Protiv Vuka lasno je vojevat

Piše: Ilija Petrović

Pre neki dan, 8. avgusta 2021. godine, “Balkanska geopolitika” objavila je tekst gospođe Rajne Dragićević (1968), leksikologa i upravnika Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pod naslovom Vukovom reformom izbrisan i zaboravljen leksički sloj slavenosrpskog jezika.

Tekstu to nije bilo prvo pojavljivanje, mogli smo ga na istom sajtu čitati i 28. februara 2020. godine, posle čega se amaterskoj malenkosti ovog potpisnika učinilo korisnim da napiše naredne redove:

Kada sam pre skoro sto godina krenuo u školu, od učitelja sam čuo da to što ćemo početi da pišemo slova, treba da zablagodarimo vuku…

–A kojeme vuku, je li onome što se ponekad može viđet kako se primiče torini, prekide ga onaj Brzopletko iz prve klupe.

–Neee taaj vuuk, no Vuk Karadžić, onaj što je osmislio slova koja ćemo mi počet da polaaako učimo i da od nji sastavljamo riječi, i pripovijetke i pjesme da čitamo…

Za početak, to mi je bilo dosta, da bih kasnije, kada mi se činilo suvišnim da o slovima saznajem išta novo, “otkrio” i da su te pripovetke i pesme važne ne samo zbog toga što su pisane čistim “narodnim jezikom”, već i zbog mnogih “narodnijeh misli” sadržanih u njima.

Činilo mi se da sam bio u dovoljno ozbiljnim godinama kad mi je književnik Đuro Gavela (1907-1978) “priznao” da je Vuk “svojim Rječnikom… srpskoj učenoj i višoj klasi… pokazao gdje je i otkrio ko je je i kakav je taj ‘svinjarski i govedarski’ jezik koji on želi da nametne književnosti. To je jezik čitavog srpskog naroda, i ukoliko ima u njemu ‘predjelnih’ razlika, one se svode uglavnom, (‘i gotovo jedino’) na različito izgovaranje staroga jata”, odnosno na ekavizam, ijekavizam, ikavizam…

Od Gavele se još moglo saznati da su srbski književnici i “viša klasa” srbskoga naroda u Austriji i Ugarskoj bili “protiv narodnog jezika ne samo zato što su strahovali da će ih on udaljiti od crkve, i od ‘velikog moskovskog cara’, nego i zato što doista nisu znali gde je, koje je i kakav je to jezik; ukoliko su ga i znali, oni su bili uvereni da je to samo vekovima iskvaren, ‘ispoganjen’ žargon ‘slavenskog’ (tobože prvobitnog srpskog) jezika, i da se ‘u pravome, romantičeskome smislu’ ne može ni nazvati jezikom”.

Nasuprot tome, mitropolit karlovački Stefan Stratimirović (1757-1790-1836), nesumnjivi zaslužnik za podizanje prosvetnih ustanova u Sremskim Karlovcima, ali i najistaknutiji iz upravo pominjane “višeklasne” vrste (“niko nije smeo ni misliti drukčije od njega”), govorio je da je Vuk svojim Rječnikom “u potok srpske literature ubacio stenu koju više niko neće moći ukloniti”, te je svoje uverenje “da u književnosti treba upotrebljavati jezik učene klase, ‘izobraženi’ srpski jezik”, obrazložio vrlo slavenski: “Ješče drugojačije govori prosto serbska klasa svjaščenikov, oficirov, učenih, tergovcev, hudožnikov, rukodelcev i vseh s kultivirani ljudmi smešanih Serbov, a drugojačije klasa prostih zemljodelcev, ili kozarov, ili govedarov, ovčarov i pročih podlejših ljudej koji niti reči imaju dosta, niti ih prave izgovaraju, niti kadgod knjige čitaju”.

