Slučaj Milisava Ignjatovića Janka

Slučaj Milisava Ignjatovića Janka (1911-1942) predstavlja jednu od zatamnjenih epizoda iz istorije partizanskog pokreta. Ovaj advokat iz Niša, član KPJ još od vremena studija u Beogradu, od 1938. bio je i sekretar gradskog komiteta partije, a potom i član njenog okružnog komiteta koji je pokrivao značajan deo jugoistočne Srbije.

Ignjatovićevo ime 1941. nalazimo među prvoborcima Ozrenskog partizanskog odreda, a zatim kao zamenika političkog komesara u Svrljiškom (Nišavskom) odredu. Sa ovom jedinicom prošao je ceo njen ratni put, ali je na njega sudbonosno uticala tzv. Aćimovićeva ofanziva iz jula 1942, kada je odred desetkovan u borbama.

Dugi marševi, neprospavane noći, smrt bližnjih, gladovanje, a naročito strah od učestalih izdaja – sve je to kidalo nerve i menjalo ličnost gerilca. To se posebno videlo na primeru Milisava Ignjatovića, koji je tokom potera čak 40 dana proveo u skrivanju u jednoj pećini nadomak Sićeva. Kada ga je u oktobru 1942. vođstvo partije odredilo da radi na obnovi razbijenih partizanskih jedinica, ali i da ispita rukovodioce i njihovu ulogu u prethodnim događajima, Ignjatović je već bio u stanju paranoje.

„Uvek mračan i namršten. Sagne glavu i samo motri. Pravi žandarm. Bojao sam ga se“; „bio je diktator“, „nikakvog drugarstva nije bilo kod njega“, „svakim gestom i pogledom je ulevao strah“ ‒ to su bili neki od opisa doživljaja novog rukovodioca među njegovim saborcima, sa kojima je brzo narušio relacije.

I zaista, Milisav Ignjatović Janko ubrzo po dolasku među partizane u Vasiljskim planinama započeo je istragu nad njima. Na udaru je bila grupa boraca iz niškog sela Matejevca, ali i prekaljeni revolucionari, poput Veljka Medenice Relje, sekretara KPJ u Aleksinačkom srezu i Vladimira Živkovića, jednog od najstarijih članova partije u tom kraju. Komesar ih je osumnjičio da su četnici.

Svi oni su jednog momenta bili vezani i potom odvođeni na saslušanje u jednoj pojati, ali niko od njih nije slutio torturu koja će uslediti i toliko tragično okončanje minulih događaja. Neki od učesnika u njihovom mučenju o tome su ostavili detaljno svedočenje, u kojima je opisano da su osumnjičene tukli, davili, pekli užarenim gvožđem po telu i genitalijama – kao u vremenu inkvizicije. Takav sled događaja kasnije je potvrdio i sam Milisav Ignjatović, govoreći da se u vođenju torture ugledao na predratnu policiju i metode mučenja Krsta Popivode:

„U početku je batinan po tabanima. Posle je pečen žarom po celom telu – svuda, naročito po polnim organima. Usijanim šipkama od pušaka je takođe pečen po celom telu. To što ništa nije priznao nalazim da je zato što je nesistematski mučen (mučen je od 9 h ujutro do 16 h po podne). Trebalo ga je više tući po tabanima!“ Naposletku su svih 16 osumnjičenih likvidirani, od čega je jedan umro tokom torture, njih trojica su obešeni, dok su preostali usmrćeni nožem. Potom su bačeni u dva bunara u selima Vasilju i Milušincu.

Na kraju je preostalim borcima komesar Ignjatović održao govor u kojem je istakao da je „streljanje 16 organizovanih dražinovaca velika naša pobeda, veća nego da je ubijeno sto Nemaca“.

Međutim, nedugo potom i sam Ignjatović se našao pod istragom partije. Decembra 1942. njegovi saborci su ga zarobili i razoružali. Brzo je, kroz saslušanje, a potom i suočavanje komesara i njegovih ljudi, organizovana istraga, koju su vodili Mija Stanimirović Duško, Živan Vasiljević Marko, Momčilo Sibinović Slobodan, Konrad Žilnik Slobodan i Dušan Tasković Srećko. Neki od njih (Stanimirović, Žilnik, Tasković) nastradali su u ratu, dok su drugi nakon rata izgradili zavidne političke karijere, zbog čega je ceo događaj ostao prilično zatamnjen, kako u publicistici, tako i u istoriografiji. Ali, sačuvana je 71 strana zapisnika, koja omogućava detaljnu rekonstrukciju procesa.

