, oktobar 1990. broj 9( 1164), objavi na stranama 3-4, pod naslovom “Baranja pripada Vojvodini”, kako sledi:

“Za vreme Prvog svetskog rata politički život u Vojvo­di­ni gotovo da je bio zamro. Tihomir Os­tojić (1865-1921), knji­žev­nik i istoričar, prvi je odlučnije istupio sa ‘zahtevima za nacional­no oslobođenje i otcep­lje­nje od Ugarske’. On je bio ini­cijator Subotičke rezolucije od 2. oktobra 1918. godine, kojom ‘Srbi i Hrvati Južne Ugarske jednoglasno izjavljuju da smatra­ju jedino Mirovnu konferen­ciju za merodavnu u pogledu rešenja jugoslovenskog pitanja, a u vezi s Bačkom, Banatom i Baranjom kao budućim sastavnim de­lovima slobodne zajednič­ke države sviju Jugoslovena’. Krajem oktobra iste godine, ova rezolucija do­punjena je zaključkom kojim se Narodnom Vijeću Slovenaca, Hrvata i Srba (SHS) u Zagrebu priznaju kompetencije za vođe­nje svih poslova u vezi s ujedinjenjem.

Suprotno ovakvim stavovima, vojvođanski radikali okuplje­ni oko Jaše Tomića (1856-1922) nisu podržali saradnju sa Narodnim vijećem SHS, već su isticali neophodnost da se Voj­vodina sjedini sa Srbijom neposredno. Predstavnik Srema u Na­rodnom vijeću Žarko Miladinović (1862-1926), advokat iz Rume, počeo je krajem oktobra sve jače zastupati ideju o neposrednom priključenju i Srema i ce­le Vojvodine Srbiji. Čini se da je ova gru­pa vojvođanskih po­litičara (protivnika ujedinjenja preko Na­rodnog vijeća, a po­bor­nika neposrednog prisajedinjenja Vojvodine Srbiji) ra­di­la uz podršku vlade Nikole Pašića (1845-1926) i uz saglasnost Sve­tozara Pribićevića (1875-1936) koji je, nezadovo­ljan akcijom vođenom u Zagrebu u vezi s ujedinjenjem, a naročito stavovima Stjepana Radića (1871-1928) i njegovim državno­prav­nim teorijama usmerenim na za­ustav­ljanje ‘tuđe vojske’ (srbske) na hrvatskoj granici, poru­čio Vasi Stajiću (1878-1947) u Novi Sad: ‘Kidajte sa Zagrebom!’

Novembra 1918. godine počinju se po Vojvodini formirati narodni odbori i narodna veća. Kada je 13. novembra sa Madžarskom potpisano primirje, položaj Vojvodine postaje nešto od­ređeniji. Prema tom ugovoru, na severu Vojvodine povučena je demarkaciona linija koja se uglavnom poklapala sa današnjom državnom granicom. Na taj način, iako državno-pravno još uvek deo Ugarske, Vojvodina se faktički odvojila. Već formi­rana narodna veća postaju neka vrsta provizorne vlasti.

Baranja u Vojvodini. Prisustvo srbskih vojnih odreda u Voj­vodini ulivalo je slovenskom stanovništvu nadu da će do­ći do formiranja nove nacionalne države. Jaša Tomić bio je sve ak­tivniji, a po Novom Sadu pričalo se da i Pašić podr­žava prisajedinjenje Vojvodine Srbiji, što je opet ocenjivano i kao “jačanje pozicije Srbije u natezanju sa Zagrebom”. Tih da­na formiran je u Beogradu jedan odbor od ljudi rođenih u Ba­natu, Bačkoj i Baranji, sa namerom da potpomaže pokret za Bačku, Banat i Baranju. Zarad svake eventualnosti, ovaj odbor odmah je izjavio da ‘u slučaju plemenske podele Bačka, Banat i Baranja već sad traže spojenje sa Srbijom’. Istovremeno, za­tra­ženo je da se Od­bor Jugoslovena iz Ugarske odmah iz Za­greba preseli u Novi Sad i tamo stavi na raspolaganje nešto ranije stvorenom Srbskom narodnom odboru.

