Las Vegas: Pogled nade

Prepun je prostrani hol Belađa, jedne od najvećih kockarnica Las Vegasa, grada kocke i hazarda. Primećujem da većina ulazi užurbano sa puno opijajućeg entuzijazma. Oni što napuštaju kazino koračaju ležerno, umirene strasti i rasterećenog novčanika.

Razgledam taj šareniš ljudi, mašina, enterijera, dekoracije,blještila i kiča. Metež bez maski, svetlucavih pogleda uskomešane nade. Taj kockarski delirijum za par sati će u istom pogledu ugasiti svetla do neke nove prilike, možda već sledećeg dana. A izazova hedonizmu prepunom andrenalina je, u ovom gradu omame, na pretek. Čak i najveći protivnici kockanja ovde pokleknu.

Gro posetilaca ne ostavlja dojam zavisnika spremnih u svakom trenutku da zaigraju na najveće uloge. Ta strast za rizikom i neizvesnošću svetluca u očima mnogih opsesivno opijenih željom za velikim dobitkom i lagodnim životom. Od pamtiveka čovek bio opsednut plenom i lakim ulovom. Od kada su Feničani izmislili novac ljudi se brže razumeju ali i surovije rešavaju nesporazume.

Zamišljam Bubu, opsesivnog kockara za nekim od stolova u ovom “hramu” nade! Većina su ipak gubitnici, spremni da bez grimase na licu ostavljaju enormne svote novca. Nepojmljive i za američke uslove.

Da nije bilo kockarske strasti svet bi bio siromašniji za dva književna remek dela: “Kockar” i “Zločin i kazna”. Hipoteku dugova, F.M. Dostojevski je morao da skida pišući dva romana uporedo. “Zločin i kaznu”, napisao za samo 26 dana nakon što je u Visbadenu prokockao sav novac i zapao u dugove. Na kockarski doboš otišla je i Tolstojeva rodna kuća u Jasnoj poljani. Puškinovo kockarsko iskustvo donelo je “Pikovu damu”. Ovaj veliki pesnik u jednoj partiji bridža založio je i rukopis “Evgenija Onjegina”, srećom uspeo je da pobedi, mada je na onaj svet otišao sa pozamašnim spiskom kockarskih dugova.

U prestonicu kocke i zabave dolaze ljudi iz celog sveta i gotovo da nema dela planeta bez svog “predstavnika” u nekoj od kockarnica Las Vegasa. Upadaju furiozno, jurišaju na stolove sa ruletom, blek džekom ili pokerom. Na stotine slot mašina raznim zvučnim i svetlosnim signalima mame na krug sreće.

Za ljubitelje čašice posluženje je besprekorno, u jednom od šankova ugrađene su poker aparati… Prelepe hostese uz osmeh služe razne vrste vatrene vode za podizanje kuraži i nivoa rizika. Pušenje cigara, cigareta i marihuane u zatvorenom prostoru je dozvoljeno.

Jaka ventilacija isisava dim i gasnu mešavinu raznih omamljujućih sastojaka, ubacujući čist kiseonik, oprobano sredstvo za razbijanje sna i dobru koncentraciju, mada u toj kakofoniji glasova, zvona, gongova, pobedničkih fanfara i drugih tonskih efekata sa elektronskih mašina nije se lako koncentrisati. Nakon izvesnog vremena čovek gubi osećaj o vremenu, pod naletima andrenalina zaokupljen igrom u omamljujućem ambijentu ne zna da li je dan ili noć.

Početna samouverenost pomešana sa borbenim optimizmom, kako vreme odmiče, lagano splašnjava kao sitnim ekserom probušena guma.

“Stani, hvata me za ruku Veneta, molim te, uzmi za sreću, nemoj u decu da se kunem, brat si mi, iznad je Bog”, gura mi novac za igru.

“Ovde baš i ne zalazi Bog, tako da ti zakletve nisu delotvorne – nemaju licencu”, odgovaram.

“Navraća, navraća. Pokušala sam da podignem još para ali se druga kartica čudno ponaša. Ima love, a ovi bankomati su najekspeditivniji za isisavanje novca na svetu. Vidiš da me čuva Bog od mene same”, krsti se moja sestra i domaćin na ovom putovanju, zajedno sa suprugom Sinišom, strasnim zaljubljenikom u fudbal, ali ne i u kockarnice.

Prilazim stolu za rulet. Njegov izumitelj je francuski filozof i matematičar Bled Paskal iz 17. veka. Paskalov slučajni eksperiment poput epidemije se za kratko vreme raširio celom Evropom.

Tamnoputi krupje u ranim pedesetim sa blaziranim osmehom, zategnutim licem pogrebnika, dubokim naklonom poželeo nam je dobrodošlicu. Kao i većina njegovih kolega ni on, ne pokazuje emocije, ali njegove oči nose neku – gubitničku prazninu.

Gledam minimum i maksimum uloga. Pedest do petsto dolara. Igraj tu, govori unutrašnji glas. Sedam, kupujem žetone. Sitne, da nešto kombinujem.

