Jelena dragulj u italijanskoj kruni
Kada se, 8. januara 1873, rodilo šesto dete crnogorskog kralja (u to vreme knjaza) Nikole i kraljice Milene, vladarski par je najzad mogao da se od srca i opušteno poraduje ćerki, jer je pre nje, konačno, na svet došao i prestolonaslednik. Četiri kćeri, u upornim pokušajima da izrode naslednika krune, u XIX, kao i svakom pređašnjem veku, svuda u svetu krunisanih glava smatrano je malerom. A posebno u malenoj, konzervativnoj i patrijahalnoj balkanskoj kneževini.
Pa ipak, i istorija je pokazala, deca predisponirano gurana u zapećak, postajala su osobe kojima se porodica najviše ponosila. Tako je istorija zapamtila i crnogorske princeze: njih šest, unajmanje, u istoj ravni sa trojicom braće, a često i više i pre njih. Toliko čekani naslednik prestola, Danilo, možda je i najviše zakazao. A ta prva, srećom, a ne razočarenjem, dočekana kći – princeza Jelena – ispostavilo se, postala je dragulj u kruni Crne Gore. I Italije.
Princeza Jelena Petrović Njegoš (1873 – 1952), šesto dete, a peta kći, crnogorskog kralja Nikole i kraljice Milene, kojoj je kršteni kum bio ruski car Aleksandar II. Krštenje je obavljeno u Vlaškoj crkvi na Cetinju, inače najstarijoj zgradi u crnogorskoj prestonici (iz 1450.), čija je ograda 1897. napravljena od 1.550 cevi turskih pušaka.
Kraljica Jelena Savojska (it. Elena del Montenegro, Elena di Savoia, od 1900 do 1946.), supruga italijanskog kralja Viktora Emanuela III, pretposlednja italijanska kraljica i majka poslednjeg italijanskog kralja, Umberta II. Ujedno, carica Etiopije (sedam godina) i kraljica Albanije (četiri godine). Režina Elena, verovatno najpopularnija ženska figura Italije XX veka, poznata po stotinama dobročinstava, od onog najvećeg – posle zemljotresa u Mesini 1908, u kom je poginulo više od 80.000 ljudi, do bezbrojnih pojedinačnih, ličnih dobročinstava.
Stidljiva, odlično obrazovana i prelepa princeza, koja je u svojoj 27. godini, 1900. postala (možda i najlepša evropska) kraljica, a 1937. jedan od svega pet nosilaca papske „Zlatne ruže“ (koja se dodeljuje od 1759.), miljenica običnog naroda i buduća svetica. U procesu je, naime, inicijativa biskupa iz Monpeljea da je katolička crkva proglasi za sveticu, a kraljica Jelena Savojska je od 2001. „Božiji sluga„.
Kao dete, mnogo vremena je provodila u švajcarskom guverneratu u kojem je naučila francuski jezik. Veoma rano je naučila da čita i piše. Bila je privržena ocu, iz čije je biblioteke skoro svakodnevno uzimala i čitala knjige. Već sa deset godina, otišla je u Rusiju, na školovanje na Devojačkom institutu „Smoljni“ u Petrogradu. Bila je to škola za princeze i devojke iz uglednih evropskih porodica, pod caričinim patronatom.
Jelenina školska drugarica Elza Bolderov ovako je opisala pojavljivanje nove štićenice:
“Jednog jesenjeg jutra 1882. u naš razred su dovele novopristiglu. `To mora da je princeza od Crne Gore`, kaže mi drugarica. Veoma visoka, skladna, ima bujnu kosu tamniju od noći i veoma lepe oči – oči ranjene srne.“
Osim crnogorskog i italijanskog jezika, govorila je francuski, ruski i engleski. Bila je talenat za slikarstvo i muziku, pisala je pesme, pokazivala sklonost ka arhitekturi. Malo se zna da je upravo Jelena autorka idejnog rešenja za mazuolej vladike Danila na Orlovom kršu: po njenim nacrtima su francuski arhitekta Fruše i vajar Moro Vojtler projektovali spomenik koji je na Orlovom kršu otkriven 1. januara 1897, godine povodom 200-godišnjice vladavine porodice Petrović.
Verovatno je književno stilizovano i ulepšano, kako se činilo u to vreme, ali ove reči se princezi Jeleneni pripisuju, da ih je o sebi izrekla 1895. u Parizu:
„Studirala sam u Petrogradu i stekla najbolje obrazovanje, ipak me pogledaj. Jesam i biću uvijek Crnogorka. Visoka sam, dugih nogu, crne i kovrdžave kose, tamnog tena i očiju, nenašminkanog lica, u lijepoj ali ne i zavodljivoj haljini. Umijem vrlo dobro da govorim francuski, kao i ruski i engleski, ali to od mene ne čini Francuskinju, ni Ruskinju, niti Engleskinju. Ja sam kršna Crnogorka“.