Trebalo je da prođe podosta godina ne bi li me akademik Pavle Ivić (1924-1999), “naučnik međunarodnog ugleda i najbolji srpski lingvista druge polovine dvadesetog veka”, uverio da je “Vukova jezička revolucija bila ta koja je srpskim masama skratila put do pismenosti (u svakom smislu te reči)”, te da se, pored Vukovog Rječnika iz 1818. godine, “ne može navesti nijedno drugo delo u istoriji srpske kulture koje bi odigralo veću ulogu kao prekretnica, kao polaganje temelja”.

U međuvremenu, a i kasnije, odslušao sam ili čitucnuo brojne izjave, vrlo stručne, i manje stručne, možda i nestručne, o štetama koje je Vuk svojom (ili sa strane nametnutom) jezičkom reformom naneo srbskome narodu.

Biće da sam se i pokudama i pohvalama Vukovoj reformi opterećivao taman koliko i pričama o lanjskome snegu, budući da mi nije ni bilo do ponovnog ulaska u prvorazredne školske klupe, ni do natezanja s onom Mitropolitovom stenom “u potoku srpske literature”, ali ni do odustajanja od sporazumevanja sa klasom “prostih zemljodelcev, ili kozarov, ili govedarov, ovčarov i pročih” radnih ljudi i građana izvan kruga jednoknjižnih “docenata i profesora uglednih fakulteta Univerziteta u Beogradu” (o članovima biblioteeeeke i akademicima da i ne govorimo), kako je kabasto zorli učevne Srbe obeležio neki Radivoje Radić.

I sve tako dok 28. februara 2020. godine, na Balkanskoj geopolitici, ne začuh žalopojku gospođe Rajne Dragićević, kako je Vukovom reformom izbrisan i zaboravljen leksički sloj slavenosrpskog jezika, sloj “koji su sačinjavale srpskoslovenske, ruskoslovenske, ruske i srpske narodne reči”, da bi umesto njih “u srpski književni jezik ušla narodna leksika”, što je Srbe dovelo u nepriliku da izgube “kulturnoistorijsku vezu sa celom jednom epohom u razvoju” sopstvene duhovnosti.

A da se sve to ne bi svelo na “teorijski pristup temi”, gospođa Rajna pobrinula se da nas podseti zbog kojih smo to zaboravljenih a prosvetiteljskoapstraktnih reči upali u duhovno siromaštvo: vnimanije, voobraženije, vospitanije, vospominanije, vosprijatije, dviženije, dvoumije, dejstvije, dostojanije, žestokoserdij, zveronaravije, zlopolučije, znanije, izabranije, izjatije, počitanije.

Pa njima dodaje neke od zaboravljenih reči “sa sasvim prozirnom tvorbenom strukturom i značenjem: bezrasudan (koji bez dovoljno razmišljanja donosi odluke), beščelovečan (nečovečan), bogatodarovit (koji je veoma darežljiv), velerečije (krasnorečivost), zveronaravije (neobuzdanost, okrutnost, svirepost), krasnonaravije (dobrota, plemenitost), rasputica (mesto gde se put rač-va, raskrsnica), samoljubac (egoista), hrabodušije (hrabrost)”.

I, dalje, “neki slavenizmi iz perspektive savremenog srpskog jezika imaju neočekivana značenja, a u njihovoj semantici često prepoznajemo uticaj ruskog jezika. Očekivali bismo da imenica ‘bezdelnik’ označava lenju osobu, međutim, koristila se da obeleži onoga koji čini nedela, ko je prestupnik, grešnik. Imenica ‘visokoumije’ nije značila visok stepen intelektualnih sposobnosti, već ‘uobraženost, nadmenost’. ‘Vnutrenje’ nije bilo kakva unutrašnjost, već ‘ljudska priroda, karakter. Pridev ‘vremen’ značio je privremen, prolazan; ‘dejstvitelan’ – stvaran, realan, istinski; ‘ljuboimenije’ se odnosilo na škrtost, tvrdičluk; ‘mogućstvo’ na silu, moć; ‘neistovstvo’ na bes, jarost, ljutinu. Neobična reč ‘pametozlobije’ značila je zlopamćenje”.