Poslednji put igrao sam “đavolji točak” na Zlatiboru devedesetih sa 100 nemačkih maraka. Uzimam žetone ne kasi. Čovek mi za desetak minuta vraće novac. Već me krenulo.

“Šta je ovo?”, pitam.

“Vaše pare! Boško je naredio da Vam damo žetone bez novca”, reče zvanično ostavljajući ispred mene novčanicu.

Ustajem i nosim žetone na kasu. Čovek broji.

“Hoće te, novinar, kocka. Šteta to ne iskoristiš početničku sreću”, samouveren je blagajnik.

“Prebroj i daj gazdi”, odgovaram.

Gazda je Boško Radonjić, prijatelj Džona Gotija, glavnog Njujorškog bosa. I sam obuhvaćen Gotijevom optužnicom uspeo je devedesete da dođe u Srbiju iz koje je emigrirao kao mladić.

Boško je sa Nikolom Kavajom i protim Kajevićem nesuđenim atentatorima na Tita bio veoma blizak..

Upoznao sam ga u Višegradu 1992. godine. Došao je da obiđe “Garave”. Voleo je Dekija Legionara, ratnika i profesora hazarda i rizika!

“Jeste li svi iz četničkih familija”?, pitao je te mlade ljude od kojih će Ršum iz Sevojna i Mosur iz Priboja zauvek ostati na drinskoj straži.

“Ja nisam”, zagrme Baki, dugajlija, sa crnom šajkačom na glavi. Visok, koštunjav, stamen i otresit – mitraljezac sa Zlatibora.

“Moj deda je bio čestiti partizan i posle rata je gradio ovaj kraj. Branio je Užičku Republiku i umalo nije ostao na Kadinjači gde je izginuo radnički bataljon. Borio se za slobodu protiv okupatora”, otresito je uzvratio razboriti mitraljezac.

“Ovo su vaše pare”, prenu me blagajnik!

“Daj gazdi, igrao sam sa njegovim novcem, moj je u džepu”, promrmljao sam i izašao vani.

Iz razmišljanja me prenu taj suvonjavi čovek i njegov pogled. Vraćam se u stvarnost. Pokušavam da se prisetim, nekih kombinacija. Krupje zadovoljno reaguje na moje nedoumice.

Ovaj je pečen. Još je Rus, pomislio je i dozvao nekoliko Rusa par minuta kasnije dok sam intezivno gubio. Pet puta me prodaje jednaka šansa. Igram na crno 50 i gubim. Vraćam nešto sitno igrajući na grupu brojeva. Menjam sve brže novčanice. Baja je rekao 7 i 14, Srđan pilot 11, Buba moj drug iz detinjstva, hronični kockarski kamikaza broj 30. Pokrivam brojeve – negde jedan drugde sa dva žetona. Povećavam ulog na dva polja sa zelenim nulama. Već je dva puta pala na zeleno. Pada i treći i to na veći ulog.

Krupje gura ispred mena solidan dobitak. Pokrivam široko grupe brojeva. Ispod uloga ne dobijam. Rusi su za par minuta prosuli ozbiljne novce. Ponovo menjaju krupjea. Ustajemo polazeći prema blagajni, usput na slot mašini dobijamo jednu prosečnu platu u Srbiji.

Tek je dva posle ponoći ljudi ulaze sa svetlucavom strašću u očima.

Prisećam se anegdote o vojvodi Mašu Vrbici koga je Gospodar Nikola Prvi, u Monte Karlu naterao da igra rulet. Poznati tvrdica se nakon dugog vremena opsetio kako da igra a ne izgubi. Videvši da kuglica pada na crno ili crveno polje, on je pokrio oba. Ulog dva. Dobitak dva i tako cele večeri.

Sledećeg dana na aerodromu, prepunom poker automata zbog gužve na bezbedonosnim punktovima stižemo na gejt deset minuta pred poletanje. Sledi šok. Ukrcavanje završeno, avion pun. Pokazujemo bording karte.

“Avion je pun, sledeći je sutra u isto vreme”, zvaničnom hladnoćom još hladnijim tonom potvrđuje dama za pultom. Objašnjavam da večeras moram stići u Njujork zbog terapije ukrcane u avion koji upravo poleće. Dobijamo nove bording karte za večernji let u 22,38 časova.

Mašina preko puta izlaza na pistu poziva na druženje. “Mislio si da im uzmeš pare. Naivno!?, preispitujem sebe. Zastakljena prostorija za pušenje prepuna je aparata za kocku. Palim cigaru ubacujući novčanicu od 20 dolara. Igram dvadesetak minuta sa polovičnom srećom. Kao vojvoda Mašo.

“Požuri, ukrcavanje je već počelo, let je pomeren za 22,08 časova, uzbuđeno će Ranka.

“Pola sata ranije!?” komentarišem glasno.

Koliko će ih tek na ovaj zadocniti razmišljam dok čekam ukrcavanje i odlazak iz grada greha, hazarda i strasti.