Krf: Grobnica plava

Nakinđurena raznim zastavama, drvena barka ofarbana u boje srpske trobojke, ostavljala je penušavu belinu na morskom putu od Krfa do ostrva Vida.

Za belim tragom morske pene naviru sećanja i uspomene, i taj limun žut opevan u himni bola i patnje, svaki put pričinjava novi osećaj stvarnih legendi o surovim događajima o ruletu sudbine o ironiji života koji će pregrmeti sve zamke leda, gladi, arnautske zasede pljačkaških bandi i tu na domak utočišta sačekaće ih nevidljivi neprijatelj – tifus.

“Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada”, odzvanjaju stihovi Milutina Bojića, koga će zajedno sa hiljadama drugih odneti tifus, još strašniji neprijatelj od Nemaca, Bugara i Austrougara zajedno.

Njima slava i večni pomen u pamćeniku roda i istorije. Nama nedostojnim pesma i sveto sećanje na pobedonosnu epopeju ratnika seljaka.

“Tamo daleko”, nije samo pesma o otadžbini već himna naroda bez otadžbine.

I sve što jedan narod imao stalo je u tih nekoliko stihova himne stradanja i trijumfa. I sveća,ikona, krst, kandilo i slava, dom na zgarištu, majka kao izvor života.

A života pod tuđinom, rešenim da zauvek uništi jedan prkosni narod, nije bilo. Kralj i Vrhovna komanda umesto ropstva i kapitulacije odlučuju se na povlačenje preko Albanije do Krfa. U tom dramatičnoj odstupnici ka ostrvu spasa u istim redovima koje osipa zima, tifus, glad i albanske bande – nastupaju svi od starog kralja do najmlađeg podnarednika desetogodišnjeg Momčila Gavrića, čija je porodica poklana u Mačvi još 1914.godine. Tog avgustovskog jutra u selo je upala austrijska regimenta zverski pobila Alempija, Jelenu i njihovo sedmoro dece. Dobrosav je ostao sam, ali rešen da se sveti. Da vrati dug porodici i otadžbini.

Odzvanjaju tužni taktovi himne “Tamo daleko”, dok plavu pučinu seče stara drvena barka, plitkim gazom otvara uspomene. Pristajemo uz kamenu obalu ovog, za Srbe, svetog mesta.

Po prvi vidim kupače u plićaku pristaništa. Ispod mauzoleja sunčaju se dve dame pobegle od turističke vreve.

Gojko kupačima objašnjava značaj ovog ostrva na kom se Krfljani više od 100 godina nisu kupali.

“ Za nas Srbe je ovo stratište osvećeno dušama šest i više hiljada ratnika počinilih u Plavoj grobnici.

Kupači u tišini izlaze iz vode vidno postiđeni.

Vasja Petrović, praunuka srpskog ratnika, kustos Mauzoleja na Vidu na skromnom srpskom nam je poželela dobrodošlicu.

“Svetim senama besmrtnih ratnika sa setom, ponosom i poštovanjem”, zabeležih u knjigu pamćenja.

“Počivajte u miru imenovani i neimenovani heroji”, ostavi svoj naklon i divljenje Gojko.

“Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom”, peva Bojić.