Hrišćanstvo više ne služi ni Bogu, ni čoveku

Nalazimo se na kraju hrišćanske epohe i toga nismo sasvim svesni i ako se ne reformiše hrišćanstvo neće biti potrebno ni Bogu ni čoveku i biće egzotična religija koja opstaje zahvaljujući aparatima za reanimaciju, keže Aleksandar Knežević, oksfordski doktor nauka

Životni put Aleksandra Kneževića (monaško ime Romilo) vredan je filmskog scenarija. Diplomirao je Svetsku književnost 1987. u Beogradu. Napustio je postdiplomske studije i na godinu dana otišao u London gde je radio najteže fizičke poslove u noćnim smenama od dvanaest časova. Uvidevši da mu se u Londonu vrata ne otvaraju, vratio se u Beograd. I odlučio da postane novinar.

Od 1990. do 1998. radio je u dnevnom listu „Politika”. Već posle nekoliko dana od dolaska u redakciju, od urednika je tražio da piše o kriminalu. U ljudima sa margine života pokušava da vidi i zrno ljudskosti. Sa kolegom Vojislavom Tufegdžićem autor je knjige i kultnog dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji” (1995).

Knežević je 1998. napustio novinarstvo i Beograd i iz korena promenio način života. Postao je iskušenik u manastiru Studenica. Posle dve i po godine iz Studenice odlazi na Svetu Goru, gde je 2004. zamonašen u manastiru Hilandar. Dobio je monaško ime Romilo. Obnavlja magistarske studije 2007, da bi naredne tri godine na Svetoj Gori pisao disertaciju „Vreme i saznanje – Teološko čitanje Marsela Prusta”. Potom upisuje doktorske studije na Univerzitetu u Oksfordu, da bi novembra 2016. odbranio doktorsku tezu. Naredne dve godine provodi na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta u Parizu, da bi se 2019, posle dve decenije, vratio u Beograd. O svom životnom putu, stavovima i religiji, Aleksandar Knežević govori u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, koji prenosimo.

• Vaša proširena doktorska disertacija koju ste odbranili na Oksfordu, u aprilu prošle godine objavljena je na engleskom jeziku kod uglednog francuskog izdavača Les Editions du Cerf (Pariz). Promocija ovog dela biće održana 24. novembra u Domu omladine u Beogradu. Koliko je ova knjiga značajna za vas?

-Knjiga predstavlja moje svođenje računa sa teističkim hrišćanstvom, ne samo a njegovom teorijom, već i sa tim kako se ono živi na Svetoj Gori. Posle pet minuta razgovora o teologiji, Žan-Fransoa Kolosimo, glavni urednik Les Editions du Cerf mi je rekao: „Vi ste disident, vašu knjigu ćemo odmah objaviti.” U tom trenutku već sumnjam da će knjigu, u koju je uloženo sedam godina rada, štampati neki od velikih izdavača. I u svetu filozofije postoje tabu teme i žestok otpor prema promenama. Međutim, susret sa gospodinom Kolosimoom bio je nagrada za veliki trud. Slikovito govoreći, objavljivanje knjige kod ovako renomiranog izdavača moglo bi se u svetu tenisa uporediti sa osvajanjem grend slema. I, da se našalim, kako je izdavač iz Pariza, onda bi ovde bila reč o osvajanju Rolan Garosa.

• Gde trenutno radite, šta planirate?

-Pokušavao sam da nađem posao u Beogradu, na nekom od fakulteta ili instituta. Međutim, ispostavilo se da nikome nije potreban naučnik sa doktoratom iz Oksforda. Srećom, ljudi sa Univerziteta u Nišu su imali razumevanja. Sada sam zaposlen kao naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu, gde nastavljam istraživanje o pitanju ljudske slobode, pogotovo o problemu mogućnosti apsolutnog uvećanja energije i stvaranja nove materije u vidu novih periodičnih elemenata. Takođe, nastavljam da se bavim filmom i književnošću.

• Da li se isplatilo pisanje i snimanje filma o turbulentnim devedesetim godinama prošlog veka?

-Svako istinsko stvaralaštvo nepovratno širi biće stvaraoca i onoga ko sa tim delom dolazi u dodir. U tom pogledu, pisanje knjige i pravljenje filma su se svakako „isplatili”.

• Ko je kumovao tom odličnom naslovu „Vidimo se u čitulji”?

-Pripadnik paravojnih formacija „Žuti mravi” koji me je na rastanku pozdravio tom sintagmom.

