Liturgija u Aji Sofiji pred očima Turaka

Skoro pet vekova od pretvaranja svetinje u džamiju, 1919. godine, hrabri grčki sveštenik zajedno sa grupom oficira služio je svetu liturgiju  

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Sveta  Sofija , poznata još i kao Crkva Premudrosti Božije i Aja Sofija, punih deset vekova bila je najveća hrišćanska bogomolja na svetu i skoro četristo godina sedište Vaseljenske patrijaršije, gde su  krunisani vizantijski carevi. Od jula 2020. godine  je ponovo zahvaljujući političkoj i ideološki insprisanoj odluci predsednika Turske – Redžepa Erdogana pretvorena u džamiju! Tako da se posle 86 godina, u njoj opet  drže muslimanske molitve.

U  zvaničnoj istori je zabeleženo da je poslednja liturgija u Svetoj Sofiji služena na dan pada Konstatinopolja  29. maja 1493. godine! Ali zahvaljujući istinskom podvigu jednog kaluđera i ujedno vojnog sveštenika, pod  kupolom prečnika 31,61 metar i visine 55 metara, koja je postavljena po projektu Antemije iz Trala i Isidora iz Mileta,  služena je sveta liturgija i to 19. januara 1919. godine.

Za to evharistijsko okupljanje 1919. godine u Carskoj  Velikoj Crkvi u Konstatinopolju  (danas je četvrta po viličini bogomolja u svetu), koja u pravoslavlju ima mistično značenje, prvi put sam čuo devedestih godina od pokojnog protojereja-stafrofora i ujedno vojnog sveštenika i visokog oficira brtinaske armije  – Tomislava Markovića. Ovaj veliki srpski dobrotvor pričao nam je da među vojnim sveštenicima nadaleko poznat podvig Grka arhimandrita Elefteriosa Nufrakisa (1872 -1941), koji je , rizikujući  život održao bogosluženje u Svetoj  Sofiji, koja je od turskog osvajanja Konstantinopolja 1493. godine pretvorena u džamiju. Nekadašnji vojni oficir, Mustafa Kemal Ataturk je  kao osnivač moderne turske države i njen prvi predsednik je 1934. godine  Svetu Sofiju  pretovorio u jedan od najvećih muzeja svih vremena!

O liturgiji u najgradioznijem spomeniku vizantijske kulture sećanje čuvaju i u Grčkom savezu slepih i slabovidih, kojima je arhimandrit  Elefterios  zaveštao veći deo svoje imovine.  Dve skromne biografske knjige o  ovom vojnom  grčkom svešteniku  objavljene su pre desetak godina u Grčkoj. Najbolji opis poslednje liturgije u Svetoj Sofiji, koja uz pomoć deset hiljada radnika izgrađena za smo pet godina , od 532 do 537. godine, dao je jerej Mirko Jeftić,  čija je istorijska studija objavljena na sajtu  Eparhije šumadijske! Kompilirajući tekst prote Jeftića i podatke iz autobiografske knjige arhimandrit Elefteriosa, objavljene  2015. godine, pojašnjavamo kako je  posle 446 godina opet služena sveta liturgija u Svetoj Sofiji.

Arhimandrit Elefterios služio je kao vojni sveštenik u Drugoj grčkoj diviziji, sa kojom je učestvovao u Maloazijskoj kampanji i došao do kapija Ankare, pre nego što su doživeli strahovit poraz na reci Sakarji, koji je doprineo zaustavljanju grčkog prodiranja na tursku teritoriju i preokrenuo situaciju u grčko-turskom ratu (1919–1922) u korist Republike Turske. Međutim, događaj koji nas interesuje desio se na početku 1919. godine, kada su dve grčke divizije krenule u savezničku misiju u Ukrajini. Nakratko su se zaustavili u Konstantinopolju, gradu snova svih Grka, koji je bio pod upravom savezničkih snaga koje su odnele pobedu u Prvom svetskom ratu.

U osvit 19. januara grupa grčkih oficira koju su činili: pukovnik Francis, major Liaromatis, kapetan Stamatis i poručnik Nikolas, predvođeni neustrašivim kritskim sveštenikom, posmatrali su sa svog broda Grad i Svetu Sofiju. Ubrzani puls u njihovim srcima bio je jedini svedok tajnog dogovora koji su skovali prethodne noći. Plan koji je predložio otac Elefterios bio je otići u Svetu Sofiji i odslužiti liturgiju. Znali su da je poduhvat gotovo nemoguć, Sveta Sofija je bila džamija, imala je stalnu stražu, a muslimani su bili slobodni da dolaze da se mole kad god su želeli i u svakom trenutku se moglo desiti da Hram bude ispunjen ljudima. Tu su bili i njihovi vojni nadređeni, koji bi bili protiv takvog čina, jer bi to bilo okarakterisano kao provokacija i izazvalo bi diplomatsku oluju među saveznicima. No, otac Elefterios je doneo odluku i bio je odlučan i istrajan da je sprovede u delo. Zamolio je Konstantina Liaromatisa da mu bude pojac, a ostali ako ne žele, neka ostanu na brodu. Major Liaromatis se saglasio, a potom su i ostali oficiri odlučili da krenu sa njima.