Jelena je volela slikarstvo i volela da putuje. Tako je u februaru 1895, kada je sa majkom, knjeginjom Milenom i sestrom knjeginjicom Anom, otišla na otvaranje Svetske izložbe savremenog slikarstva u Veneciji, upoznala i svog – ispostavilo se – potonjeg muža Viktora Emanuela (1869. – 1947.). On je tu bio s roditeljima, italijanskim kraljevskim parom Margaritom i Umbertom. Princ je bio veoma stidljiv i tada je prelepoj Jeleni uputio samo jedan osmeh. Ona je bila zbunjena, kao i on. Italijanskom kralju i kraljici se, međutim, dopala dvadesetdvogodišnja Jelena, jer je bila lepa, zdrava i obrazovana. Već 26. maja 1896. godine, Viktor Emanuel i Jelena su se opet sreli, na balu povodom krunisanja Nikolaja II za cara Rusije . Tu je Viktor je zaprosio Jelenu i ona je prihvatila da se uda za njega.
U avgustu iste godine, Viktor Emanuel stigao je u kraljevski dvor na Cetinju, gde je obavljena veridba, uz sve običaje i ceremonije. Svadba je bila u oktobru. Posle veselja pred Biljardom, kraljevska jahta „Savoja“ 19. oktobra 1896. krenula je iz barske luke prema Italiji i uplovila u luku Bari sa slavnim mladencima. Tu, u Bariju, Jelena je u crkvi Svetog Nikole (kojoj su ktitori tri vladara iz loze Nemanjića), primila katoličku veru. Venčanje je obavljeno pet dana kasnije, u rimskoj crkvi Santa Maria degli Angeli i u palati Dioklecijana. Savremenici vele da je ceo Rim tog 24. oktobra 1896. bio na ulicama.
Istorija svedoči da je njihov brak bio ispunjen ljubavlju i poštovanjem. Viktor Emanuel joj je do svoje smrti, svakog dana, donosio buket ljubičica. Oboje su voleli ribolov, kao i fotografiju, pa je Jelena imala i sopstvenu laboratoriju. Njene fotografije su inače dragoceno istorijsko sećanje. Imali su petoro dece: Jolandu Margaritu (1901. – 1986.), Mafaldu Mariju (1902. – 1944.), Umberta II Savojskog (1904. -1983.), Đovanu (1907. – 2000.) i Mariju Frančesku (1914. – 2001.).
Kraljica Jelena je, kao i dok je živela u Crnoj Gori, pomagala siromašne i bolesne, a tokom rata je i celu kraljevsku palatu Kvirinale pretvorila u bolnicu. U kojoj je i sama radila, pa je za zasluge u medicini i dobila počasnu diplomu Rimskog univerziteta. Na inicijativu Sofije Petrovne Mertvago osnovala je Žensku radničku školu 1901. godine na Cetinju.
Sa damama iz italijanskih aristokratskih porodica organizovano je prikupljala pomoć za bolnice i sirotišta. Posle nemačke okupacije Poljske 1939. godine i objave rata Francuskoj i Engleskoj, napisala je otvoreno pismo vladarkama šest, tada još neutralnih evropskih država, sa molbom da se zauzmu da se zaustavi rat i prestanu zverska mučenja i ubijanja.
Za humanitarni rad, osim papske Zlatne ruže, dobila je Zlatnu medalju britanskog kraljevskog crvenog krsta, nemačku Veliku zvezdu kraljice Lujze, španski Orden reda Dobročinstva, ruski Orden Crvenog krsta i srpski krst Svetog Save.
Kraljica Jelena umrla je 28. novembra 1952. u Monpeljeu, u Francuskoj. Telo Jelene Savojske, 15. decembra pre četiri godine je u velikoj tajnosti prebačeno u Italiju i sahranjeno u svetilištu Vikoforte kod Mondove, na području Kunea.
Drugi o Kraljici Jeleni
Nikšićki list „Nevesinje“ od 20.5.1898. (stari kalendar) u 3. broju donosi podatak iz italijanskih listova da su Slovenci, podanici italijanski, predali jednu molbu Prestolonaslednici Knjeginji Jeleni, da bi ona „kao Srpkinja poradila im slobodu slovenskog jezika u crkvi i školi“. Ta je molba srpski napisana. To se odnosilo na Slovence u dolini Rezije i Natizona.
Dubrovački srpski časopis „Srđ“ donosi podatak da je italijanska štampa pisala o tome da je Jelena dovela sebi za dvorsku damu jednu Srpkinju, „da bi imala s kime govoriti svojim jezikom“ kao i da se „zalaže za otvaranje katedre za srpski jezik na nekom od italijanskih univerziteta“.
Izvor: Vucinic.me
