Kako su dve knjige spojile Matu Gracića i Petra Runda

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

„Knjiga je velika stvar, ako se čovek ume njome koristiti!“

Ova mudra izreka nemačkog filozofa Ernesta Bloha, pokazala se kao opravdana i verodostojna u slučaju dr Dragana R. Kovača koji našu knjigu o gosparu dr Mati Graciću i promociju u Narodnoj biblioteci u Trebinju, iskoristio na najbolji mogući način!

Dr Kovač rođen je 1956. godine. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Trebinju. Medicinski fakultet, specijalizaciju iz urgentne medicine i postdiplomske studije završio je u Sarajevu. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu doktorirao je 1990. godine.

Objavio je tri romana: Dnevnik nesna, Pismo papi i Pogaženi testament, kao i tri zbirke pripovedaka: Izložba kliničkih slika, Epitaf i Prepisane priče, kao i dve drame. Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2018.godine.

Jedna vajber poruka ovog vrsnog književnika i humaniste, koju je neposredno pred zaključenje drgugog izdanja ove knjige uputio koautoru Predragu Saviću, govori o neverovatnim „putevima“ koje utire jedna knjiga. U pomenutoj poruci dr Kovač ističe:

„Poštovani g. Saviću, ja sam ljekar specijalista iz Trebinja, Dragan Kovač, dr sc. Bio sam na promociji knjiige o gosparu Matu Graciću! Na osnovu nje, stavio sam lik u moj roan „Ispovest doktora Runda“, koji je izašao ovih  dana u Beogradu u izdanju Albio Books-a. Jedan od glavnih likova u mom romanu bio je kum sa Mirkom Komnenovićem iz Herceg Novi, a gospar Mate je bio prijatelj sa njim, pa sa to iskoristio da jednu takvu glamuroznu ličnost poput  g. Mata Gracića stavim kao lik u roman.“

Ovo Kovačevo ostvarenje, najavljeno je kao roman koji razbija predrasude o našim precima, govori o njihovom junaštvu i vekovnom stradanju, pečalbi u dalekoj Americi ili Beču, njihovom radnom elanu, glamuru i obrazovanju.

Kako piše Marina Bulatović, u portlu „Slobodna Hercegovina“, Kovač je napisao roman o svom kolegi, doktoru Petru Rundu koji je živeo i radio određeni period u Trebinju, sve do 1942. kada je pod tajanstvenim okolnostima obešen u ustaškom zatvoru. Ističe da mu je prilikom pisanja romana mnogo pomogao sin doktora Petra Runda, dr Mihailo Rundo (87), anesteziolog u penziji koji živi na relaciji Frankfurt – Risan i ovaj roman je ustvari njegova ispovest.

„Život dr Petra Runda bio je vrlo interesantan, a njegov studentski put neverovatan. On je dobio stipendiju od Rusije u koju je otišao za vreme Prvog svetskog rata, zahvaljujući tome što je njegovom maturskom ispitu prisustvovao lično kralj Nikola (maja 1914.) i preporučio ga za stipendiju. U Rusiji je Petar prešao 10.000 kilometara bežeći pred boljševicima, tako da je od Moskve stigao do Vladivostoka gde ga je američki ratni brod pokupio i vratio u Dubrovnik”, kaže u razgovoru za „Slobodnu Hercegovinu“ Dragan Kovač.

Marina Bulatović ističe da se stari Trebinjci koji su poznavali doktora Petra Runda najlepše izražavaju o tom lekaru i njegovoj porodici.

„Njegov otac Risto Rundo (Srbin pravoslavac iz Mostara koji je jedno vreme živeo i u Crnoj Gori), kao i njegov tast Miho Dežulović (Srbin katolik poreklom sa Pelješca, kasnije nastanjen u Dubrovniku) bili su vrlo interesantni i glamurozni ljudi. A njihovi životi su inspiracija ove dirljive istorijsko-porodične sage, o junacima koji su bili jasno nacionalno opredeljeni”, dodaje Kovač.