• Film je osvojio mnoge nagrade u zemlji i svetu, ali bilo je onih koji su tvrdili da ipak propagira kriminal…

-„Vidimo se u čitulji” prikazuje kriminal u času njegove kulminacije i sa tri sahrane pokazuje kako se okončava takav život. Valja se zapitati kakvu alternativu naša kultura nudi mladima kada ih magnetski privlači život koji se okončava čituljom? A privlači ih zato što pojavljivanje u novinskoj čitulji znači slavu, makar i posthumnu, i kroz nju pobedu nad zaboravom i smrću. Ni „Kum” pa ni „Skarfejs” se baš ne okončavaju hepiendom, ali već decenijama hipnotišu gledaoce. Moralisanje i ideologija, pored toga što ubijaju umetnost, nikada nikog nisu odvratili od kriminala. Teško je boriti se protiv ogromne privlačnosti zla, pogotovo kada se iza zlog delanja krije žudnja za pobedom nad ništavilom smrti. Zlo se potiskuje samo još snažnijom silom, onom koja zaista može da prevaziđe smrt. Koliko je umetnika sposobno da tu silu pronađe? Traganje za njom i njeno opisivanje biće tema mog budućeg filma i romana…

• Napravite paralelu između ljudi sa margine tog vremena i danas.

-Samo nekoliko njih je shvatilo da je glavna tema filma pokušaj da se pobedi smrt. Bane Grebenarević, najmlađi akter filma, ponavlja sintagmu „obični smrtnici”. Pitao sam ga šta pod tim podrazumeva. Rekao mi je da su to oni ljudi koji za ceo svoj život ne dožive koliko mi za jedan jedini dan. On želi da izbegne sudbinu tih „običnih smrtnika”. Dakle, da postane „besmrtnik”. Naslov filma „Vidimo se u čitulji” zapravo znači: vidimo se tamo gde moje ime, makar i kroz smrt, neće nikad biti zaboravljeno. Danas su ovakvi likovi sasvim retki. To je ono što nas razlikuje od devedesetih.

• Nakon višegodišnjeg iskustva monaškog života u Studenici i na Svetoj Gori, zatim bavljenja filozofijom na Oksfordu, da li ste promenili stavove o religiji?

-Smatram da teističko hrišćanstvo nikada nije u potpunosti postalo religija ljudske slobode. Sloboda nije sloboda izbora između opcija koje Bog stavlja pred nas. Biti slobodan znači biti apsolutno jedinstven, imati nešto samo svoje, što čak ni Bog nema. Ali, prema teizmu, svemoćni Bog ima sve što se uopšte može imati. Osnovna odlika teizma je pogrešno tumačenje Božije svemoći. Bog je svemoćan, to jest savršen. Međutim, Savršeni ne može da postane „savršeniji”. Savršeni nema potrebu da se menja da bi dostigao neki cilj. Promena je uvek znak nesavršenstva. Kao savršen, Bog je takođe sam sebi dovoljan. Bogu niko nije potreban. Savršeni je takođe i apsolutno ostvaren, što znači da u njemu ne postoji ni najmanja potencija koja iziskuje aktuelizovanje. Sve što je Bog imao da kaže i učini – već je rekao i uradio. Paradoksalno, ispada da je božanska svemoć jednaka nemoći. Jer Bog, čak i da hoće, ne može da stvori nešto novo, nešto što do sada nije postojalo. Vidimo da savremena nauka, za koju je nemogućnost uvećanja energije aksiom, zapravo preslikava teizam. Primetićemo da Bog nema potrebu da stvara. Zašto bi stvarao on koji je savršen i sebi dovoljan?

• Ali, Bog, uprkos svemu tome, ipak stvara čoveka. Zašto?

-Teizam kaže – iz ljubavi. Bog voli čoveka i želi da sa njim podeli svoju božansku slavu. No, problem je u tome što ljubav postoji samo prema različitom. Ljubav prema istovetnom je samoljublje ili narcizam. Da bi Bog voleo čoveka, potrebno je da čovek ima nešto svojstveno samo sebi, nešto različito. Ali, već smo rekli da kao savršen Bog ne može ništa novo ili različito da doda svom biću. Stvaranje čoveka nije uvećanje već ponavljanje. Činjenica da ipak postojimo znači samo jedno: Bog nas je stvorio iako mu nismo potrebni. Biti nepotreban znači drugim rečima biti suvišan. U tom stavu je izražena suština teističkog hrišćanstva.

