Sam protiv sveta

E sve im je uzaludno još smo živi i žilavi, ponosni na svoje pretke, istoriju koja se peva, mitove i legende, vrhove, padove i vaskrsenja, bez koga nema života u večnoj svetlosti Tvorca.

Bili su jedinstveni u mržnji prema nama, kao što zdušno otrov bljuju na Njega, srpskog Feniksa, izraslog iz ruševina jednog strašnog vremena, obeleženog okupacijom duha, bombardovanjem pamćenja i fizičkim razaranjem tkiva.

Tada se zakleo da će im vratiti prkosnim osmehom, podignute glave, penjući se po njihovim pravilima, na pobednička postolja sporta za odabrane, širom sveta.

I održao je obećanje, razdužujući dug precima, zadužujući primerom potomke, pokazujući da snaga duha, uz srce sokola može da vine čoveka sa ivice života iznad granice pamćenja.

U Mongoliji, priča Rade, nikada nisu čuli za Srbiju, ni za Beograd, poneki starac se seća Tita, kome smo sve dali a uzeo nam je više od toga. Ali Novaka znaju i po imenu i po delu i po nadimku. Znaju ga i vole ko svoga, kao i ostali mali narodi jer igra protiv svih kao da je izašao iz Servantesove beležnice.

Znaju ga širom planete – silnima je moćna mora, slabima infuzija i podstrek da se bore za svoje mesto pod kapom nebeskom.

Malo je ko uspravio i ponosom ispunio grudi naroda kao Nole.

Sada u Americi je ponovo sam protiv svih, uzdignut iznad sebe i njih korača do trona, boreći se i protiv igrača na terenu i bučne publike i medija koji pokušavaju da ga omalovaže i dekoncentrišu, ali ga snaže još više motivišu.

I nema taktike protiv mehanike u glavi – čeličnog uma i lavljeg srca, programiranog da pobeđuje najače. I kada gubi, sa osmehom prihvata poraz – što samo veliki ljudi mogu, da ne pokleknu već sa nogu stoički i muški i slabost da nose, da bez grča na licu, uz stisak ruke, uspravne glave napuste arenu. Pokazujući i u tom trenu, da izgubljena bitka ne čini ishod rata i ako posustane telo, duh se ne predaje. Možda ponekad, krijući i suzu pusti, kada se zatvori u odaje, ko svi ljudi koji su nadrasli vreme ili u njemu uspešno traju, ali i u porazu ne znaju za predaju.

Takav je naš Nole, ugledni građanin sveta, simbol otpora svih malih i potlačenih, počasni stanovnik mog rodnog grada, u kome napokon neko kršten vlada, i ko je svestan da i to malo pažnje u rodnom gradu Noletovih predaka, znači mnogo oronulom Nikšiću koji se vraća izvornom biću starog gradskog šmeka, porobljenog palanačkim duhom, nekih mračnih sila, oličenih ljudima sa periferije čojstva i stila.

Bravo Marko, mladi izdanče moćne loze ! Noletom si ojačao Nikšić, Nikšićem okrepio Novaka.

Hvala i Tamari, mojoj i Noletovoj Čevljanki, odbornici u nikšićkom parlamentu, na očitanoj lekciji protivnicima ovog čina, da Nikšić prigrli vrlog sina, nepobedivih gora. Njihovu teskobu sitnih podanika depersonalizovanih lutki u skupim odelima sa mirisom kokaina nije lako opisati, ali sama činjenica da su na drugoj strani, govori sve. Osporavati Novaka je isto što i proglasiti Teslu šarlatanom.

Još samo korak do nedostižnog trona pa neka gori Amerika u ove lepe jesenje dane, na otvorenom prvenstvu moćne Amerike, bez pompe i talambasa, Novak će pomeriti granice otvoriti nove stranice ne samo svetskog tenisa već mere kako se i malim moćima grade grandiozna dela!

Napred Nole, sokole!