Ovaj Odbor (novosadski) sazvao je Veliku narodnu skupštinu za 25. novembar 1918. godine, sa ciljem ‘da Srbi, Bunjev­ci i ostali Sloveni u Bačkoj, Banatu i Baranji odluče slobo­d­no, po svojoj volji, kojoj državi žele da pripadnu’. Skupština je odr­žana u Novom Sadu i prisustvovalo joj je 757 delegata iz 211 voj­vođanskih opština. Prema pisanju hrvatskog istoriča­ra Ferda Čulinovića (1897-1971), po nacionalnosgi bilo je 578 Srba, 89 Hrvata, 62 Slovaka, 21 Rusin, 6 Nemaca i jedan Mađar. (Baveći se kasnije ovom temom, Predlagač je ‘otkrio’ da su na Velikoj na­rodnoj skupštini u Novom Sadu učestvovala samo dvojica Hrva­ta, a da je Čulinović onih ‘svojih’ osamdeset devet Hrva­ta – 89 – ‘pronašao’ tako što je u Hrvate ‘unapredio’ 84 Bu­njevca i 3 Šokca). Tom prilikom doneta je i Rezolucija u kojoj se, između ostalog. kaže:

1. Molimo vladu bratske Srbije, da na Kongresu mira zastupa naše interese.

2 Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, na­predak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima, koji s nama zajedno žive.

1. Ovaj naš zahtev hoće da pomogne ujedno i težnje sviju Jugoslovena, jer je i naša iskrena želja, da srpska vlada, udružena s Narodnim većem u Zagrebu, učini sve da dođe do ostvarenja je­dinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod vođstvom kra­lja Petra i njegove dinastije”.

Istom prilikom, na predlog Petra Konjovića (1883-1970), pr­vaka Demokratske stranke u Vojvodini (koja je želela da Voj­vodini obezbedi izvesnu autonomiju u novoj državi), donesena je još jedna Rezolucija iz koje posebno ističemo sledeće:

‘Banat, Bačka i Baranja u granicama, koje povuče Antanti­na balkanska vojska, proglašuje se dana 12/25. novembra 1918. na Velikoj narodnoj skupštini, na osnovu uzvišenog načela narodnog samoodređenja, ocepljenim kako u državnopravnom, tako i u po­li­tičkom i privrednom pogledu od Ugarske… Naro­dni savet… postavlja Narodnu upravu i vrši nadzor nad njom. Narodna upra­va upravljaće označenom teritorijom na osnovu načela potpune slobode i ravnopravnosti za sve narode…’

Početkom decembra 1918. godine, Narodna uprava preuzela je svu vlast na zaposednutoj teritoriji Banata, Bačke i Bara­nje. Njen položaj nije bio sasvim određen, budući da ga ni srb­ska vlada nije formalno priznala. Formiranjem prve vlade u Kraljev­stvu SHS zatraženo je povlačenje Narodne uprave koja je poste­peno svoja ovlašćenja ustupala srbskoj kraljevskoj vladi i 11. marta 1919. godine prestala da postoji.

U svemu ovome nesumnjive su bar dve činjenice:

1. Vojvodina, sastavljena od Banata, Bačke i Baranje otcepila se od Ugarske i proglasila svoju samostalnost; i

2. Vojvodina (nominalno, njene oblasti: Banat, Bačka i Baranja), je prisajedinjena Kraljevini Srbiji. Odluku o prisajedinjenju odmah je prihvatila vlada Kraljevine Srbije, čime je taj akt postao punovažan i u čiju konstitutivnost nije moglo biti sumnje.