Brod koji je prevozio diviziju bio je usidren na otvorenom moru, u blizini luke, pa se grupa odvažnih muškaraca ukrcala na čamac. Lokalni čamdžija dovezao ih je do gradskog pristaništa i najkraćim putem kroz Grad sproveo do Svete Sofije. Vrata Velike Crkve, nekada najveće građevine hrišćanstva, bila su otvorena. Stražar ih je upitao na turskom jeziku šta žele, ali ga je ljutiti pogled pukovnika Francisa ostavio nemog i ukočenog. Grci su prekrstivši se sa velikom pobožnošću ušli u Svetu Sofiju. Otac Lefteris je potom veoma emotivno prošaputao 8. stih 5. psalma: “Ući ću u dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu tvome svetome.” Sveštenik se brzo, bez odugovlačenja, kretao pokušavajući da locira mesto na kojem se nalazio oltar u hramu  enrmne  površine od7570 metara kvadtanih, koji i dan danas  četvrta  crkva po veličini u celom svetu. Pronašli su dva stola, postavivši jedan na sredinu umesto Časne trpeze i na njega položili antimins, koji su kao i druge bogoslužbene predmete poneli iz divizijske kapele. Drugi sto su stavili na mesto žrtvenika i na njega položili putir, diskos, zvezdicu, koplje, kašičicu, prekrivače, ubrus, prosforu i malu bocu vina. Dok su oficiri pripremali bogoslužbene knjige i kadionicu, otac Elefterios je stavio na sebe  epitrahilj i dao znak poručniku Nikolasu da upali sveće.

Iz bigrafske knjige arhimandrita  Elefterios , saznajemo kako je  prvi put nakon 466 godina u oltaru Svete Sofije  našao pravoslavni  sveštenik, koji  je stavši ispred antiminsa izgovorio reči: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova!”, a na to je major Liaromatis odgovorio sa: “Amin!”. Liturgija je posle bezmalo pet vekova ponovo služena pod kupolom hrama Premudrosti Božije, ili VelikeCrkve kkao još nazivaju Svetu Sofiju. Grupa Grka se prekrstila sa pobožnošću i nevericom da se nalaze na evharistijskom sabranju u Svetoj Sofiji stolećima nakon što je pala u ruke muslimana. Činjenica da su savršavali najvažnije bogosluženje na jednom od najsvetijih mesta pravoslavlja ispunjavala ih je ushićenošću. Sveta Liturgija je proticala normalno, sa svetom pobožnošću, po vekovnom bogoslužbenom poretku. Unutar Svete Sofije se ponovo čulo “Mir svima!”, “Gospodi pomiluj!” i “Jedinorodni Sine i Reči Božija”, koja je napisana od strane cara Justinijana, koji je naložio i nadgledao izgradnju, a potom prvi ušao u Svetu Sofiju pre osvećenja 27. decembra 537. godine. Nakon Malog vhoda otpevali su “Izabranoj Vojvotkinji”, a potom je Apostol pročitao pukovnik Francis. Otac Lefteris je pročitao praznično Jevanđelje. U oltaru je pomagao poručnik Nikolas, dok je dužnost pojca obavaljao major Liaromatis.

Prema istorijskim zapisima, u međuvremenu, Turci su  ulazili Svetu Sofiju jednostavno nisu mogli da shvate šta im se događa pred očima. Otac Elefterios nastavio je liturgiju potpuno nesmetano. Neustrašivost i nepokolebljivost sveštenika ih je još više zbunjivala i oni su nastavili šokirano da posmatraju u tišini, još uvek nesposobni da shvate šta se zapravo događa u Crkvi. Nakon Jevanđelja došla je na red Heruvimska pesma, tokom koje je otac Lefteris obavio proskomidiju. Broj Turaka je počeo da se uvećava. Dok je vreme sporo proticalo, čitava scena je bila tenzična, ali i nezaboravno epska.

Kada je završio proskomidiju pozvao je Nikolasa da uzme sveću i ide sa njim tokom Velikog vhoda. Mladi poručnik je krenuo sa upaljenom svećom, a sveštenik je zagrmeo: “Blagočestivi i hristoljubivi rod hrišćanski…!” U tim trenucima glas o tome šta se događa u Velikoj Crkvi Hristovoj se proneo Gradom kao požar i mnogi lokalni Grci su došli u Svetu Sofiju. Pratili su Liturgiju s oduševljenjem, ali što diskretnije “straha radi judejskog” (Jn 20, 19), tj. zbog prisutnih Turaka. Neki od njih nisu uspevali da zadrže suze, brišući ih pre nego što Turci vide i pre nego što od pojedinačnih kapi poteče reka radosnica, koju ne bi mogli zaustaviti.