Da se nismo poveli za Vukom, kaže gospođa Rajna, možda bismo do danas shvatili šta znače reči “domuvozvraščenije”, “srcevedac” i “tajnosohranenije”, znali bismo ko je “ljubvedostojan”, “neudobvrazumiteljan”, “mzdopremčiv” (da li baš tako, a ako jeste – šteta što nam nije na svakodnevnoj “ručkolisti”) ili “pritvornoulagljiv”, mogli bismo naučiti da lako izgovaramo imenice “jestestvoispitatelj” (prirodnjak), “korabljekrušenije” (brodolom) ili “korbljepritjažatelj” (vlasnik nekoga broda, možda jahte ili kruzera), dok bi uz prostitutorijalitičare “prilegao” bogat izbor leksičkih mogućnosti: “sladost”, “slast”, “slastoljubije”, “prelestan”, “naslaždavati se”, “uslaždavati se”.

Pa kad je sve to naređala (i još ponešto, naravno), gospođi Rajni samo je preostalo da sa tugom zapazi kako “neki turkolozi smatraju da u srpskom narodu nije bilo naročitog otpora prema pozajmljivanju i usvajanju turcizama, slično je i s romanizmima, a svedoci smo da nam ni anglicizmi nisu mrski. Izgleda da smo samo slovenske reči proterivali iz srpskog jezika. Možda će se Rečnikom slavenosrpskog jezika Matice srpske bar malo ispraviti ta kulturnoistorijska nepravda” i uspostavljanjem “pokidanih veza s našom jezičkom prošlošću… široj publici odškrinuti vrata u leksičko bogatstvo ovog jezika koji smo napustili, ali i (u) jednu nadahnjujuću kulturološku paradigmu koja se, između ostalog, ogledala i u brojnim verbalnim formama učtivog ponašanja”.

Zaista čudno razmišljanje Majne Rajne, naročito ako se imaju u vidu njene zablude oko upotrebe etnonima “Sloveni” i “slovenskih” reči koje se, navodno, progone. Ako već kaže da je Vukovom reformom izbrisan i zaboravljen leksički sloj slavenosrpskog jezika, “koji su sačinjavale srpskoslovenske, ruskoslovenske, ruske i srpske narodne reči”, da bi umesto njih “u srpski književni jezik ušla narodna leksika”, onda to može značiti samo dvoje: ili je ona uspela da zbuni samu sebe (“srpske narodne reči” iz slavenosrbskog zamenjene su “narodnom leksikom”), ili slavenosrbski jezik smatra starijim od srbske narodne leksike.

Da li jedno ili drugo, ili oboje istovremeno, samo je puko zamlaćivanje i pokušaj da se pobegne od istine da slavenosrbski (ili srbskoslavenski) nije bio govorni jezik, kao što to, primera radi, nije bio ni latinski. Taj “visokoučeni” jezik, slavenosrbski ili srbskoslavenski, svejedno, osmislili su ondašnji pismeni Srbi, a to jedino behu sveštena lica, ne bi li se njime izdigli iznad običnog sveta (onoga koga i danas poznajemo kao “široke narodne mase”) i u čijim bi očima i mislima, dok mu nešto pričaju ili čitaju (kao što se to i danas radi), stekli odlike nedodirljivih, malne božanske.

Po prirodi stvari, do tog i takvog osmišljavanja “visokoučenog” jezika došlo je kroz neposredne veze srbskih sveštenika sa ruskim, u vreme kad između tih dveju plemenskih organizacija nije bilo pripadnika drugih etničkih grupa i kad je, stoga, lako moglo doći do preplitanja srbsko-ruskih jezičkih osobina (kao što se staroštokavski govori i danas mestimično prepliću sa srednjoštokavskim ili novoštokavskim govorima). Ako je takva jezička mešavina, inače nedostupna običnome svetu vezanom za zemlju ili kakvu drugu privrednu delatnost, imenovana kao staroslovenska, ili srbskoslovenska, ili ruskoslovenska, i to je razumljivo: Srbi iz Panonije i Dačke Srbije (današnje Rumunije i Moldavije) bili su po svojim govornim osobinama mnogo bliskiji sa Rusima iz docnije Kijevske Rusije, nego sa drugim srbskim plemenima u srednjoj Evropi: Česima, Slovacima, Lužič-kim Srbima ili Poljacima.