Ovde valja istaći da su odluke Velike narodne skupštine u Novom Sadu usvojene najviše zaslugom Radikalne stranke okupljene oko Jaše Tomića. Radikali, dugogodišnji borci za auto­nomiju Srba u Ugarskoj, bili su odlučno protiv auto­no­mije u no­voj južnoslovenskoj državi. Kako je Jaša govorio, nova država bila je toliko raznorodna u svim oblastima ži­vota, da bi auto­no­mija i federalizam na nacionalnoj osnovi ugrožava­li njen suverenitet i integritet. Na osnovu istorij­skog isku­stva s au­tonomijom u Habzburškoj monarhiji, sma­trao je da se treba ‘oka­nuti austrijskih starudija’. Jer, valja razbijati ono što u izme­njenim uslovima mora biti celovito. ‘Pripazite, braćo, na nas koje je odljuljala kolevka Austro-Ugarske: Aust­ro-Ugarsku ras­ce­p­kanost mogli su stvoriti samo razni narodi. A oni koji traže danas i rascepkanu Srbiju, neka ne govore o jednom narodu sa tri imena, jer njihov zahtev otkriva ono šgo oni neće da priznaju, a to je da mi nismo jedan narod’. S kim ćemo i kuda ćemo, pitao se Jaša Tomić i pri tome se zalagao za ‘zajednicu sa najbli­žom braćom’ Hrvatima i Slovencima, ‘ali nas (vojvođanske Srbe) pustite na grudi duševne, junačke i demokratske Srbije: hoćemo da obučemo srpsku košulju, jer nam je ona najbliža a po­sle toga zaogrnućemo se ogrtačem Jugoslovena’.

Odluka o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji različito je tumačena u raznim vremenima, a mi ćemo ovde pome­nuti samo dva stava dvojice istoričara. Ferdo Čulinović, go­dine 1961, prigovara načinu na koji je grupa radikala oko Jaše Tomića uticala na odluku Velike narodne skupštine, jer su ‘in­štrukcije’ dobijane iz Beograda, od Nikole Pašića, a njima nije pro­ti­v­rečio ni Svetozar Pribićević. A u svojoj knjizi Stva­ranje Jugo­slavije, ni Branko Petranović ne može da odoli našoj posleratnoj ideologiji: ‘U završnoj fazi borbe za južnoslo­vensko ujedinjenje položaj srpske buržoazije prema buržoa­ziji ostalih jugoslovenskih naroda znatno su učvršćivale odluke predstavnika naroda Vojvodine i Crne Gore… Nikakvo drugo rešenje, sem prisajedinjenja Srbiji, nije bilo moguće u datim okolnostima, pre svega zbog nacionalnog, socijalnog i politič-­kog sastava donosilaca odluke’.

Baranja iz Vojvodine. S proleća 1845. godine, začetnik Velike Ideje koja je trebalo da usreći čovečanstvo, a stvarno je gur­nula slovenski svet bar dvesta godina unazad, zapisao je u Tezama o Fojerbahu da su ‘ilozofi samo različito svet tumačili, radi­lo bi se o tome da se on izmeni’. Tačno sto godina kasnije, Pred­sedništvo Avnoja ispunjavajućn zavet Velikog Ideologa, počelo je da ‘menja svet’. Devetnaestog juna 1945. godine imenovana je Komisija za utvrđivanje granice između Vojvodine i Hrvatske, u sastavu: Milovan Đilas, Vicko Krstulović, Milentije Popo­vić, Jovan Veselinov i Jerko Zlatarić. Predsednik komisije bio je Đilas. Na osnovu njihovog predlo­ga, srezovi Zapadnog Srema (Vinkovci, Vukovar i Županja) pri­pali su federalnoj Hr­vatskoj. Hrvatskoj je pripala i Baranja, izuzeta iz sastava Voj­vo­dine još maja iste godine.

Podsećamo da je 17. oktobra 1944. godine, sa ciljem da se što hitnije normalizuju prilike i stvore uslovi za uredno funkcionisanje nove državne vlasti, oformljena vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju. Ova vojna uprava bila je podeljena na vojnu ob­last za Banat i vojnu oblast za Bačku i Baranju. Početkom apri­la 1945. godine, Pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu jednodušno se izjasnila za uključenje autonomne Voj­vodine u federalnu Srbiju, što je najbolje odgovaralo interesima naroda i ‘čitave naše nove Titove Jugoslavije’. Jednom prisajedinjena Vojvodina trebalo je, dakle, da se ponovo pri­sajedini Srbiji, u ranijem obimu, sa Banatom, Bačkom i Baranjom. Komitet nije znao šta će smisliti Komisija.

