Srpski velikomučenik Bojan iz splitske Lore

U prvu ćeliju bloka Ce zloglasnog zatvora „Lora“ je, te 1992. godine, stalno ulazila grupa hrvatskih mučitelja i počinjala, uvek iznova, sa rečima prosto neopisivim iživljavanjem.

Jedan od ovih „branitelja“ iz takozvanog „Domovinskog rata“ je posebno uživao u kricima mladog regruta JNA iz Kragujevca, nesrećnog Bojana Vesovića. Jer je zarobljeni osamnaestogodišnjak, skinut go, sa nateklom i ranjenom nogom koja je već počela da truli od infekcije i nebrige – znao da će ovaj nečovek opet navući crne gumene rukavice i uvlačiti ih duboko u njegovu živu ranu. Kao i svaki put pre toga.

Zato je Bojanov vrisak odzvanjao splitskim mučilištem čim bi ovaj monstrum sa šahovnicom na ruci i paklom u duši prišao vratima njegove ćelije. Znao je šta ga čeka.

Drugi je, opet, voleo da muči tog nemoćnog i od svih ostavljenog (danas skoro potpuno zaboravljenog) Bojana – udarima struje. Kada bi se ovaj skoro dečak – mobilisan zajedno sa svojom generacijom tek svršenih srednjoškolaca – izobličio od nesnosnog bola od tih strujnih udara; kada bi mu oči skoro ispale iz duplji, a vene natekle do pucanja… bila bi to prava pravcata scena iz filma strave i užasa, samo uživo.

Treći bi ga izlagao (ljudi nedostojnih) seksualnim poniženjima; četvrti bi ga, svaki put, naprosto lešio od strašnih batina (nijedan deo lica i tela Bojana M. Vesovića nije bio bez modrica, pocrnelih od ponovljenih udaraca u isto mesto), kao da je bokserski džak; peti bi ga krvnički gazio čizmama… i tako stalno, danonoćno, kao u kavezu za divlju životinju. Hrvatskom kavezu za ranjenog i od bolova skoro poludelog Srbina.

Bojan je, svakim novim mučenjem, postajao novi srpski Vukašin Jasenovački, dok bi se ovaj logor u blizini popularne splitske „rive“ odjednom pretvarao u Jasenovac, nimalo ne uzmičući od jezive reputacije svog starijeg brata po strahotama. Samo je broj ubijenih bio različit – a sve ostalo isto (dakle: ne može biti strašnije).

Isti hrvatsko-ustaški dželati; isti srpski stradalnici, izloženi satanističkim ritualima nepodnošljivih mučenja.

Isti zaborav za žrtve i isto odsustvo kazne za počinioce. I jednaka ravnodušnost Evrope i zapadnog sveta za ono što se stvarno događalo u Jasenovcu i u „Lori“.

Bojanovi stradalnički drugovi koji su imali tu sreću (ili nesreću) da prežive ovaj hrvatski logor smrti iz ratnih devedesetih, sećali su se pojedinih detalja iz tih, najnovijih krugova hrvatskog pakla za zarobljene Srbe.

I često bi plakali prizivajući u sećanje Bojana kako uplašeno i očajno zavlači glavu pod prljavi i krvavi jastuk u svojoj ćeliji, pokušavajući tako (kao mala deca) da nekako pobegne od predstojećih užasa i prosto nesnosnih bolova.

A ležao je u svojoj mokraći i fekalijama, svetiteljski nevin i čist u svoj toj nataloženoj gadosti svih vrsta. Ležao i dugo umirao, dok su se političari, daleko negde, ležerno raspravljali i, uz viski, nadgornjavali u svojoj bezbednoj udobnosti i neshvatljivoj bezdušnosti.

Naš mučenik Bojan je i izdahnuo na tom podu ćelije, u sopstvenoj krvi i govnima, kao sablasni, ubedljivi primer nesmanjene demonske mržnje Hrvata prema Srbima, istim onima što su ih 1918-te tako velikodušno i naivno oslobodili svake odgovornosti za zločine (i poraz u tek završenom ratu), baš kao i 1945-te, po drugi put u samo nekoliko decenija.

Hoćemo li se konačno opametiti, POSLE SVEGA što su preživeli naši sunarodnici? Posle tolikih bolnih krikova, dečijih jecaja i neutešnog plača srpskih majki i sestara (u večnoj banijskoj, ličkoj, dalmatinskoj, kordunaškoj, bosanskoj, hercegovačkoj, slavonskoj, sremskoj… sada i kragujevačkoj crnini).

Neka ovaj mali spomen na Veliki Petak podseti sve nas da, uz molitvu, upalimo voštanicu i za Svetog Velikomučenika Bojana Vesovića, sina Miroslavljevog. Na ovaj dan sećanja na neljudsku bestijalnost onih koji su bičevali i mučili Hrista, ali i onih koji su u tome učestvovali svojom mračnom ravnodušnošću.

Nemojmo da okrećemo glavu od ovakvih stradanika i njihovih muka, jer su, kao što čusmo toliko puta, „previše za naš osetljivi stomak“ i sasvim plitku spremnost da, makar ovako, podelimo u sebi i na sebi makar nešto od svega onoga što su toliko puta morali da pretrpe srpski mučenici – od Jasenovca i Jadovna, pa do albanske „žute kuće“ i hrvatskog zatvora u (lipom) Splitu. I moj đed Đuro, i njegov otac Dušan, i toliki među nama sa jedinom krivicom što su bili Srbi, baš kao i naš mili, svesrpski stradalnik Bojan Vesović.

Neka nam dobri Bog oprosti sve naše (onolike) zaborave i (nepodnošljivo brojna) ćutanja! I nek’ molitve naših milionski brojnih mučenika i novomučenika zaštite i spase nas i naše najmilije!

Tekst: Dejan Piljak