“Saslušanje nad Jankom vođeno je sa batinom. Mučen je istim mukama kako je i on mučio pa još i gorim. On je i pečen sa naročitim gvožđem. Od njega je traženo da prizna da li je sarađivao sa nekom inostranom špijunažom“, sećao se kasnije jedan od boraca. Tako je mučen danima. Istraga je završena u ponoć 18. decembra 1942, a Ignjatović je svoj iskaz završio dramatično: uz klicanje CK-u, PK-u, Kominterni, Staljinu i Dimitrovu, Crvenoj armiji i SSSR-u – i poklič „smrt fašizmu, sloboda narodu“.

Onda je, kao u policiji, nastupilo „pooštreno saslušanje“ u prisustvu članova komisije. Jednog trenutka, tokom torture, dao je izjavu koja je ušla i u zapisnik:

„Drugovi, može da se desi da pod ovakvim mukama i priznam nešto što nije istina.“

Na pitanje „da li su mogli ubijeni drugovi da pod takvim mukama priznaju i što nije istina samo da bi prestali da ih mučite“, Milisav Ignjatović Janko je odgovorio:

„Moguće je. Muke su strašne!“

Tako je u nastavku istrage „priznao“ da radi za Intelidžens servis od 1937, da je dražinovac, da je kriv za sve prethodne događaje i da je saborce eliminisao kao konkurente, iz ličnih razloga. Poslednja rečenica koju je izgovorio bila je tragična:

„Dajte mi malo vode i završite mi život vešanjem – nemojte da pucate da se ne bi otkrili!“

Tako je i bilo, nekadašnji saborci su i njega i njegove najbliže saradnike obesili o drvo. Kao i u slučaju onih partizana koje su pogubili Ignjatović i njegovi ljudi, do danas nisu utvrđeni identiteti i onih boraca koji su likvidirani sa njim; poznato je tek ime komandira Đorđa Krstulovića. Ne zna se ni za njihovo grobno mesto.

Posebno tragični dimenziju sudbini Milisava Ignjatovića Janka dala je činjenica da je nepune tri nedelje posle njegove smrti, zbog učešća u partizanskom pokretu, nastradala i njegova porodica. Na stratištu na Bubnju kod Niša, kao dotadašnje zatočenike logora na Crvenom krstu, Nemci su 9. januara 1943. streljali njegovu majku Draginju, oca Mihajla i brata Ratomira.

Istoriografija u periodu socijalizma nije se posebno osvrtala na ovaj slučaj, ili je ukratko izveštavala o “tragediji“ koja se završavala streljanjem izgrednika. Lik Milisava Ignjatovića pojavio se 1978. u popularnoj kulturi, u filmu “Dvoboj za južnu prugu“. Po scenariju Mladomira Puriše Đorđevića, inače sklonog na ukazivanje nekih pogrešaka iz vremena revolucije, slučaj Ignjatovića delimično je prikazan kroz lik „sekretara Miše“ (Marko Nikolić) kog, pošto je skrenuo u paranoju i stvorio nezdravu atmosferu u odredu, osuđuje delegat partizanskog Vrhovnog štaba, ali smrtnu kaznu ne vrše njegovi saborci, već on sam sebi oduzima život, čuvajući ličnu čast i partizansku etiku.

Ništa manje interesantan nije i slučaj iz 1982, kada se predsedništvo SUBNOR-a u Nišu obratilo republičkom odboru ove organizacije sa pitanjem da li prilikom obeležavanja 50-godišnjice planinarskog saveza ovog grada na spomen-ploči sme biti upisano i ime jednog od osnivača saveza Milisava Ignjatovića. Potom je ukazano i na događaje iz njegove biografije, uključujući i kontroverze iz 1942.

Izvesni B. J. napisao je na margini dokumenta da se odobrava ispisivanje njegovog imena na spomen-ploči, uz opasku da je „istina da je neprijatelj ubacivao agente i čak vrbovao neke u tim odredima“. Ipak, puna istina o liku, delu i sudbini Milisava Ignjatovića Janka je izostala – i nju je moguće rekonstruisati tek posle mnogo decenija, kada su postali dostupni dugo skrivani dokumenti prvobitno pohranjeni u Arhivu Srbije i arhivama bezbednosnih službi koje su se ovim pitanjima podrobnije bavile.

Tekst: Nemanja Dević (Autor će o slučaju Milisava Ignjatovića Janka sutra u 19 časova govoriti sutra u Kulturnom centru Kruševca