Jevanđelsko začalo o Jačem od prirode

Prezviter dr Olivera Subotića održao je besdu u Hramu Svetog Aleksandra Nevskog na praznik Iznošenja Časnog Krsta i Svetih mučenika Makaveja, leta Gospodnjeg 2022. Prenosimo je u celini:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Draga braćo i sestre, čuli smo današnje jevanđelsko začalo koje se hronološki nastavlja na ono koje smo slušali prethodne nedelje, vezano za događaj čudesnog umnožavanja hlebova, kada je Gospod umnožio pet hlebova i dve ribe i nahranio više hiljada ljudi. Današnje začalo počinje tako što Gospod kaže njegovim učenicima da idu pravo na drugu stranu dok On otpusti narod. Hristos sâm odlazi na goru da bi se pomolio i time nas uči da izbegavamo svaki povod za slavoljublje, za taštu ljudsku slavu. On se sklanja od naroda, a tako čine i njegovi učenici, da ih ljudi ne bi veličali zbog preslavnog čuda.

Hristos nam pokazuje pravi put – molitvu u samoći, što je istinski molitveni kontekst za svakog hrišćanina, a osobito sveštenika. Svaki sveštenik, u suštini gledano, i jeste neka vrsta samca jer on pre svega sa Bogom besedi, a tek potom sa ljudima. Taj odnos molitve u samoći, koji treba da ima svaki sveštenik, ali i svaki hrišćanin, zapravo svedoči o dubini naše vere. Čovek koji ima potrebu da se osamljuje, da uznosi svoj um Gospodu u samoći, u „kleti“ srca svoga, pokazuje pravilno nastrojenje duše. Ako te potrebe za molitvenom samoćom nema, nešto nije dobro.

Mi danas živimo u vremenu u kome su se reči veoma umnožile. Pre jednog veka ljudi su mislili da bi se problem zla i svih negativnih pojava u svetu rešio kada bi se na neki način omogućilo da postoji jedna baza znanja, da ljudi mogu da komuniciraju, da mogu razmenjuju znanja i iskustva. Mi danas živimo upravo u društvu znanja, u eri globalnih komunikacija. Internet je ukinuo stare prepreke i znanje je na neki način postalo opšte dostupno, a opet, vidimo da se zlo samo umnožilo.

Jer, ne rešava dostupnost znanja problem zla, već ga rešava naš živi odnos sa Bogom. A taj odnos se pre svega ispoljava u molitvi. Današnja pojava da na jutjubu imamo toliko hrišćanskih propovednika koji neprestano nešto propovedaju, neprestano nešto pričaju, i pritom sve vreme brinu o tome koliko imaju pregleda svojih snimaka govori o nedostatku potrebe za uzlaskom na goru po primeru Gospoda. Mi, dakle, treba da negujemo duhovnu ravnotežu, da imamo i ravan opštenja sa Bogom i ravan opštenja sa ljudima. Ne sme se izgubiti dimenzija krsta, kome se na današnji dan klanjamo.

Hristovi učenici su ostali u lađi, koja je neprestano bila zapljuskivana talasima jer, kako se dalje kaže u Jevanđelju, bio je protivan vetar. Lađa je simbol Crkve. Ona je Lađa spasenja, uvek zapljuskivana talasima i uvek u položaju da je udara protivan vetar. Priča o viševekovnoj simfoniji Crkve i države u vreme Vizantiji nije tačna, bar ne u potpunosti.

Simfonija je postojala kao ideal i kao koncept, i bilo je nesumnjivo svetlih istorijskih primera, no koliko je samo bilo slučajeva da su upravo vizantijski carevi progonili pravoslavne patrijarhe? Koliko je samo pravovernih progonjeno za vreme ikonoborstva u državi u kojoj se simfonija bila usvojena kao koncept? Crkva je, dakle, uvek bila progonjena i svagda je bila na naletu talasâ. Prvo ju je progonila Rimska imperija, pa su je progonili jeretici i bogoborni carevi, pa potom Osmanlije, pa komunisti… i ko zna kakav je u budućnosti progon čeka. Jednostavno, njen položaj u ovom svetu jeste takav da je ona uvek na krstu.