• I vi se pitate kako naći smisao postojanja tog suvišnog bića?

-Pošto teologija po svaku cenu mora da opravda Boga, uglavnom tako što će uniziti čoveka, spasenje se proglašava za smisao našeg postojanja. Samo molitva za spasenje ima smisla i samo je ona „religiozna”. Samo se putem nje zadobija svetost. Zato monasi na Svetoj Gori svu svoju energiju ulažu u neprekidnu molitvu. Učenje i saznavanje su za njih udaljavanje od istine. Sve je „jednostavno” i nema tu šta mnogo da se saznaje i istražuje. Sve što je potrebno znati jeste da treba da se molimo za spasenje. Stvaranje lepote u umetnosti je delatnost vredna sažaljenja. Monahova potreba za stvaralaštvom se tumači kao simptom ozbiljne duhovne bolesti. Umetnošću se bave samo početnici u duhovnom životu, samo oni koji još nisu sagledali istinsku lepotu. A kada bi je ipak sagledali, odlučili bi da nikada više ne progovore i ne pišu, ne slikaju i ne komponuju, jer su dela ljudskih ruku ništavna. Teističko hrišćanstvo nas uči da bi jednom Tesli, Van Gogu ili Kafki bilo mnogo pametnije da su batalili nauku i umetnost i da su otišli u manastir. Ali, Džojs piše da je „monah samo polovina pesnika”. I zato u mojoj knjizi zajedno sa Džojsom kažem non serviam: Neću služiti onome u šta više ne verujem, makar to bilo i svetogorsko monaštvo. Neću više služiti onom hrišćanstvu koje uči da je Bog stvorio čoveka kao neuspelo i suvišno biće.

• Šta je prema vašem mišljenju najveći problem sa kojim ste se suočili u crkvi?

-Reč je o misoneizmu ili netrpeljivost prema novom. Strah od novog i njegovo odbacivanje u suprotnosti su sa božanskim bićem. Bog je uvek nov, to je suština njegovog postojanja, i zato od nas očekuje da neprekidno stvaramo to što nikada, čak ni u Bogu, nije postojalo. Suština religije postala je međutim fundamentalističko čuvanje prevaziđenog i pregaženog. Religija se, dakle, neposredno protivi Bogu.

• Kako i kada su vam krenula prva razmišljanja o monaštvu?

–Kada sam imao desetak godina, javila mi se misao da ću, „kada završim sve ovozemaljske poslove”, otići na Svetu Goru. Naravno, nisam znao šta je tačno monaški život. Privlačila me je prvenstveno samoća i odvojenost od sveta. Ali, eto, Džojs kaže da je monah samo polovina pesnika. Polovina, zato što sebe vidi isključivo kroz moralno, ali ne i kognitivno ili estetsko delanje. Berđajev, međutim, pita da li je svetost dostižna putem saznajnog i estetskog usavršavanja? Da li prepreka spasenju može da bude manjak saznanja ili unutrašnje lepote? Da li se spasenje može zadobiti i velikim podvizima u dostizanju znanja i lepote? I Berđajev kaže: „Uveren sam da je pred Bogom genijalnost Puškinova jednaka kanonskoj svetosti Sv. Serafima Sarovskog.” Možda će neko buduće monaštvo zaista biti „monaštvo stvaralaca koji žive u svetu”. Rembo je, očigledno, bio još jedna žrtva teizma. Istinska umetnost nesumnjivo stvara apsolutno novo.

• Kako biste opisali vreme u kojem živimo?

-Nismo sasvim svesni da se nalazimo na kraju hrišćanske epohe. Religija za koju čak ni plodovi najvećih Božijih darova nisu religiozni protivi se i Bogu i čoveku. Hrišćanstvo ipak ima šansu da reformiše sebe praveći epohalnu promenu paradigme i obznanjujući da je čovek potreban Bogu. Hrišćanstvo mora jasno da kaže da su Bog i čovek više nego sam Bog. Da bih označio tu promenu paradigme skovao sam pojam homo theurgos, koji koristim za naslov svoje knjige. Pojam označava novog čoveka kao biće kadro da stvori novu energiju i da obogati Boga.

• Na kom je nivou hrišćanstvo danas?

-Ako ne donese promenu paradigme, hrišćanstvo neće biti potrebno ni Bogu ni čoveku, i postaće jedna od onih egzotičnih religija koje opstaju jedino zahvaljujući aparatima za reanimaciju.