Život za film supruge heroja Halijarda

In Memoriam – Anka Smiljanić Vučković (1923-2023)

Piše: Miloš Timotijević, istoričar

Knjige imaju svoj životi i posebnim putevima dolaze do čitalaca. Iako je početna namera svakog autora da njihova dela dopru do što šireg kruga ljudi, u najvećem broju slučajeva to nije tako. Naročito u savremeno doba kada su tiraži svega nekoliko stotina primeraka, broj objavljenih dela iz svih perioda istorije veliki (sa radovima publicista i istorijskim romanima još veći), a budžet slobodnog vremena publike koja uopšte čita knjige akademske istoriografije sve manji. Ali, uvek postoji makar jedna osoba kojoj je knjiga važna, sa simboličnom vrednošću na koju autor uopšte nije mislio.

Upravo je to bila sudbina monografije „Zvonko Vučković (1941-1944) : ratna biografija : rasprava o problemima prošlosti i sadašnjosti” (2015), pisane s ciljem da se osvetli ličnost jednog istaknutog komandanta JVuO, regionalne celine u kojoj delovao i odgovori na pitanja o antifašističkom karakteru otpora pokreta otpora kojem je pripadao na nivou Srbije i Jugoslavije.

Nedugo po objavljivanju knjige dobio sam pismo od udovice Zvonka Vučkovića, što je bilo prijatno iznenađenje jer nisam bio svestan da uopšte postoji, sa zahvalnošću što sam pisao o njenom pokojnom mužu. U pitanju je bila Anka Vučković (1923-2023).

Kada se pišu biografije uvek postoji rizik sukoba sa ličnostima koje se analiziraju, ili njihovom rodbinom ako su preminuli. Iako nisam napisao apologiju Zvonka Vučkovića, niti sam preskakao negativne aspekte građanskog rata u kome je učestvovao (1941-1944), njegova udovica Anka nije protestvovala.

Tako je započelo dugogodišnje dopisivanje. Najpre klasičnim pismima na starinski način, a zatim elektronskom poštom. Ako knjige istoričara uopšte mogu imati neku praktičnu vrednost u svakodnevici „običnih” ljudi (u idealnotipskom smislu profesionalni imperativ je prosvetiteljsko delovanje na srednjoškolsku i univeritetsku omladinu, kao i društvenu elitu kako bi se razumeli komplikovanu prošlost i, možda, racionalno planirali budućnost), onda je monografija o Zvonku Vučkoviću sigurno pomogla njegovoj udovici da lakše podnese starost, dobije novi smisao u životu, a zatim i sama zapiše i objavi svoje uspomene iz prošlosti.

Anka Vučković nije bila samo „obična” supruga i udovica. Njen otac Miloje Smiljanić (1892-1953), ratnik iz Prvog svetskog rata, jedan od 1300 kaplara koji su hrabro ratovali 1914. u odbrani Srbije, posle prelaska Albanije 1915. dobio je priliku da se oporavlja od ranjavanja i nastavi studije prava u Francuskoj.

Svoju buduću suprugu Anne-Marie Pittion-Rossillon (1900-1991), poreklom iz Liona, upoznao je u Grenoblu 1917. kada je došla na odmor s majkom Heniette (devojačko prezime Claret). Njen otac Clovis bio je glavni blagajnik železničke kompanije koja je povezivala Pariz, Lion i mediteransku obalu. Roditelji nisu dozvoljavali brak dok Anne-Marie ne postane punoletna („štajkovala” je glađu da bi ostvarila svoju želju). Zato su se Miloje i Ana venčali tek 1921. godine, da bi 1922. dobili ćerku Jelenu, 1923. Anku (buduću Zvonkovu suprugu), i Magdu 1929. godine.

Ana je po udaji za Miloja „posrbila” svoje prezime u Maruša. Srpski je govorila sa jedva primetnim stranim akcentom. Posle Drugog svetskog rata upisala je Univerzitet u Lionu, u 50. godini života, da bi pet godina kasnije doktorirala ruski jezik. Posle suprugove smrti prešla je u Ameriku i dobila mesto na katedri za ruski jezik na jednom univerzitetu u Indijani, gde je predavala do svoje 75. godine.

Ćerka Jelena udala se 1943. za Leonidu Pahanija (kapetana Kraljevine Jugoslavije cincarskog porekla), dok je bila u izbeglištu u Kairu. Magda je završila Ecole Superieure d’Aeronautique u Parizu i sa mužem Francuzom kasnije otišla Ameriku, gde su bili profesori na Purdue University u Lafajetu i Indijani. Potom je promenila zanimanje i živela sa majkom u Nju Meksiku.

Anka Smiljanić rodila se 1923. u Lionu. Pošto su roditelji bili različitih veroispovesti, dogovorili su se da ćerke krste u katoličkoj crkvi, a sinove u pravoslavnoj veri. Ispostavilo se da je bračni par Smiljanić dobio tri ćerke.