Liturgija je, u međuvremenu, došla do najsvetijeg dela – anafore. Otac Nufrakis rekao je glasom punim emocija: “Tvoje od tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve”. Oficiri su klekli, a mogao se čuti glas majora Liaromatisa kako peva: “Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.” Ubrzo, beskrvna Hristova žrtva savršena je u Svetoj Sofiji nakon 466 dugih godina. Nakon “Dostojno jest”, “Oče naš” i svega ostalog po poretku otac Lefteris brzo je izgovorio molitvu pre Pričešća i nakon reči “Sa strahom Božijim i verom pristupite” svi oficiri su prišli da prime Krv i Telo Hristovo, dok je Liaromatis zapevao: “Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje…”. Dok je upotrebljavao ostatak Darova sveštenik je rekao Nikolasu: “Sakupi sve brzo i stavi u torbu”. Nakon molitve posle Pričešća i zaamvone molitve sveštenik je dao otpust. Sveta Liturgija u Svetoj Sofiji je bila odslužena. To je bio san desetina generacija pravoslavnih, a sada je postalo realnost.

Otac Nufrakis i četvorica oficira bili su spremni da napuste Hram i vrate se na brod. Sveta Sofija je, međutim, bila puna Turaka koji su shvativši šta se desilo postali besni i izrazito agresivni. Grci su bili u neposrednoj životnoj opasnosti. No, grupa pravoslavnih hrišćana nije ustuknula, stali su jedan uz drugog kao jedno telo i nastavili prema izlazu. Dok su Turci počeli da guraju Grke i da ih udaraju, jedan turski zvaničnik se iznenada pojavio u pratnji oružane straže.

Izgovorio je reči koje su zapanjile sve prisutne: “Pustite ih da prođu”. Reči je izgovorio sa izrazitom mržnjom, ali trenutno nikako nije bilo u interesu njegove države da ubije ili uhapsi grčke oficire. Uostalom, dve grčke divizije bile su u to vreme u Carigradu, a Grad je u suštini bio u rukama pobednika u Prvom svetskom ratu. Čuvši ovo Turci su se povukli, a otac Elefterios i njegovi pratioci su napustili Svetu Sofiju i uputili se ka pristaništu gde ih je čekao Kozma sa njegovim čamcem. Međutim, kada su napustili hramovnu portu krupni Turčin je zamahnuo debelim štapom sa željom da pogodi oca Elefteriosa.

Turčin je prepoznao sveštenika kao inspiratora i glavnog organizatora ovog, za njega i njegov narod, skandaloznog i ponižavajućeg događaja. Iako je otac Lefteris pokušao da izbegne udarac, štap ga je pogodio u rame. Pao je na kolena. Ipak, sakupivši snagu, ustao je i nastavio da korača prema pristaništu. U međuvremenu, major Liaromatis i kapetan Stamatis uspeli su da razoružaju Turčina, koji je bio spreman da ponovo svom snagom udari i dokrajči sveštenika. Petorka je napokon stigla do obale i uskočila u čamac, a onda su počeli da veslaju što su brže mogli. Ubrzo su se ukrcali na grčki ratni brod, sigurni i  sa pobedničkim osećajem u srcima.

Njihov odvažni čin na kraju je prouzrokovao diplomatski incident. Saveznici su svi zajedno oštro osudili akciju i uložili protesnu notu grčkom premijeru Elefteriosu Venizelosu, koji je bio primoran da javno ukori oca Lefterisa. No, Venizelos je kasnije tajno kontaktirao hrabrog grčkog sveštenika i čestitao mu na neizmernoj hrabrosti i patriotizmu koji je pokazao. Otac Elefterios Nufrakis ispunio je veliku želju čitavog svog naroda i vaskolikog pravoslavnog sveta, čak i ako je to bilo samo nakratko.

Ovaj izuzetni sveštenik prošao je kroz sve ratove svoje zemlje, kao vojni sveštenik. Bio je ranjavan tokom Balkanskih, Prvog svetskog, a život je završio nakon zadobijanja promrzlina na frontu severnog Epira na početku Drugog svetskog rata. Nije iznenađujuće što je čovek sa takvom gorućom željom za slobodom svog naroda, ime – Pajsije – koje je dobio na krštenju, prilikom monašenja zamenio imenom Elefterios. Kada je Musolinijeva Italija preko Albanije napala Grčku otac Elefterios, koji je bio na kraju 7 decenije života, javio se dobrovoljno da ide na front, gde se razboleo i ubrzo premiinuo! Na rodnom Kritu mu je podignun spomenik!