Noć kada su ubijali glumce
Oko 60.000 građana Srbije stradalo je u čistkama po završetku Drugog svetskog rata. Na meti nove vlasti bili su i umetnici, a mnogima se ni grob ne zna. Preko noći surova odmazda stigla je između 7.000 i 8.000 Beograđana, a ceh samo zato što su tokom okupacije radili svoj posao platili su i mnogi glumci.
-Po oslobođenju Beograda, novembra 1944, streljani su glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić i Ljuba Vasiljević, a pretpostavlja se da su nove vlasti u Beogradu i Nišu likvidirale 15 glumaca. Po pripremljenim spiskovima, neproverenim dojavama, gotovo odmah po oslobođenju određenog dela grada, ljudi su hapšeni i bez suđenja i po kratkom postupku streljani – kaže dr Srđan Cvetković, istoričar i autor projekta „U ime naroda!“.
Na desetine je i glumaca koji su u posleratnim godinama prošli golgotu istražnog zatvora progona i ponižavanja. Priča je da su samo zalaganjem Mitre Mitrović, ministarke prosvete u prvoj posleratnoj vladi, spasene streljanja glumice Olga Spiridonović i Žanka Stokić. Iako spasena streljačkog voda, Žanka, osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti (i zavisna od insulina), nažalost nije još dugo poživela u „slobodi“.
O odmazdi koja je stigla i mlade članove umetničke grupe „Čika Duško“ decenijama se nije govorilo, a mnogi su za njihovu sudbinu saznali tek zahvaljujući dokumentarnom filmu „Bog da prosti“ višestruko nagrađivanog reditelja Boška Savkovića.
-Porodica mi je dala ime po stricu Bošku Savkoviću, koga su ubile nove komunističke vlasti, na pravdi Boga, tajno, noću, bez suda, i zakopali u neku od masovnih grobnica. Ubijen je jer je bio predstavnik mlade intelektualne elite Beograda – nadareni glumac i muzičar – kaže Boško Savković.
Njegov deda, Ilija Savković, predratni advokat, za dlaku je izvukao živu glavu; radni logori i kamenolomi obležili su njegove prve posleratne godine, a advokaturom nije smeo da se bavi sve do 1954.
-Istinu o Boškovoj smrti saznao sam slučajno, kada sam sreo Boška Milanovića, koji mi je i ispričao priču o „Umetničkoj grupi Čika Duško“, njegovom bratu Antoniju – Tonku Milanoviću, Radoslavu Pavloviću Culetu, Milanu Srdoču i mom Bošku… Tako je i nastao ovaj film. Kao opomena. Da se ne zaborave greške koje smo kao narod činili sami sebi – dodaje Savković.
U ovim čistkama smrt je izbegao i kasnije poznati glumac Milan Srdoč, koji je nakon jednodnevne obuke poslat na Sremski front. Nakon mnogo godina, Milanovići su utehu pronašli u tome što im je brat rehabilitovan, a time, smatraju, rehabilitovana je i čitava umetnička družina.
Izvor: Blic