U toj se “misaonoj sferi” kreću i ovovremeni glasovi (potekli od onih “koji znaju”, a koje odmah bezrezervno podržavaju svi koji jedva čekaju da ocrne sve što je srbsko) o navodnim štetama koje je Vukova reforma nanela srbskom jeziku. Pa će tako akademik Dragoslav Mihailović (1930) zastupajući tezu o nesrećnicima u depresiranom staroštokavskom području i odbacujući sve novoštokavske Srbe, predložiti da se njegova zamišljena staroštokavska Srbija “otkači” od ostalih srbskih novoštokavskih krajeva, te da te krajeve prepusti onima koji, zarad otimanja dela po dela Srbske Zemlje, na te jezičke razlike i nisu baš gadljivi.

Gospođa Rajna nije se upuštala u takve “teritorijalne” sfere, ali je izvesno da njeno antivučje ide naruku onim snagama, i spoljnim i domaćim, koje uporno deluju protiv srbskih nacionalnih interesa. Ponajmanja je nevolja što ona dokazuje da Srbi govore “pogrešnim” jezikom, ali ona takvim svojim tvrdnjama skreće pažnju sa nesumnjive istine da i zvanična srbska nauka svojski pomaže razbijanju srbskog nacionalnog bića.

Da se ovde ne bavimo Đurom Daničićem (1825-1882) koji je “zaboravio pravi naziv svojeg rođenog jezika (i) nazvao je svoj jezik ‘hrvatski, ili srpski’. Kad bi Daničić sada kojom srećom ustao i kad bi vidio, u što se izvrgla njegova muka i njegovo nastojanje, vječnost bi mu kratka bila da se za to pokaje”, budući da je tim svojim “naučnim” postupkom “više nego ikoji Hrvat učinio da se osnuje veliko Hrvatstvo”.

I nećemo pominjati Daničićeve poodavne sledbenike, one koji su se napajali “znanjima” stečenim uglavnom na protivsrbskim stranama, zaustavićemo se na nekim pojavama iz našeg vremena, najpre na latinično-ćiriličnom Novosadskom dogovoru iz 1954. godine, od koga su nenaknadivu štetu imali jedino Srbi. “Dogovoreno” je to u dan koji slovi za Međunarodni dan ljudskih prava “na život, slobodu i sigurnost, bez ikakvih razlika”, što znači da su se Srbi doprinoseći sopstvenom pravu na prava “bez ikakvih razlika”, odrekli jednog od svojih osnovnih nacionalnih obeležja.

Podrazumeva se da se toga nisu odrekli “svi Srbi”, u njihovo ime učinili su to “neki” koji su sebi ili prisvojili pravo da se o tome dogovaraju, ili su bili primorani na to. A nisu se dogovarali u nekoj naučnoj ili kulturnoj ustanovi, učinili su to u zgradi tadašnjeg Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine u Novom Sadu, na početku nekadašnjeg Bulevara maršala Tita junačkoga sina, danas u Ulici Modene. Učinjeno je to tamo a ne u Matici srpskoj, pošto se nije smelo dopustiti da “neko”, bilo ko, izgovori ijednu reč protiv nauma da se Srbi navuku na tanak led i, vremenom, zaborave da su im i ћирилица i srbski jezik predstavljali izuzetno prepoznatljivo nacionalno obelež-je. A da ne bi ispalo kako Srbi time nešto gube, “dogovoreno” je i da je “narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik”, te da je “i književni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi… jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim”.

Među onima koji su “pristali na dogovor” bio je i akademik Veljko Petrović (1884-1967), poznat i po tome što je u nemirnim uslovima uoči Drugog svetskog rata “uspeo” da Vojvodinu Srbsku preporuči za okupaciju, tako da, “ako neko treba da okupira, neka je okupiraju Mađari. Da će to biti najmanja šteta!”

