Zvona na Cetinju odzvonila vladavini diktatora

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Zvona su oduvek bila svojevrstan način sporazumevanja, posebno između čoveka i onog koji je bio iznad njega. Žive su dozivali, mrtve oplakivali i munje lomili. I ne samo to. Srpska pravoslavna crkva (SPC) zvona ubraja u sveštene predmete hrama. Zvona imaju veliki liturgijski značaj. Zato se pre podizanja na zvonaru obavezno osvećuju.

Izjava Mila Đukanovića o zvonima posle ustoličenja mitropolita Joanikija izazvala je mnogo žuči i negodovanja.

„Zlo je ko ne zna a učiti se ne da.“

Ova narodna poslovica o neznanju može se primeniti i na slučaj Mila Đukanovića i njegove tvrdnje posle neuspelog pokušaja državnog udara radi sprečavanja uvođenja u tron mitropolita Joanikija.

Prvi pisani trag o zvonima kod Srba nalazimo u Zborniku arhiepiskopa Danila s početka 14. veka. U žitiju kralja Milutina, arhiepiskop Danilo kazuje kako je vladar sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Banjska, i kako su kaluđeri, dve i po godine docnije, primetili da se na njegovom grobu dešavaju „znamenija divna” te „povedoše udarati u bila i zvona”.

Upotrebu zvona u Srpskoj crkvi uređuje još Sveti Sava u Kareljskom, Studeničkom i Jerusalimskom tipiku. I ustav SPC obrađuje pitanje zvona.

Potpisnik ovih redova je u nekoliko navrata imao priliku da zabeleži izuzetna razmišljanja i izjave pokojnog filmskog reditelja i pisca Siniše Dimitrijevića koji se najozbiljnije bavio fenomemom zvona u istoriji srpskog naroda, srpskse kulture i srpske crkve. Posebno je bio upečatljiv razgovor objavljen u trobroju „Večernjih novosti“ od 30. aprila, 1. i 2. maja 1997.godine.

U narodu se kaže da je crkva bez zvona isto što i čovek bez usta. Zvona u pravoslavlju imaju ogromni značaj jer pored bogoslužbene uloge, prate vernike kroz ceo život, od krštenja do smrti. Zvono će oglasiti i da li u posetu stiže patrijarh ili neki drugi dostojanstvenik, je li u pitanju uzbuna, poziv u rat…

Pravilo je da u pravoslavnim crkvama ima barem tri ili više zvona. Neka od njih mogu da označavaju i tačno vreme. Pravoslavna zvona zahvaljujući svojoj izduženoj formi proizvode pedalni ton. Pokojni Dimitrijević je još navodio da srpski narod veruje da zvuk zvona služi za razbijannje gradonosnih oblaka, ali i zlih sila i negativnih pojava. Pojedini Ruski naučnici objasnili su da borba protiv kuge upotrebom crkvenih zvona nije bila praznoverje jer pojedine frekvencije koje su se razvijale usled odzvona negativno su uticale na uzročnike ove opake bolesti (kapljičaste bacile).

Crkvena zvona pozivala su vekovima srpski narod i na narodna okupljanja, na ustanke, na odbranu od elementarnih nepogoda i drugih opasnosti. Zato su crkvena zvona bila prva na meti svih okupatora a posebno Osmanlija i Austougara. Turci su, prema zapisima Siniše Dimitrijevića koji je snimio dokumentarni film i napisao jednu knjigu o zvonima, planski uništavali redom zvona po Srbiji.

Dimitrijević je isticao da je za vreme Prvog svetskog rata zbog uticaja Rimokatoličke crkve i vojnih potreba austougarska monarhija uništila gotovo sva zvona po Srbiji. Iz jednog dokumenta iz carske arhive datiranog sa 31. jauarom 1917. godine vidi se da je u topionicu u Lublinu (današnja Poljska) dopremljeno više od osamnaest miliona kilograma bakra. Od te količine gro otpada na Srpska zvona.

Zna se, pouzdano, da je prvi ovdašnji putujući zvonolivac bio Radoje Milišić iz Dubrovnika, početkom 15. veka. Njegovo ime sačuvano je do naših dana zahvaljujući običaju tadašnjih dubrovačkih zanatlija da se potpisuju na svojim proizvodima.

Ako je za nauk Milu Ćukoviću, onda treba ispričati i priču kako je moguće i laž meriti zvukom.

Kad su u prošlosti u Rusiji lili zvona u Moskvi, a i u drugim gradovima, bio je običaj da se pripovedaju krupne i neverovatne laži. One su se prostirale i čule nadaleko, a narod je govorio:

„Nije to istina, nego se negde liju zvona!”

Bilo je uvreženo verovanje da će se brujanje zvona čuti onoliko daleko koliko laž otputuje.

Podsetimo, Đukanović je istakao da su tako i zvona koja su se mogla čuti nakon intronizacije i koja su trebala da budu zvona u čast novog mitrolopita SPC na Cetinju, zapravo prije bila pokojenja misiji SPC i Cetinjske mitrololije u crnogorskom prijestonom gradu.