U romanu „Ispovijest doktora Runda”, kako piše Marina Bulatoivć, nalazi se i malo poznat detalj široj javnosti. Odmah nakon ubistva Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. godine mnoge građane Dubrovnika, Srbe (katolike) obuzela je crna slutnja. Već 4. jula Hrvati su zakazali zadušnice za ubijenog prestolonaslednika, a Dubrovnikom su odjekivali pokliči: „Srbe na vrbe” i „Udri Srbina”! Da li je moguće da se retorika naših komšija nije promenila do danas?

Na ovo pitanje dr Kovač odgovara na sledeći način:

„S obzirom da su pomenuti pokliči masovno odjekivali tri puta u istoriji: početkom Prvog i Drugog svetskog rata, te tokom raspada SFR Jugoslavije, a odjekuju i danas diljem Hrvatske, mislim da Srbi kao narod definitivno treba da izvuku pouke iz minulih događaja i da na stranu ostave svoje hrišćansko praštanje jer ukoliko želimo da razumemo sadašnjost moramo dobro da poznajemo našu prošlost i jasne pouke iz nje prenesemo potomcima.“

Junaci Kovačevog romana svedoče da je italijanska vojska, za vreme Drugog svetskog rata, neretko spašavala Srbe od ustaških zločina. Oni, stacionirani u Trebinju, bili su zgroženi ustaškim zverstvima. Po kazivanju dr Mihaila Runda, Italijani su bili za vreme rata iskreni prijatelji njegovog oca dr Petra Runda, koji je takođe stradao od ustaša.

Talijanski visoki oficiri su bili školovani vojni profesionalci i bez obzira na fašističko opredelenje njihovog vrhovnog vođe, suprotstavljali su se, gde su god mogli, drastičnom kršenju običaja ratovanja, pogotovo zločinima nad civilima. Posledice ustaških zločina u Hercegovini, koje su generali poput Alesandra Luzana videli, a kasnije u memoarima i opisali, i mnogo „tvrđu” vojsku od talijanske nagnale bi da zaštite lokalno stanovništvo. Svi oni su bili preneraženi i zgađeni okrutnošću ustaša prema svojim dojučerašnjim komšijama, Srbima.

Kovačev roman zasnovana je na istinitim pričama o našim ljudima sa Pelješca, Dubrovnika, Trebinja, Herceg Novog, Cetinja…

Dr  Kovač, napominje u razgovoru za „Slobodnu  Hercegovinu“, da je nepobitna istorijska činjenica, da su Srbi katolici sve do početka Prvog svetskog rata činili elitu Dubrovnika u intelektualnom, poslovnom i kulturnom smislu. Bili su vlasnici vrednih nekretnina i preduzeća, birani su za gradonačelnike grada, imali su svoje štamparije i listove, ћирилица se mogla videti na mnogim firmama i buticima. I stari i mladi su govorili više stranih jezika, a okupljali su se u eminentnom Sokolskom društvu „Dušan silni”. Pomenuću samo neke od najpoznatijih Srba katolika iz Dubrovnika i okoline: Valtazar Bogišić, Vlaho Bukovac, Ivo Vojnović, Antun Fabris, Ivo Ćipiko, Dragutin Franasović, Rudolf Sardelić, Josip Bersa i mnogi drugi! Jedan od njih je i lik u romanu: gospar Mato Gracić.

Danas, Srba katolika u Dubrovniku više nema, konstatuje dr Kovač i dodaje: „oni nisu bili dovoljno dobri katolici za Hrvate i katoličku crkvu, a dosta ih je stradalo tokom Prvog svetskog rata, imovina im je propala, a mnogi su kasnije po principu hiljadu puta izgovorena ili napisana laž postaje istina, „osvanuli” u današnjoj Hrvatskoj isključivo kao katolici. Ali, Hrvati!“

I ovo zbivanje sa porukom dr Kovača, uverava nas da je Džasmin Vest, u pravu kada tvrdi da je „Književnost otkriva ono što stvarnost skriva.“