Kako sam košarku zamenio za Bibliju
Kao dečak maštao je da postane poznat košarkaš, da bude zvezda, da se o njemu priča i piše. I zaista u osnovnoj i srednjoj školi sve je izgledalo da mu pod obručevima neće biti ravnog i da će jednog dana stići do NBA. Ipak, glas Boga, kako kaže, odveo ga je duhovnu NBA. Danas je Stefan Đorić paroh u Srpskoj ckrvi Sveti Nikola u Monrovilu u američkoj državi Pensilvanija. Evo njegove priče:
„Moj rodni Čačak ima veoma bogatu crkvenu tradiciju ali je pored toga iznedrio i mnoge košarkaške legende Srbije. U danima mog ranog detinjstva, ovaj drugi deo mi se dopao više od bilo čega drugog. Sama pomisao da sam poznat, da me ljudi prepoznaju gde god da odem, da budem „kul“ u očima drugih, bila je sve što sam mogao da zamislim. S tim u vezi, kada sam imao oko sedam godina i bio potpuno uveren da ću biti mesija košarke, prišao sam roditeljima da ih zamolim da me puste da igram. Porodica je odmah odgovorila sa odlučnim „Da“!
Ovo odobrenje nije prošlo bez nekih zahteva mog oca. Rekao mi je da, ako želim da postanem velika legenda košarke, želi da imam najviši moral i disciplinu. On je dodao i da nijedan košarkaš nikada ne ostaje budan, ne pije alkohol, ne pije kafu, niti je trom kada je vreme za trening. Ove reči su me toliko pogodile da su postale moja lična etika. Od tog trenutka mnoge stvari su se promenile, ali jedna stvar nije: ja i dalje više volim čaj nego kafu!
U osnovnoj školi sam bio skoro legenda. Svi su poznavali levorukog beka Stefana Đorića koji je bio nemilosrdan prema protivnicima. Dobar momak, rekli bi, ali kad se igra napolju, pazi i beži! Bio sam veoma ponosan na ovo! Sve je ukazivalo na to da je preda mnom blistava košarkaška karijera, ali nikada nisam prestao da budem odlučan da budem najbolja verzija sebe. To je podrazumevalo da sam za razliku od mnogih klinaca koji se bave sportom i zbog toga dobijaju stipendije i druge pogodnosti, odlučio da i ja budem jedan od najboljih učenika u svom odeljenju. Ipak, jedna stvar mi je stala na putu… matematika! Nisam voleo brojeve niti su me oni ikada voleli. Umesto toga, zainteresovala su me poezija, i čitanje i pisanje, i filozofija.
U mojim srednjoškolskim godinama moj tim je imao mnogo košarkaških utakmica od velikog značaja za naš grad. Moram priznati da sam se uplašio velike odgovornosti koja je sa njima došla. Odlučio sam da ne tražim pomoć ni od koga drugog osim od Boga. Bože, zašto? Pa on bi jedini ne bi išao okolo da je moćni Stefan Đorić zamolio nekoga da mu pomogne. Tako sam počeo usrdno da se molim pre svake utakmice! Čitao bih akatiste kao da idem na liturgiju. I ja sam bio! Košarka je bila moja liturgija i ja sam bio njen prvosveštenik. Shvatio sam da pored sebe imam velikog saveznika a to je Bog. Kad god sam mu se molio, uvek sam postigao mnogo poena. Pa sam pomislio, ako nastavim da ga koristim, On će me odvesti tamo gde želim da budem.
Niotkuda sam osetio želju da čitam duhovne knjige i pohađam časove pravoslavne duhovnosti. Odlučio sam se na to samo zato što su ta odeljenja bila veoma mala i puna nebitnih ljudi koji nisu mogli da me ismeju što ih pohađam. U svakom slučaju, bio sam vrlo otvoren, glasan i gutao sam knjige. Moj profesor je to primetio i počeo je sve više da radi sa mnom. Mislio sam u sebi da ću učiniti sve što je potrebno za mog velikog saveznika Boga ako me odvede u NBA. Nastavio sam da učim i pohađam crkvene službe, a da moja porodica nije znala ništa o tome.