Đukanović, verovatno, nije imao na umu Hemingvejevu tvrdnju i pouku koja kaže:

„Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, zvoni uvek za tobom.”

Takođe podsetimo da je Stjepan Mitrov Ljubiša opisao i slučaj Marina Druška Kotorskog ribara koji se poigravao sa zavetom posvećenom manastirskim zvonima. Drušku je majka na samrti dala dukate i zavetovala ga da sa njima kupi dva zvona za manastir na Miholjskoj Prevlaci. Pošto je pare prokockao i izgubio sporove sa monasima, skovao je plan sa mletačkim providurom. Na dan manastirske slave Druško je u kazan sa ribljom čorbom sipao kesicu otrova, arsena. Verovao je i da mu je providur dao kesicu sa protivotrovom. Kada je video da umiru monasi, popio je navodni protiv otrov i viknuo:

„Kuga, kuga!“

Taj uzvik je bio signal za bombardovanje manastira. Topovska ćula uništila su ovu svetinju. Stjepan Ljubiša Mitrov pripoveda, da ni sam trovač nije pobegao sudbini. Veovao je providuru, a smetnuo sa uma da onaj koji počini veliko zlo, obično umire sa njim. Danas u manastiru Prevlaci već desetak godina kraj neobnovljenog Sabornog hrama svakodnevno zvone tri velika, teška višetona zvona. Ona pozivaju narod na liturgije sa nadom da će biti obnovljen i saborni hram i u njega prenete mošti prevlačkih velikomučenika. Na Prevlaci je obnovljen monaški i verski život, ali se na manastirkoj slavi po blagoslovu blaženopočivšeg mitrololita Amfilohija više ne poslužuje riblja niti bilo koja druga čorba.

Od potomaka Marina Druška, danas niko nije ostao.

Najteža zvona

Najveće dosad izliveno zvono je Car zvono (na slici), „Car kalakolj”, urađeno 1733. godine za potrebe moskovske crkve Ivana Velikog. Teško 198.000 kilograma, visoko šest metara, debljine 60 centimetara. U velikom požaru koji je izbio četiri godine kasnije zvono je palo i zarilo se devet metara u tlo. Tek sto godina kasnije, uz pomoć 600 vojnika i s naročitom opremom, zvono je otkopano i postavljeno na posebno postolje, sad kao svojevrsna turistička zanimljivost. Nikad se neće saznati kako bi ono moglo da zvuči jer se prilikom pada odvalio komad težak 11 tona.

Najveće seosko zvono u našoj zemlji nalazi se u zvonari crkve u Čurugu i teško je nešto manje od 5.000 kilograma. Izlilisu ga majstori iz Temišvara 1934. godine. Tek nešto malo manje teško, nalazi se u Uljmi pored Vršca i delo je ruku Jevrema Drugog Popovića, napravnjeno između dva svetska rata. Na Hramu Svetog Save jedno od četrdesetak zvona teško je oko šest tona.

Jezik zvona

Jezik zvona je raznolik i vekovima je bio jedini način sporazumevanja među ljudima. Po načinu zvonjenja znalo se, i zna, da li je to poziv na bogosluženje, da li se zbio radostan ili tužan događaj, čak i to da li je u parohiji umrla žena ili muškarac. Veliki pravoslavni tipik predviđa da se za umrlu osobu muškog pola zvoni tri puta, a za žensku dva puta. Smrt vladara ili vladike označava se najvećim zvonom tri ili više dana i to tri puta na dan.

Podsećanje na Nerona

Ćukanovićeva izjava o navodnoj nedostojnosti mitropolita Joanikija zbog dolasaka u manastir helikopterom dokazuje da je on nekršetni apsolutistički nastrojen vladar koji nerazume da se episkopska posvećenost i mođ (pravo) za vršenje Svetih tajni i obreda dobija kroz blagodat Duha Svetoga. Apostolsko prejemstvo je osnovni princip crkvenog prava koji znači da crkvena jerarhija neposredno proizilazi iz niza hirotonija. Na taj način se čuva zajednica koju je uspostavio Gospod Isus Hristos i time se osigurava njen istorijski kontinuteti njeno svojstvo tela Hristovoog.

Milo Đukanović kao da je želeo da preuzme ulogu Nerona (koji je u staraom Rimu započeo sa progonima i surovim obračunima sa hrišćanima) pa valjda i otuda kosnstatacija o cetinjskim zvonima koja najavljuju kraj Mitropolije.

Činjenica da su hirotonije episkopa, rukopolaganja sveštenika i rukoproizvođenje đakona u ranohrićšanskom periodu, a i kasnije, često obavljani u složenim i situacijama opasanim po život, potvrđuje da su i patrijarah Porfirije i mitropolit Joanikije  postupali na Cetinju u duhu ranohrišćanstva, dostojno svetlim primerima istrajnih velikomučenika koji su najteže postradali zarad ljubavi prema Hristu.