Ponovo se vraćamo Branku Petranoviću (i M. Zečeviću) i njegovoj zbirci dokumenata o oblikovanju Srbije kao složene federalne jedinice. U Zbirci se nalaze i dokumenti o deobi Sandžaka, pominju se i Kosovo i Metohija, ali o ‘premeštanju’ Ba­ranje nema ni reči. Petranović, istina, naznačuje u fusnoti da je odluka o deobi Sandžaka doneta bez konsultacije naroda, a mi bismo sa sigurnošću mogli dodati da je na isti način postupljeno i sa Baranjom. Možda su o tom ‘premeštanju’ znali nešto i oni koje su kasnije nestali bez traga.

Baranja nikada nije pripadala Hrvatskoj. Njeno poslerat­no dodeljivanje Hrvatskoj, prvi put u istoriji, začetak je pak­le­nog plana za razbijanje Srbije i odnarođavanje srbskog naro­da. Đi­las je bio pion u rukama OnogaOnogaKojiNasJeDovdeDoveo”.

Mihaldžićeva Baranja, Beograd 1991. Nešto više od godinu kasnije, potpisniku ovih redaka bilo je dato da na beogradskom Saj­mu knjiga, uz akademika Radovana Samardžića (1922-1994), is­to­ričara, i Dinka Davidova (1930-2019), istoričara umetnosti (člana Akademije nauka od 2006) govori o Mihaldžićevoj knjizi Baranja od najstarijih vremena do danas koju je, fototipski (prema prvom izdanju iz 1937), objavila Biblioteka Grada Beograda.

A tamo, na Sajmu, uz brojne pojedinosti već unesene u tekst objavljen u Samoupravi, izgovoreno je i ovo:

“Prota Mi­haldžić, radoznao po prirodi a rodoljubiv po osećanjima, išči­tavajući već objavljenu ugarsku diplomatiku i mnoge izvore iz turskog i preturskog vremena, rano je započeo sa sakupljanjem građe za svoj nameravani spis o Baranji. Mihaldžićev već obiman rukopis preporučio ga je srbskoj vladi da na Mi­rovnoj konfe­ren­ciji u Parizu, posle Velikog rata, postane njen istorijsko­-etnografski savetnik za delikatna pitanja vezana za povlačenje državne granice sa Madžarskom. Za ovu Konferenciju Prota je pripremio skraćenu verziju knjige o Baranji, štampanu u Parizu 1919, na osamdesetak strana džepnog formata, pod nazi­vom La Baranya (Etudes economique et historiques), odnosno: Bara­nja, ekono­m­ske i istorijske studije. Istorijsko-etnografska i topografska dokumentacija sadržana u Protinoj knjizi o Bara­nji nagnala je Mirovnu konferenciju u Parizu da juna 1920. godine prizna činje­nično stanje i Baranjski trokut prepusti Srbiji, odnosno u međuvre­me­nu stvo­renom Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Knjiga o Baranji prote Mihaldžića postala je tako most koji­m je srbska Baranja opkoračila Dunav i privila se na grudi svoje ‘duševne, junačke i demokratske’ majke Srbije. A onaj betonski luk između Batine i Bezdana, nastao pola veka docnije kao fizič­ka spona između Baranje i Bačke i nazvan po vojnoj formaciji koja je mnogobrojne mlade Srbe uvela u izgibiju, posvetio bi se, uvereni smo, kada bi na njegovim ulazima zablistale table sa di­votnim natpisom: MOST PROTE STEVANA MIHALDŽIĆA.

Barem toliko duguje Srbstvo svome zaslužniku”.

Sa padom Republike Srbske Krajine i ta je zamisao pala.

Izvor: Ćirilica – Srpski kulturni centar Beograd