I biće da ga je baš ta preporuka i “preporučila” za čelno mesto u Matici srpskoj koja je pomenutom dogovoru priložila svoje ćiriličko zaglavlje, u skladu sa Predsednikovim “receptom” da, “ako neko treba da okupira srbski jezik, neka ga okupiraju Hrvati”. Baš tako, e da bi se ostvarilo ono o čemu je Džordž V. Alen (1903-1970), američki ambasador u Jugoslaviji od 1949. do 1953. godine, ćaskao sa tadašnjim jugoslovenskim ministrom kulture:

“Ako ste toliko željni da sa njima (Sovjetima) raskinete, da li to što kažete da će se u školama učiti ćirilična i latinična slova, uz postepeno potiskivanje, tj. eliminaciju ćirilice, značiti da ste raskinuli s Rusijom?”. Ministar je odgovorio: ‘Pa, u izvesnom smislu to je tako. Mi kontrolišemo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, pa će se na kraju svega taj problem tako i rešiti’.”

Ministar kulture koji je to obećavao zvao se Rodoljub Čolaković (1900-1983), a da je taj projekat bio uspešan – posebni nam dokazi nisu potrebni. Niti je potrebno dokazivati da je ostvarenju toga projekta najkrupniji doprinos stigao iz kruga “srbskih” jezikoslovaca.

Nije trebalo dugo čekati da se na hrvatskoj strani iskaže krajnje nezadovoljstvo dotadašnjim srbskim ustupcima, tako da je 9. marta 1967. godine u Matici hrvatskoj sačinjena “Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika… koju je potom prihvatila većina hrvatskih kulturnih i znanstvenih ustanova i potpisao veći broj javnih i kulturnih djelatnika. Njome se zahtijeva ravnopravan položaj hrvatskog jezika u jugoslavenskoj federaciji, slobodno oblikovanje hrvatskog jezika u skladu s hrvatskom tradicijom te puna afirmacija hrvatskog jezika u svim sferama života… u školstvu, novinstvu, javnom i političkom životu, na radiju i televiziji, kad god se radi o hrvatskom stanovništvu, te da službenici, nastavnici i javni radnici, bez obzira na to otkud potjecali, službeno upotrebljavaju književni jezik sredine u kojoj djeluju”.

Pozivajući se na načelo “nacionalnog suvereniteta i potpune ravnopravnosti jugoslavenskih naroda”, sastavljači ove Deklaracije istakli su ne samo “pravo svakog od tih naroda da čuva sve atribute nacionalnog postojanja”, već su “znanstveno otkrili” da “među tim atributima odsudno važnu ulogu ima vlastito nacionalno ime jezika kojim se hrvatski narod služi, jer je netuđivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vlastitim imenom, bez obzira radi li se o filološkom fenomenu koji u obliku zasebne jezične varijante ili čak u cijelosti pripada i nekom drugom narodu”.

Naravno, u Deklaraciji ne piše da taj “filološki fenomen” štokavskog narečja nije “u obliku zasebne jezične varijante”, već da “u cijelosti pripada” srbskome narodu, zbog čega je svima jasno, čak i ispodprosečno obrazovanom Hrvatu, da “hrvatskog” jezika štokavskog narečja (“štokavsko-ikavskog”), i govornog i književnog, nema pre pojave Đure Daničića u Zagrebu, 1866. godine. Postojao je samo hrvatski jezik za koji Psunjski, Veliša Raičević (1907-1972), u svojoj knjizi Hrvati u svetlosti istoriske istine, Beograd 1944, 93-94, piše da je “bio zaista neupotrebljiv i književno nezreo”. On to dokumentuje jednom hrvatskom rodoljubivom pesmom iz 1831. godine, iz koje će ovde biti dato tek nekoliko “stihova”:

“Vre i svoj jezik zabit Horvati / Hote ter drugi narod postati; / Vnogi vre narod sam svoj zameće / Sram ga jak stranjski: ‘Horvat’ reče. / Sam proti jel ne štuje / i svak slepec sam sebe truje”.

