Srpske svetitelje slave nasred Egejskog mora

Na zvanično pustom ostrvu Kiri Panagiji u Egejskom  moru već tri godine stoje biste srpskih svetitelja, rad valjevskog umetnika Nemanje Radojičića, koji upravo završava moštanike za mošti prevlačkih velekikomučenika

Piše : Predrag Savić, advokat i pisac

Tamo gde ne očekujete baš ništa, na dalekom, i po grafskim oznakama pustom ostrvo Kira Panagija u Severnoj Sporadi, u zapaddnom delu Egejskog mora, do kojeg se plovi satima, nalazi se metoh svetogorskog manastira Velike Lavre. A u središtu velepnog manastirskog zdanja su skulpture srpskih svetaca Ave Justina i vladike Nikolaja Velimirovića, rad valjevskog pravoslavnog umetnika, ujedno akademskog vajara  i profesora Nemanje Radojičića.

Manastirska građevina je kvadratnog oblika, nešto poput mini tvrđave. Arhitektura ista kao na Svetoj Gori. Velike kamene graćevine, a terase i balkoni od drveta!  Teško je to opisati, od prizora  zastaje dah. Na vrh  zvanično pustog ostrva – takav raj! U središtu četvorugaone građevine je crkva posvećena Bogorodici, uz nju table sa kartama i obeležjima Svete Gore Atonske. Ispred crkve je kamena česma. Godinama ju je gradio majstor Antonije,  uposlenik pri Monaškoj republici na Svetoj Gori!

Tu česmu sa studenom vodom već tri godine  krase skulpture dvojice srpskih svetitelja. Na Vidovdan ove godine vode sa ove česme napio se i njihov autor Nemanja Radojičić, a fotografisao ga je Branko Jovanović, profesor i skiper iz Valjeva, koji je pomenute skulpture dopremio na ostrvo pre tri godine. Monah Hariton, koji se brine o metohu, o Avi Justinu i vladiki Nikolaju zna više nego mnogi Srbi! Sa ushićenjem nam priča o njihovoj apologetici, sveukpnom stvaralaštvu i njihovim žitijama. Milina ga je slušati! Zna i da je vladika Nikolaj u Prvom svetskom ratu, svojim diplomatskim i duhovnim veština omogućio, možda, i presudnu pomoć Srbima iz Engleske i SAD.

Naša javnost za ovo ostvrovo i manastirsko zdanje na njemu saznala je  pre nekoliko godina kada je u jeku pokušaja crnogrskih vlasti da sruše Krstionsicu na Miholjskoj Prevlaci sa Kire Panagije  poslat na dar krst, sa idejom da i on pomogne u odbrani svetinje! Tada je drveni krst preko jedriličara koji bili  u čudu, što zna šta se događa u dalekoj Crnoj Gori, poslao baš majstor Atonije!

Na nautičkim kartama  Kira Panagia  (Grci  to čitaju kao Kira, Panaja, sa akcentom na zadnjem slogu) je  ucrtana kao najveće pusto ostrvo na Severnoj Sporadi i svojevrsni jedriličarski raj sa  ograničenim pristupom. U bukvalnom srpkom predovodu ostrvo se zove Bogorodično!

Kira Panagia ponegde se naziva i Pelagonisi. Na internet pretaživačima može se saznati da je to najveće nenaseljeno ostrvo na Severnim Sporadama, koje se prostire na površini od 25 kvadratnih kilometara. Iako je danas ostrvo nenaseljeno (sa izuzetkom manastriskog metoha), pronađeni su ostaci neolitskih naselja koji potvrđuju da je ovo jedno od ostrva koja su bila naseljena vrlo rano (6000. godina pre nove ere), a sve do klasičnog doba je ostrvo bilo naseljeno i postoji  velika verovatnoća da se jedan čitav drevni grad nalazio ovde, za koji se veruje da je upravo drevni Alonisos.

Na internet prezentacijam na engleskom i srpskom nema nikakvih naznaka da se na ovom ostrvu nalazi bili kakakvo manastirsko zdanje.

Manastir na Kiri formalno gledano ima status metoha čuvenog Manastira Velike Lavre sa Svete Gore. Velika Lavra je najstariji i prvi u rangu među dvadeset svetogrskih manastira!  U manastiru  na ostrvu uvek borove i dva svešteno-monaha iz Velike Lavre, koji ovde drže liturgije i krštavaju! Po ranije ustaljenom pravilima monasi sa Velike Lavre, koji imaj u poslušanje na Kiri, deset dana  mesečno obavezno  provode u svom matičnom manastiru sa brastvom na Svetoj Gori, a ostalih dvadeset na  ostrvu!

U  dvorištu zdanja, na  kamenoj pločniku  ispisana je 963.  godina. Te godine 963. nove ere  Sveti Atansije Atonski  (Athanasios  Athonitis, , grč. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000) kupio je ostrvo od vizantijskih vlasti! Sveti Atansije je bio ktitor i pokrovitelj manastira Svete Lavre (Μονής της Αγίας Λαύρας)! U nameri  da opskrbi manastire na Svetoj Gori hranom kao što su med, ulje, meso i pšenica i započeo je na ostvru proizvodnju maslinovog ulja ali i  uzgoj koza koji se nastavlja do danas.

