Laži o mračnom srednjem veku
Od francuskih revolucionara, prosvetitelja i masona 18-tog i 19-tog veka širi se kroz evropski sistem obrazovanja sve do naših dana jedna ogromna laž o evropskom srednjevekovlju. Ona tvrdi da je ta epoha bila epoha najvećeg zla i najvećeg mraka. Ta laž je bila proizvedena radi potreba političke propagande radi borbe protiv poslednjih ostataka srednjevekovne Evrope, protiv monarhijskih sistema i protiv hrišćanske crkve i njenog uticaja u narodu.
U suštini, nema u istoriji Evrope svetlije, radosnije i bolje epohe od one koju obuhvataju stožeri vrlina i vrednosti evropskog srednjevekovlja. Do tih zaključaka možemo doći i poređenjem srednjevekovne Evrope i ove današnje Evrope pod okupacijom Amerike.
U srednjevekovnoj Evropi od Francuske do Srbije, suvereni su se takmičili u izgradnji katedrala, crkava i zadužbina što izazivaju divljenja niza generacija i stotinu miliona očiju do naših dana. U savremenoj Evropi, državnici se takmiče, na žalost u jagmi, u grabeži, u koristoljublju, o čemu govore sve češći skandali i korupcije. Oni iza sebe ostavljaju pustoši ili pak podižu spomenike sami sebi, kao što je to učinio Miteran, izgradivši staklenu piramidu na sred dvorišta Luvra. (Piramidu sačinjenu od 666 komada stakala, podignutu u slavu anti-hrišćanske zveri iz Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova).
U srednjem veku, na vrhu hijerarhija, bili su suvereni, plemstvo, mudraci, svetitelji, sveštenici, vitezovi. U tom sistemu, čak i najsiromašnij ratar bio je više cenjen nego najbogatiji bankar (lihvar). Tim pre jer je lihva bila i zakonski, po crkvenom pravu, ograničavana i suzbijana. U modernoj epohi na vrhu piramide bogatstva stoje, kako je uočio francuski ekonomista Serž Korb u delu „Novi svetski ekonomski haos“, sve sami protagonisti najcrnje ekonomije, lihvari, špekulanti, trgovci narkoticima, perači novca i prodavci iluzija.
Mnogo se govorilo loše o fiskalnoj instituciji srednjeg veka zvanoj desetak. U srednjevekovnoj Evropi uziman je taj desetak radi izdržavanja države, crkve, manastira i ostalih socijalnih potreba društva. Moderne države uzimaju pak mnogo više od tog desetka. Uzimaju 50%, 60%, pa i više dohodaka građana jer su to molosi koji rastu poput ogromnih parazita što iscrpljuju proizvodne snage zemalja i nacija.
Danas se govori o uspesima i sindikalnim dostignućima moderne epohe, a zaboravlja se da je u srednjevekovnoj Evropi godišnje bilo praznovano, radi hrišćanskih, kalendarskih ili državnih razloga, prosečno 178 dana u godini. Dakle, svaki drugi dan je bio praznik, radost, karneval, svečanost! U toj Evropi, prema računima koje su zanatskim radionicama ispostavljali javni restorani, vidi se da su radnici imali svaki dan tri mesna obroka izuzev, naravno, kada se postilo. Prema proračunima novih istoričara, kada se uporede prosečni prihodi srednjevekovnog čoveka i danas ispostavlja se da je sve bilo za 1/3 jeftinije nego danas.
Ratovi su u srednjem veku bili, u poređenju sa modernim, dečije igre. Pre svega, ratovali su samo profesionalci, male grupe ljudi. Često su ti ratovi okončavani pukim uvidom čija je strateška pozicija bolja ili su bili okončavani dvobojima između vojskovođa ili opunomoćenih vojnika za dvoboj. Savremeni ratovi, počevši od Francuske Buržoaske Revolucije su totalni. Oni iziskuju totalnu mobilizaciju masa i njihove žrtve su neizmerne – XX vek je i obeležen sa dva svetska rata koji su odneli stotine miliona duša.
Pri poređenju savremene i srednjevekovne Evrope, valja imati u vidu i statistike o stopi samoubistava. Na 100 000 stanovnika stopa samoubistava u srednjevekovlju je bila 2,4 a danas ona odavno prevazilazi indeks 40. Dakle, danas je ona 20 i 30 puta veća, što je ozbiljan pokazatelj o gubitku radosti, gubitku vedrine, gubitku sreće.
Napisao: Dragoš Kalajić