I tako dalje. Psunjski priznaje da ništa od ovoga nije razumeo, a uveren je da to neće razumeti ne samo neki štokavac nego ni bilo koji “stručnjak” za rešavanje hrvatskog pitanja, uključujući i hrvatske jezikoslovce koji se bave takozvanim hrvatskim jezikom.

Mimo toga, Hrvati ne kriju da je njihov književnik Miroslav Krleža (1893-1981) “iskoristio ugledni položaj unutar Komunističke partije i osobno prijateljstvo s Josipom Brozom Titom za zaštitu samobitnosti hrvatskog jezika: bez Krležine bi zaštite Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika bila teško ostvariva zamisao”.

Kao odgovor na to, grupa pisaca okupljena u Udruženju književnika Srbije “ne ulazeći u istorijske i naučne vidove problema”, potpisala je “Predlog za razmišljanje” kojim priznaje “legitimnim i neotuđivim pravom svakog naroda da donosi odluke o nazivu i razvoju svog sopstvenog jezika”, što znači da se pravo na koje se pozivaju hrvatske institucije mora proširiti “i na sve jezike naroda Jugoslavije, i na sve nacionalne azbuke: latinicu, makedonsku i srpsku ćirilicu, i pravopise”. Samo po sebi, to bi podrazumevalo i obavezu da se “iz zvanične upotrebe izbace nazivi hrvatsko-srpski i srpsko-hrvatski jezici”.

Naravno, hrvatski “donositelji” deklaracije nisu ovome imali šta prigovoriti, ali je problem nađen u književničkom zahtevu da se u ustave republika Srbije i Hrvatske “unesu propisi koji obezbeđuju svim Hrvatima i Srbima pravo na školovanje na svom jeziku i pismu i po svojim nacionalnim programima, pravo na upotrebu svog nacionalnog jezika i pisma u opštenju sa svim organima vlasti, pravo na stvaranje svojih kulturnih društava, zavičajnih muzeja, izdavačkih i novinskih preduzeća, jednom rečju pravo na neometano i slobodno negovanje svih vidova svoje nacionalne kulture”.

Po prirodi stvari, takvi propisi poništili bi osnovni smisao hrvatske Deklaracije da “službenici, nastavnici i javni radnici, bez obzira na to otkud potjecali”, moraju upotrebljavati novostvoreni, domišljeni hrvatski književni jezik, odnosno da su Srbi u Hrvatskoj lišeni ne samo prava na upotrebu srbskoga jezika i ćiriličkoga pisma, već i svake mogućnosti da, u takvim uslovima, očuvaju sopstvene nacionalne i duhovne osobenosti. Jer, takva kakva je, hrvatska “Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskoga jezika” nastala je sa neskrivenim ciljem da se srbsko nacionalno biće u Hrvatskoj zatre u korenu.

U trenutku u kome se pojavio srbski “Predlog za razmišljanje”, svega toga postao je svestan i vrhovni zaštitnik hrvatske “Deklaracije”, poznat kao DrugTitoJašeNaČeluKolone (1892-1980), te je požurio da izvadi kestenje iz vatre:

“Mi, drugovi, ne živimo od gramatike, od ovog ili onog dijalekta, već od onog što stvore stvaralačke ruke naših radnih ljudi… Važno je da se ljudi idejno razumiju, da imaju zajedničku ideju, koja će ih voditi naprijed… Oni su potajno radili pripremajući Deklaraciju i iznenada udarili u leđa. Tako se kod nas više ne može raditi. Čitava Jugoslavija je danas ogorčena zbog takvih postupaka, a u prvom redu hrvatski narod”.

Bilo je to sasvim dovoljno da zvanični srbski jezikoslovni korpus institucionalizovan u Akademiji nauka, jezičkim institutima i filozofskim ili filološkim fakultetima po Zemlji Srbiji, “mudro” zaćuti.

Sa stečenim velikim iskustvom u “mudrom” ćutanju, upravo pomenuti zvanični srbski jezikoslovni korpus, u međuvremenu izmenjen i dopunjen personalno (obogaćen novim “majstorima”), nije se oglašavao ni pri ustoličenju navodnog bosanskog ili bošnjačkog jezika, i još navodnijeg crnogorskog jezika.