U knjizu „Sveti Aatanisije Atoski  – žitije i čuda“ovaj sveitelj se spominje kao osnivač tj.  „ patrijarh” svetogorskog monaštva, čiji je primer nadahnjivao i podigao mnoga pokolenja monaha sve do danas, i to ne samo na Svetoj Gori! Njegovo  veliko delo u celom pravoslavnom svetu je slavljeno kao   bogougodno i dušekorisno.

Ostalo mi je u sećanju još da je Sveti Atanasije Atonski je bio prijatelj vizantijskog cara Nićifora Foke (Nikiforisa Fokasa) koji je i finansirao izgradnju manastira Velike Lavre, sa namerom da se i on jednog dana u njemu zamonaši.

Kasnije sa raznih sajtova sazanejem da je Sveti Atanasije Atonski , rođen je u Trapezuntu oko 925. godine u bogatoj porodici, a na krštenju mu je dato ime Avram. Nakon što je rano ostao siroče, usvojila ga je i podigla jedna monahinja. Mladi Avram je svoju pomajku oponašao u njenim monaškim običajima, u postu i molitvi. Bio je izvrstan učenik, brzo nadmašivši svoje vršnjake u školi. Posle smrti pomajke Avram je odveden u Carigrad na dvor vizantijskog cara Romana I Lakapina i dat je u školu kod slavnog retora Atanasija.

Ubrzo je dostigao znanje i umeće svog učitelja, pa mu je povereno da podučava mlađe učenike. Budući da je smatrao da je pravi život onaj koji se provodi u postu i bdenju, Avram je vodio strog, asketski život. Spavao je malo, i to sedeći na stolici, a hrana su mu bili samo hleb i voda. Kad je učitelj Atanasije počeo pokazivati zavist prema svom najboljem učeniku, Avram je napustio školu.

U to vreme u Carigrad je stigao Sveti Mihailo Malein, iguman Manastira Kiminas u Vitiniji. Avram se susreo sa igumanom, opisao mu svoj život i izrazio želju da postane monah. Sveti Mihailo je uočio njegovu produhovljenost, zavoleo ga i dosta podučio po pitanju spasenja. Tokom jednog od njihovih duhovnih razgovora, igumana je posetio njegov rođak Nićifor Foka, tada vojskovođa, a kasnije car Vizantije. Avramova duhovnost i dubokoumnost su ostavili snažan utisak na Nićifora, tako da ga je otad čitavog života jako poštovao i voleo. Avram je izgarao od želje da postane monah. Napustivši sve otišao je u Manastir Kiminas, gdje je pao pred igumanove noge moleći da bude zamonašen. Sveti Mihailo mu je sa radošću udovoljio, i Avram je postrižen kao monah Atanasije.

Dugim postovima, bdenjima i klečanjem monah Atanasije je ubrzo dostigao takvo monaško savršenstvo da ga je iguman blagoslovio dopuštenjem da nastavi sa podvizavanjem u tišini na jednom usamljenom mestu blizu manastira. Kasnije je, napustivši Kiminas, boravio na mnogim pustim i usamljenim mestima, konačno došavši do lokaliteta zvanog Melana, na jugoistočnom rubu planine Atos. Tu se smestio daleko od svih drugih monaških nastambi na Atosu. Napravio je sebi monašku keliju i vodio asketski život, napredujući iz podviga u podvig prema sve višim monaškim postignućima. Sveti Atanasije Atonski se smatra jednim od glavnih predstavnika isihastičke tradicije na Svetoj gori.

Prema žitiju Svetog Atanasija, Đavo je neprestano nastojao da izazove mržnju u njemu prema mestu gde se nastanio. Asketa je odlučio da izdrži jednu godinu, a da onda krene odatle u pravcu kuda ga Gospod usmeri. Zadnjeg dana na isteku tog roka, dok se pripremao za molitvu, obasjala ga je nebeska svetlost ispunjavajući ga neopisivom radošću, a iz njegovih očiju su lile suze blaženstva. Sveti Atanasije je tada zadobio dar nežnosti, zavolevši mesto svog usamljeništva onoliko koliko ga se pre gnušao.

U međuvremenu se vojskovođa Nićifor Foka, kako  pišena sajtu Srpske Patriajršije, nakon mnogih vojničkih podviga setio svog zaveta da postane monah. Zaklinjao je Atanasija da pomoću njegovog novca izgradi manastir, u kojem je želeo da nastavi život nakon što se zamonaši. Nastojeći da izbegne brige, Atanasije isprva nije prihvatio mrsko mu zlato. Videći, međutim, Nićiforovu žarku želju i dobru nameru, i prepoznajući u ovome Božju Volju, prihvatio se tog zadatka.

Na lokalitetu Melana, gdje je bila njegova pustinjačka ćelija, 961. godine počinje sa izgradnjom manastira. Podigao je najpre veliku crkvu posvećenu Svetom Jovanu Krstitelju, a 963. i glavnu manastirsku crkvu posvećenu Blagovestima Presvetoj Bogorodici. Nakon toga su izgrađene prostorije za monahe sa trpezarijom i konacima, i drugi neophodni objekti.

