Prva srpska fabrika hartije
Knez Miloš je još tridestih godina XIX veka uviđao potrebu za podizanje jedne fabrike hartije u Srbiji. Papir se kupovao u Austriji, a za potrebe Pravitelstvene štamparije, to je bio veliki trošak za državnu blagajnu.
Početkom XX veka javilo se veliko interesovanje za ovu granu industrije, pa je prvi koji se toga prihvatio bio Milan Vapa (na slici ispod). Još 1905. Vapa je osnovao prvu fabriku za preradu hartije sa ortacima Milenkom Markovićem i Glišom Andrejevićem. Dve godine kasnije isplatio je ortake i postao jedin vlasnik fabrike.
Fabrika je bila u zgradi na Kosančićevom Vencu, a marta 1910. godine bilo je zaposleno oko 100 radnika. Po završetku Prvog svetskog rata austrijanci su odneli sve mašine, pa je naime nemačkih reparacija i kredita dobijenim od Francusko-srpske banke kupio zemljište za izgradnju buduće velike fabrike.
Kuću na Kosančićevom vencu prodao je 1921 godine za 3,5 milona dinara Ministarstvu prosvete koje je u njoj smestilo Narodnu biblioteku Srbije.
Izgradnja fabrike hartije na Senjaku počela je 1921. godine, a već 1924. fabrika je bila spremna za rad. Projekat fabričke zgrade uradio je arhitekta Karl Haniš .Za fabriku je bila zainteresovana i Uprava državnih monopola, te je svojim učešćem od 20 miliona dinara zaključila ortački ugovor sa M. Vapom o osnivanju akcionarskog društva sa kapitalom od 40 miliona dinara.
Ubrzo nastale su razmirice u načinu vođenja fabrike , koje su trajale nekoliko godina, pa je ortakluk raskinut , a M. Vapa kupuje ostatak akcija, i postaje jedini vlasnik.
Fabrika je tek marta 1928. godine počela da radi. Izgrađena na prostranom zemljištu između železničke pruge i desne obale Save, fabrika hartije Milana Vape spadala je u red velikih i modernih fabrika , za koju su i strani stručnjaci tvrdili da se može meriti sa sličnim fabrikama u razvijenim evropskim zemljama.
Fabrika je imala sopstvenu industrijsku železničku prugu, na obali Save imala je svoj kej za pristajanje brodova sa električnim kranom za istovar i utovar robe. Sve ovo bilo je povezano železničkom prugom uskog koloseka koja je bila vlasništvo fabrike. Fabrika je imala sopstvenu pogonsku snagu koja je snabdevala postrojenje za filtriranje savske vode.
U prostranim halama nalazile su najmodernije mašine, koje su godišnje proizvodile 400-500 vagona hartije. U fabričkoj zgradi nalazila su se odeljenja namenjena proizvodnji i skladištenju hartije, potom biro vlasnika, kuhinja i trpezarija kao i radnička ambulanta.
Za vreme ekonomske krize preduzeće je imalo velike gubitke, a posle krize teško se oporavljalo. Radi saniranja finanskih troškova, preduzeće je 1937. pretvoreno u akcionarsko društvo pod starim nazivom.