U susretu sa tim besposlicama, ne može nam služiti za utehu turobno pitanje “kuda sve to vodi i kakvi nam apsurdi sve još predstoje”, makar odmah “stigao” i odgovor jednog od retkih koji je donkihotski ukazivao na besmisao svega toga i sa sigurnošću tvrdio da je “mnogogodišnja dominacija politike nad lingvistikom (i nad naukom uopšte) presudno uticala na jezička istraživanja, na normativne zahvate u strukturi pojedinih nivoa jezika i na njegovo opremanje neophodnim priručnicima”, ali da “sa svim tim smešnim događanjima srpski jezik ne može biti doveden ni u kakvu vezu. Ako Hrvati sa svoga jezika još dugo neće uspeti da skinu Vukove brkove, Crnogorcima će to biti posebno otežano time što će morati da miču i one Njegoševe, i one Marka Miljanova, i one Ljubišine (a da će se prizvati pameti – u to se ne treba nadati makar ‘dok poginu kučka ali žrvni’).

Prilike u Republici Srpskoj u tom su pravcu manje iracionalne i ne mislim da bi se tamo (i pored izvesnih previranja vezanih za zahtev da se standardizuje ekavski izgovor) mogli dogoditi neki značajniji lomovi koji bi mogli dovesti do uobličavanja nekakvoga novog jezičkog zaperka; veću opasnost vidim u mogućnosti da tamošnji Srbi dožive sudbinu svoje zapadne braće nego u tome da u svom vukovskom srpskom jeziku istaknu nekakve ‘specifičnosti’.

Iz srpskoga jezika, dakle, dosad su nicali i jezici i jezički zaperci i svaki iole ozbiljan i obavešten slavista dobro zna koji je njihov status u odnosu na jezik iz kojega su izrasli. Utoliko je smešnija činjenica da je, recimo, Dejtonski sporazum potpisan na ‘bosanskom’, ‘hrvatskom’ i srpskom jeziku, pri čemu se niko u svetu nije našao da pripita one koji su sporazum nametnuli da li su to učinili na engleskom, američkom, australijskom ili na nekakvom četvrtom jeziku – za koji svet još nije čuo. Ako danas mundijalisti mogu uništavati cele narode s istom onakvom lakoćom s kakvom su to činili fašisti i komunisti – od njih ne treba očekivati da se opterećuju nekim ‘banalnim’ lingvističkim činjenicama”.

U tako “zbunjenim” (ne)prilikama sreću se i jezikoslovni “stručnjaci” koji ruže delovanje nekih udruženja za zaštitu ćirilice, samo zbog toga što im, u vremenu kad je i ћирилица “redak zver” među Srbima, ne priznaju da je i latinica srbsko pismo. To su isti oni koji znaju, ali to ne priznaju, da je neki važni Unesko još 1994. godine proglasio latinicu za pismo “hrvatskog jezika”, dok je srbskom jeziku ostavio ćirilicu. U skladu sa takvom “mudrošću”, određeno je da će knjige, knjižice i druge misaone radnje srbskih autora štampane latinicom, biti upisane kao “doprinos” hrvatskoj kulturi. Baš tako, pošto je u Međunarodnom informacionom sistemu za kulturni i naučni razvoj, čijih se standarda pridržavaju sve članice Uneska, rečene godine u svetskim bibliotečkim katalozima ukinuta odrednica “srpski jezik – latinica” i od tada se sve što je ikad njome štampano određuje kao da je štampano hrvatskim jezikom, s tim što će se naknadno “preknjižiti” i ono što je “srpskom latinicom” štampano i do pojave Brozovog Hrvatskog pravopisa (1892).