Ljudi željni monaškog života nagrnuli su u Atanasijevu Lavru sa svih strana – ne samo iz Grčke već i iz drugih zemalja, obični ljudi i dostojanstvenici, pustinjaci i igumani voljni da postanu prosti monasi pod rukovodstvom Atanasija. Život i rad u manastiru on je regulisao kinovijskim tipikom koji je sastavio po modelu starih palestinskih manastira. Nićifor Foka, od 963. vizantijski car, nije stigao da postane monah u Lavri – ubijen je 969. godine.

Sve ove aktivnosti su izazvale snažno protivljenje većine pustinjaka na Atosu. Oni su optužili Atanasija pred Fokinim naslednikom carom Jovanom I Cimiskijem, da kvari karakter Atosa. Car je odgovorio hrisovuljom kojom u potpunosti podržava Atanasijev rad, a ustanovio je i godišnju dotaciju mana,stiru.

Broj monaha se stalno povećavao, i izgrađivanje manastira se nastavljalo. Prilikom izgradnje jedne crkve, Atanasije se popeo na njen vrh sa šest monaha da bi nadgledao radove. Iznenada se pod na kojem su stajali provalio pod njima, tako da su propali kroz njega i bili zatrpani građevnim materijalom. Prisutni su čuli kako Atanasije zaziva Gospoda iz ruševine: „Slava Tebi, Bože! Gospode Isuse Hriste, pomozi mi!“ Uklonivši obrušeni materijal, pronašli su ga mrtvog. Desilo se to oko 1000. godine.

Atanasije  je sahranjen u Crkvi Svetih Četrdeset Mučenika, jednoj od 36 crkava Velike Lavre, i kasnije je priznat za svetitelja. Za praznik mu je određen 5. jul (18. jul po gregorijanskom kalendaru). Manastir Velika Lavra, bio je izvorno posvećen Blagovestima Presvetoj Bogorodici! Od XV veka posvećen je Svetom Atanasiju Atonskom i po njemu danas nosi ime.

I na Kiri Panagiji kult Svetog Atanasija je svuda prisutan.Ovo  manastirsko zdanje sa strujom snadeva uz pomoć solarnih  panela. Sunca tu ima na pretek! Voda se dobija iz rezervovara u  kojima se skuplja kišnica.  U manstirskim  štalama nalaze četiri  mazge  i dva brdska konja uz čiju pomoć se iznose  teže stvari i ostale potrepštine od luke do vrha brda. U poslednjih nekoliko godina kroz šikaru je građena posebna kamena pešačka staza za prilaz manastirskoim zdanju!

Radio stanica je osnovna veza sa svetom. Na ostrvu nema signala mobilne telefonije, niti interneta. Na grebenu udaljenom sto do stopedeset metara od manastirskog zdanja, napravljen je vidikovac. Sa ove lokacije pruža jedinstven pogled na okolna mala ostrva.

Svoje oduševljenje sa svim viđenim na Kiri Panagiji nije krio  akademski vajar Nemanja Radojičić (44), poznat kao jedan od najuspešnih i najdelotvornijih mlađih  pravoslavnih,  crkvenih umetnika! Radojičić je pored poemnutih skulptura vladike Nikolaja i Ave Justina, autor i portreta sa poprsjem  patrijarha Josifa Rajačića, kao i biste generalu Svetomiru Đukiću, osnivaču prvog srpskog olimpijskog  kometeta. Njegovo delo je Spomen obelžje u Valjevu palim borcima u ratovima devesedestih godina. Autor je spomenika i portreta sa poprsjem za spomenik Stojadinu  Mirkoviću u Leskovicama kod Valjeva i skulptoralne dekoracije i idejnog rešenja gradske fontane u Valjevu.

Tokom 2016. godine radio je na restauraciji fasadne ornamentike na zgradi Predsedništva Republike Srbije u Beogradu. Radojičić je najpoznatiji po delima iz crvene, pravoslavne umetnosti. Dokazao se kao vrhunski majstror u livenju i rekonstrukciji crkvenih zvona,  izradi insignija u filigranu za više srpskih arhijereja. Posebno se ponosi  izradom livenog horosa za manastire Presvete  Bogorodice Trojeručice- Devine Vode na Kosovu i Metohiji i Građenik.

Radojičić veli da mu je poseta Kiri Panagiji donela posebnu inspiraciju  za dalje stvaralaštvo! I otkrivana još jednu simboliku i samo  naizgled – slučajnost! Kaže ovo hodočašće posebno će ga nadahnuti za završetak radova na  izradi moštanika za mošti Prevlačkih veliko – mučenika, koji je započeo po posebnoj  narudžbini iz Manastira Miholjske Prevlake, još pre godinu dana.

Moštanici za Prevlačke velikomučenike

Nemanja Radojičić trenutno radi na izradi tri vrste malih moštanika (na fotografiji), a kojih će biti ukupno 140 za Prevlačke velikomičenike. Pored toga jedan izradiće i jedan veći moštanik koji će biti njegov poklon manastiru