I ovo je bila Dara, a sada nas je napustila

Na  fejsbuk stranici Dara iz Jasenovca, filmskog i televizijskog studija objavljena je potresna priča o Brigiti Knežević, koja je, kako je objavio Srpsko narodno veće, preminula od virusa korna, a jedno je hiljada dece sa Kozare koje je oteto od roditelja od roditelja i deportovano u logor Stara Gradiška u vreme NDH.  Priču o sudbinu ove žene prenosimo u celini:

Brigita Knežević je, u okviru „Akcije Diana Budisavljević“ spasena i smeštena u zagrebačku porodicu. Njeni usvojitelji Danica Elšik i Štefan Firstić dali su joj ime Brigita, a prezime Firstić. Udajom u Beogradu preuzela je suprugovo prezime Knežević.

Prvi susret s porodicom bio je veoma dirljiv i zabeležen je na filmu i u romanu „Iza zida“.

Misli Brigite Knežević (79) iz beogradskog naselja Vračar, pored svetosavskog hrama, često su usmerene ka rodnoj Kozari, selu Grbavci u Knešpolju, odakle je u nepreglednim kolonama dece odvedena u ustaške logore u ljeto 1942. godine.

April je vreme u kojem, poput proljetnih trava, cveća i voćaka bujaju njena sećanja na tragediju, na Kozaru, plač dece istrgute iz majčinog naručija, iz njihovih ruku, iz srca, koju odvode u logore smrti NDH.

U Gradišci smo dobili oko vrata samo parče kanapa i broj, seća se Brigita, kao kroz izmaglicu, svojih logorskih dana. Brojeve smo, veli, obično pojeli jer su bili na kartonu.

“Kada smo pobegli od kuće u šumu, imala sam dve godine. Nosio me na rukama moj đed Đurađ. Kada smo došli do Cerovljana, on se obratio jednom ustaši pitajući može li otići po malo kukuruznog brašna da djeci skuha puru. Ustaša mu je pucao u glavu“, prepričava Brigita Knežević događaj za koji je saznala mnogo godina kasnije.

Iz Cerovljana oterani su u starogradiški kazamat, gde su decu razdvojili od roditelja. Tada je moja majka ostala bez mene, setno govori Brigita, i više je nisam vidjela.

Humanitarka Diana Budisavljević piše da je svako dete imalo majku koja je za njim gorko plakala, dom, svoju odeću, a sada je golo u masovnoj grobnici.

“Kakva neizmjerna tuga, kakav bol…“,

Susretu s Pericom Bundalom u Beogradu sa kojim deli porodične korene, Brigita se veoma obradovala. On je donio darove iz Knešpolja i dašak zavičaja.

Na lepom aprilskom danu, na parkovskoj klupi ispred hrama Svetog Save, potekla je bujica sećanja.

“Kada sam izbavljena iz logora Stara Gradiška, posredstvom Crvenog krsta i Diane Budisavljević, moje novo utočište postao je Zavod za gluhonijeme u Zagrebu. Tu je moja buduća pomajka Danica Elšik došla u namjeri da uzme jedno muško dijete. Dopuzala sam do nje, zagrlila je, stegla oko nogu i zavapila “Majo, majo, uzmi mene”. Ona me tada podigla, pogledala, prigrlila i više me nikad nije ispuštala“, kazuje Brigita.

Njeni usvojitelji Danica Elšik i Štefan Firstić iz Zagreba dali su joj ime Brigita, a prezime Firstić. O njima govori sve nalepše. Kaže da su je izlečili od tifusa, školovali i njegovali. Udajom u Beogradu preuzela je suprugovo prezime Knežević, gde se suočila sa svojom prošlošću.

Dogodilo se to 1980. godine, kada se razbolio njen sin Igor.

“Ljekar me pitao da li je neko u mojoj porodici bio srčani bolesnik. Odgovorila sam da ja o svojoj porodici ne znam ništa. Otišla sam na susret bivših logoraša iz Stare Gradiške, na Savskom vencu. Tamo sam upoznala novinara Marina Zurla. Zahvaljujući njemu i Dragoju Lukiću, počelo je traganje za mojim porodičnim korijenima“, opisuje presudan susret nakon kojeg je posle više neuspešnih pokušaja razrešena Brigitina životna enigma.

Do tada je u dvorište svoga detinjstva vraćeno 157 već odraslih ljudi.

Brigita Knežević, za koju se ispostavilo da je zapravo Mika Bundalo, bila je 158. dijete koje se vratilo svojoj Kozari, iščupano iz porodičnog gnezda. Ona je rodni list u tadašnjoj Bosanskoj Dubici, gde je upisano njeno ime Mika Bundalo, datum rođenja 25. april 1940, dobila u 40. godini. Ona nema fotografije, nema dokumentaciju o životu pre odvođenja u ustaške logore, nema sećanja na to vreme, samo ožiljke opisane u filmu “Stotinu pedeset i osma”, koji su tokom njenog traganja za porodicom snimili Marino Zurl i Dominik Zen.

Prvi susret s porodicom bio je veoma dirljiv i zabilježen na filmu i u romanu “Iza zida”. U Grbavcima, gde se okupilo celo selo, dočekali su je tri sestre i brat. Saznala je da su otac i tri strica strijeljani na Sajmištu. Majka Milica umrla je 1964. pateći, stalno se nadajući Mikinom povratku.