Kada je došlo vreme da se prijavim za fakultet, odlučio sam da studiram lingvistiku i da igram košarku. Međutim, ovaj moj veliki saveznik, odnosno Bog, počeo je da mi pokazuje svoje pravo lice. Počeo je da mi otkriva svoje lice u dubini duše toliko da nisam mogao da zamislim sebe sa košarkaškom loptom. Ja bih mu u agoniji rekao: „Šta to radiš!!? Trebalo bi da mi pomognete da stignem u NBA da ne uništite moju želju za košarkom. Kad god sam to rekao, vladala je velika tišina u kojoj mi je govorilo, ne želim te ovde! Tamo me nije želeo ni moj profesor pravoslavne duhovnosti. Jednom smo prisustvovali božanstvenoj liturgiji i na kraju nje on mi je niotkuda rekao: „Bićeš veliki sveštenik!“ Skoro sam se uvredio! Bila sam previše kul da nosim te smešne crne suknje! Ne dolazi u obzir!!
Posle mnogo dana molitve, bilo mi je kristalno jasno da Bog želi da budem u NBA, ali duhovnoj NBA! Kao dete rekao sam Bogu: „Pomogao si mi mnogo u mnogim teškim igrama i za to želim da postanem jedan od tvojih sveštenika da ti se vratim”.
Moja revnost da budem sledeći Majkl Džordan u košarci prenela se na Pravoslavlje i Boga. Međutim, postojao je samo jedan problem. Morao sam to reći svojoj porodici. Kada su čuli vest bili su šokirani jer je ovo za njih dolazilo niotkuda. Za mene je, međutim, ovo nastajalo u meni od trenutka kada sam počeo da tražim od Boga da mi pomogne u igricama. Videvši moju želju da studiram teologiju, roditelji su me blagoslovili.
Moji dani na fakultetu bili su veoma duhovno uzbudljivi. Bio sam dovoljno disciplinovan da učim i radim posao koji mi je potreban, da ne pijem niti da radim bilo šta nedolično. Zašto je to tako? To je zato što sam poznavao Božji zakon… delimično istinit. Istina je da su reči mog oca da ne pijem, da ne ostajem do kasno, da nikad ne budem lenj da treniram još uvek bile u meni da me vode kroz koledž.
Na mojoj četvrtoj godini fakulteta, jedan od episkopa mi je rekao da bi želeo da me pošalje u Ameriku da studiram, što je i učinio. Proveo sam tri godine u Bogosloviji Svetog Vladimira, gde sam upoznao svoju ljupku ženu, zamonašio i proveo neke od najlepših godina svog života. Za vreme mog studija na Svetom Vladi mnoge novine su pisale o meni u mom rodnom gradu. U novinama je bila moja velika slika i naslov koji je glasio „Košarka je zamjena za Bibliju“.
Ovo je izazvalo svakakve reakcije i komentare ljudi. Jedno je bilo sigurno, tačno sam znao da sam tamo gde je Bog želeo da budem i znao sam da sve što sam radio u životu, pa i košarka, služi svrsi da budem sluga Božiji. Prvobitno „partnerstvo“ sa Bogom, spustilo me je direktno ispred oltarske trpeze, obučen u svešteničku odeždu i ispunjen zahvalnošću za ono što je Bog učinio sa mnom u mom životu. Posle nešto više od godinu dana služenja u Steubenvileu kao paroh hrama Svetog Vaskrsenja, prebačen sam u našu divnu crkvu Svetog Nikole, a ostalo je istorija.
Pored toga što sam paroh i imam ljupku suprugu popadiju Marinu i našu ćerku Savetu, takođe sam i doktorant na Univerzitetu u Minsteru, Nemačka. Želja da se usavršavam nikada me nije napuštala i sada, više nego ikad, želim da umnožavam svoje talente zarad ljudi koji su mi dati kao moja duhovna deca da ih duhovno „treniram“ i pripremam za Nebesku dvoranu slave koja je mesto gde Bog na kraju želi da svi budemo“.
(Preuzeto sa veb stranice Srpske crkve Sveti Nikola iz Monrovila u Pensilvaniji)