Na “nekim” stranama učinilo se da to nije bilo dovoljno, te je “hrvatski jezik”, četrnaest godina kasnije, dočekao “međunarodno priznanje”, tako što su “izmjenom postojećih troslovnih oznaka hrvatskoga i srpskoga jezika iz norme ISO 369-2 (sic!) međunarodnu klasifikaciju jezika konačno uvedena dva potpuno razdvojena jezika, i to: hrvatski jezik s kodom hrv i srpski jezik s kodom srp. Dotad je za hrvatski jezik vrijedila oznaka src (Serbo-Croatian-Roman), a za srpski jezik scc (Serbo-croatianCurllic) koje su oznake tretirale ta dva jezika kao jedan jezik… Odvajanje hrvatskoga od srpskoga jezika, iz norme ISO 6392-2 (sic!), prihvaćeno je odlukom od 17. lipnja 2008., koja će se početi primjenjivati od 1. rujna 2008., dok se oznake src i scc u postojećim zapisima ne će mijenjati retroaktivno. Ova je izmjena donijeta na zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu uz pristanak Narodne biblioteke u Beogradu. Zahtjev je supotpisao i Institut za standardizaciju Srbije i Hrvatski zavod za norme u Zagrebu. Do ove izmjene ne bi došlo da zahtjev Nacionalne i sveučilišne knjižnice nisu poduprle i supotpisale spomenute ustanove iz Beograda.”

“Hrvatski jezički kumovi” nalaze se, dakle, u antisrbskim institucijama u Beogradu: u Narodnoj biblioteci Srbije (s potpisom izvesnog njenog upravnika Sretena Ugričića, pisca i filosofa, koji će ostati najpoznatiji po tome što je početkom 2012. godine potpisao saopštenje nekakvog Foruma pisaca da “Republika Srpska nema budućnost jer je nastala kao genocidna tvorevina”) i u Institutu za standardizaciju Srbije, organu bez ikakve veze sa srbskim jezikom i srbskom kulturom, ali zato “dušebrižniku” za nekakve standarde “koji obezbeđuju uslove, specifikacije, smernice ili karakteristike koje se mogu koristiti kako bi se osiguralo da materijalni proizvodi, procesi i usluge odgovaraju svojoj svrsi”.

Ne zna se ko je ove dve institucije ovlastio da, pored živog Instituta za srpski jezik u okviru Akademije nauka, navodno srbske, i njenog Odbora za standardizaciju, donose najsramotnije odluke ne samo o srbskom jeziku kao sredstvu opštenja, nego i o sudbini srbskoga nacionalnog bića (nebitno je kako bi one postupile da je takav potpis od njih tražen!), isto kao što se ne zna zbog čega mnogi “naučni” Srbi svoje radove objavljuju latiničnim pismom.

Mada je, rekosmo, srbskom jeziku ostavljena ћирилица, nje u srbskom narodu skoro da i nema; toliko je nema da se nekome strancu koji dođe u Srbiju lako može učiniti da se obreo u nekoj Engleskoj ili kakvoj anglofonskoj zemlji. Ako su se bezbrojni Srbi lako “navukli” na latinicu, najčešće englesku, učinjeno je to i blagodareći potpunoj nezainteresovanosti zvaničnih jezikoslovaca u Srbiji, onih koji brigu o srbskom jeziku vide isključivo u “obračunu” sa Vukovom reformom kojom je izbrisan i zaboravljen leksički sloj slavenosrpskog jezika.

Moglo se tako što desiti jer se zvanični jezikoslovci u Zemlji Srbiji nisu ponašali, niti se danas ponašaju, po receptu koji je gospođa Rajna preporučila polaznicima izvesne “Blicove” Škole novinarstva:

“Pristojnost, savest i čast, pa onda hrabrost. To je pravilan redosled… Dobar novinar, pre svega, mora biti pristojan čovek. Mora imati savest, mora biti vaspitan i častan čovek, mora imati granicu u spremnosti da podigne čitanost medija u kome radi”.

Dobro, možda je ona malo i pogrešila u redosledu, na prvo mesto trebalo je da stavi hrabrost.

Ne samo za novinare, već i za one koji se bave društvenim naukama, naročito jezikom i istorijom.

“Strah čovjeku obraz kalja često”.