I danas, draga braćo i sestre, mi vidimo kako razni talasi navaljuju na Crkvu, a ona, kao i ranije, opstaje i stoji stameno, jer nju vrata paklena ne mogu nadvladati. No danas je zapljuskuju talasi za koje ranije nismo mogli ni zamišljati da mogu da se pojave. Tako se najavljuje da će u septembru jedan talas bezbožništva da zapljusne naš prestoni grad i celo naše društvo. I sada se postavlja pitanje: da li bismo trebali da ćutimo i da to jednostavno posmatramo, ili treba nešto da kažemo?

Hrišćani su društveno odgovorni ljudi i podrazumeva se da treba da kažemo svoj stav. Taj stav treba da se čuje i treba da se zna. Da bude jasan, da bude jevanđelski, da bude zasnovan na hrišćanskom etosu. Zar sveti Jovan Krstitelj nije trebao reći Irodu da ovaj nije smeo da uzme Irodijadu za ženu? Naravno da je trebao da mu kaže. Zar nije Sveti Jovan Zlatousti trebao da kaže carici Evdokiji šta je učinila? Naravno da je trebao da kaže. Zar nije sveti Justin Ćelijski trebao da govori kako je govorio? Naravno da jeste. Svi oni su ispovedili veru i izneli svoj krst, a što je do njih stajalo, to su i uradili. Tako i svako od nas treba da iskaže svoj stav i ne treba da ćutimo. Razume se, u izražavanju tog svog stava treba da budemo verni onome što je hrišćanski, jevanđelski etos.

Sa druge strane, ne smemo da upadnemo u zamku da se na svoje snage oslonimo i da mislimo da ćemo mi sve ove talase sami moći da zaustavimo. Kaže sveti Ignatije Bogonosac: „Ne pokušavaj da zaustaviš stihije vremena sam“, ili, po rečima našeg vladike Njegoša: „Mi smo jedna slamka među vihorove“. Ako te snage u nama nema, gde je ima? U Gospodu. Nemojmo to nikada zaboraviti: On je taj koji vlada nad stihijama zemaljskim. Današnje jevanđelje nam upravo o tome govori. On hodi po moru i vlada svim stihijama koje mu se pokoravaju. Naša prva obaveza u jednoj ovako teškoj situaciji za naš narod jeste da pre svega Gospodu pripadnemo svim svojim srcem i svim svojim umom, i da mu se istinski pomolimo.

Hajde, draga braćo i sestre, da vidimo od nas trista verujućih ljudi sabranih u ovom hramu, koji dolazimo svake nedelje na Liturgiju, koliko svakog dana pročita jednu katizmu Psaltira? Možda dvadeset posto. A zamislite tek na nivou Srbije? Daj Bože da je 0.2 posto. A svaka srpska kuća bi trebalo da ima Psaltir i da se iz svake srpske kuće dnevno čuje makar jedna katizma. Pa da vidite kako će da bude bolje u celom društvu. Sve će biti drugačije kad na Boga oslonimo svoju nadu i kada mu se istinski pomolimo. Kada svoju molitvenu leptu damo iskreno. Kada Bogu zavapimo poput Petra: „Gospode, spasavaj, pogibosmo!“. Ali mi to nećemo jer najčešće ovako razmišljamo: „Neko će to drugi za nas da uradi“. E pa ne može tako!

Hajde stoga da učinimo što do nas stoji. Da otvoreno kažemo šta je naš stav, da ga jasno izrazimo, da to učinimo u skladu sa Jevanđeljem, ali pre svega da se Bogu pomolimo. Hajde da učinimo da Srbija ustane tako što će Psaltir u svakoj srpskoj kući da bude knjiga koja se svaki dan čita, da naša zemlja zaista postane Hristova. I verujte, ono što mi po svojoj slabosti ne možemo učiniti, učiniće Bog. Ilija je bio čovek od krvi i mesa, kako kaže apostol Pavle. Čovek kao svi mi, a svojom molitvom je zatvorio nebo za tri i po godine. Zaustavio dažd. Sasušila se zemlja. A zamislite šta bi tek Gospod učinio na molitvu cele Srbije! Bile bi to takve vremenske nepogode koje ne bi dale da ulicom prođe buldožer, a kamoli kojekakve parade. Sâm Bog bi ih zaustavio.

Moramo se, dakle, i Bogu moliti i učiniti što do nas stoji. Stoga braćo i sestre: da kažemo šta je naše, da ispovedimo što je naše, ali pre svega da se Bogu pomolimo, da On učini što je Njegovo.

I da zavapimo rečima Petrovim: Gospode, spasavaj nas, da ne propadnemo! Ako si Ti uz nas, ko će protiv nas! Amin, Bože daj!