Amfilohije i Milošević
Napisao: Vladan Jevtić
Sećam se, kao da je juče bilo, kako smo, sad već davne 1989. godine, na obeležavanju šestogodišnjice Kosovske bitke u Pećkoj patrijaršiji, dugo sedeli, na starim temeljima u porti manastira, okupljeni oko vladike Amfilohija i dugo ga slušali, kako mudro, na njemu svojstven način, zbori i odgovara na razna naša pitanja…
-Šta mislite o Slobodanu Miloševiću? – pita neko.
-Veliku je stvar uradio… Probudio je uspavano srpstvo… Nije nezasluženo što ga zovu „Novi Karađorđe“, ali jedno vidim: On će na kraju biti kao ona krava koja daje mleko, pa ga na kraju nogom prospe!
Ne znam za druge koji su tog dana bili sa mnom i slušali vladiku Amfilohija, ali ja sam te njegove zbunjujuće, proročke reči dobro zapamtio. Kako su se događaji devedesetih razvijali, sve više sam se ubeđivao kako se to proročanstvo mudrog vladike ispunjava.
Kada je Milošević kasnije bio na polaganom, ciničnom ubijanju u Hagu, izdat od Srba kao jedini predsednik predat neprijatelju, vladika Amfilohije ga je posetio i poklonio mu Bibliju…
-Njemu su sudili onima kojima je trebalo da se sudi. Nisu mu presudili, nevin se preselio u Carstvo nebesko! – tako je, u jednom intervjuu iz 2017. godine, govoreći o Miloševiću, rekao vladika Amfilohije, istovremeno se kajući što je odbio poziv da svedoči u njegovu korist, završavajući rečima:
„U imenu Božijem je sud i pravda. Božji sud na kraju sve rešava!“
Navikli smo da se uvek, strasno, oko svake stvari, podelimo na dva suprostavljena pola i da se svrstavamo na jednu ili drugu stranu, ignorišući argumente sagovornika, koji možda i nisu nevažni. Ali, ima stvari u kojima zaista ne treba biti isključiv i svrstavati se na crnu ili belu stranu. Zbog mnogih stvari. Tako je, po mom mišljenju, i sa slučajem Milošević.
Suviše smo, još, blizu događaja koji su se odvijali za vreme njegove vladavine da bismo mogli da objektivno sudimo i budemo isključivi. Neki će naći hiljade razloga i primera da je to svetla tačka u našoj istoriji, drugi će reći je jedan od najvećih štetočina koje smo izrodili. I jedni, i drugi su, možda, na svoj način, u pravu.
Ljudski je, i razumljivo, da se čovek određuje prema nečemu i nekome prema svom neposrednom iskustvu, ili iskustvu svojih bliskih. Tako bih i ja, ako pogledam samo poslednje događaje sa mojim roditeljima, kao i porodicama većine srpskog življa u Metohiji, zbog onog što je Milošević uradio posle Kumanovskog sporazuma, trebalo da njega i njegovu vlast svrstam u izdajničku. Jer, posle potpisivanja tog sporazuma, vojska i policija su, preko noći, napustili Kosovo i Metohiju, apsolutno ne razmišljajući (čak ni obavestivši!) narod o tome šta se događa. Narod, uključujući i moje roditelje, ostavljeni su na milost i nemilost šiptarima iz OVK, pa, ko preživi – preživeo je. Znam, naravno, da mnogi imaju slična i još gora iskustva. Ali, i pored svega, kako kaže vladika Amfilohije: „Božji sud na kraju sve rešava!“
Jedno su naša lična osećanja, a drugo je sud istorije. Slabi smo mi da sudimo.
Zamolio bih sve one koji ovo pročitaju, da se uzdrže od isključivih i pljuvačkih komentara vezanih bilo za vladiku, bilo za Miloševića, jer to su neka opšta mesta i stavovi koji su nam svima dobro poznati i milion puta ponovljeni.
*Autor je poznati putopisac, istraživač, fotoreporter, koji živi i radi u Moskvi, a ovaj tekst je objavio na svom fejsbuk profilu.