Ana je prvih šest godina života provela sa roditeljima u Trstu, gde je njen otac bio diplomata. Potom je godinu i po živela u Tirani, a sledećih godinu i po dana u Sofiji. Potom su je poslali u Francusku, gde je provela sedam godina (1932-1939). Francuski je govorila kao maternji jezik, a srpski je odlično poznavala. Poslednjih dana avgusta 1939. došla je u Beograd, gde je položila maturu, a potom je na Filozofskom fakultetu upisala studije arheologie i klasičnih jezika (latinski i grčki). U Beogradu je tada i upoznala Zvonka Vučkovića, za koga se kasnije i udala.

Miloje Smiljanić je kao jedan od zamenika ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije imao podatke o neizbežnom napadu Nemačke na Jugoslaviju posle puča od 27. marta 1941. godine. Dan pred bombardovanje Beograda (5. aprila 1941) Miloje Smiljanić je svoje ćerke Jelenu i Anku u poslepodnevnim časovima evakuisao u Grčku avionom kojim je otišao i američki ambasador Bliss Lane. Najpre su doputovale do Soluna, a odatle vozom do Atine u trenutku kada je usledilo bombardovanje Pireja. Krile su se u podrumu jednog hotela, jer niko nije hteo da ih primi u jugoslovensko diplomatsko poslanstvo.

Posle nedelju dana u Grčku je sa Vladom Kraljevine Jugoslavije došao i Miloje Smiljanić. Pre toga je u rodnom selu Ravni na Zlatiboru ostavio suprugu Marušu i ćerku Magdu, kako ne bi zauzimale mesto nekom „značajnijem” putniku prilikom evakuacije sa aerodroma u Nikšiću. Kasnije su uspele da dobiju francuske pasoše u Beogradu i da se evakuišu u Lion, potom u Portugal, odakle su brodom oko Afrike plovile do Mozambika, a zatim u novembru 1941. avionom stižu do Kaira.

Drugi deo porodice Smiljanić brodom je došao do Aleksandrije već u leto 1941, potom u Kairo, da bi ih Britanci odatle poslali u Palestinu (manastir Tantur blizu Vitlejema). Cela porodica Smiljanić okupila se u Egiptu novembra 1941. godine. Miloje je imenovan za poslanika izbegličke Vlade u Kairu, a Anka je radila u britanskom Odseku za propagandu (zapamtila je njihovo oholo držanje), a docnije u jugoslovenskom Ministarstvu finansija.

Početkom 1944. Smiljanići su u Rimu, gde je Miloje radio kao pomoćnik Mihi Kreku u Savezničkoj misiji. Posle Titovog definitivnog i formalnog preuzimanja vlasti u posleratnoj Jugoslaviji, Smiljaniću su aprila 1945. otišli u Lion, gde su na jednoj farmi pod zakup gajili voće. Miloje je 1953. premunuo od srčanog udara.

Anka Smiljanić se 1947. u Parizu udala za Zvonka Vučkovića, da bi sledeće godine dobili sina Aleksa (Aleksandra). Na predlog američkog pukovnika Alberta Sajca (koji je Zvonka poznavao iz rata) u Ameriku prelaze u juna 1949. godine. Putovali su brodom. Prve tri nedelje prihvatio ih je Đorđe Musulin, američki oficir srpskog porekla koji je Zvonka poznavao iz rata, da bi ih u Filadelfiju potom pozvao Vučkovićev ratni drug Franjo Seničar, koji je sa generalom Mihailovićem bio od početka rata.

Vučkovićima se ubrzo rađa i ćerka Helen (1950). Prve godine u emigraciji bile su teške. Zvonko je radio fizičke poslove u fabrici za malu platu, živeli su u Nju Džersiju u radničkom naselju sa zajedničkim kupatilom za sve stanare. Ubrzo im se rodilo i treće dete, sin Čarls (Miloje) (1953). Sve troje dece dobilo je visoko obrazovanje, a najmlađi sin je završio akademiju na Vest Pointu. Inače, Zvonko je 1954. prilikom dobijanja državljanstva SAD za svoju porodicu i sebe, zvanično promenio kršteno ime. Postao je James, završio je studije tehničkog crtanja i radio u Detroitu. Anka se zaposlila kao sekretarica. Poslednjih 18 godina Zvonkovog života, on i Anka živeli su u Kaliforniji.

Još dok je bio zasposlen slobodno vreme koristio je da svakog dana napiše po jednu stranu svojih ratnih memoara („Sećanja iz rata”, 1980; „Od otpora do građanskog rata”, 1984), a Anka je prekucavala rukopise. Kasnije je knjigu prevela na enleski, i to izdanje pojavilo se 2004. pod nazivom „A Balkan tragedy : Yugoslavia 1941-1946. Memoirs of a guerilla fighter”, zatim i 2022. kao samizdat.

Anka i Zvonko pripadali su krugu srpske emigracije jugoslovenskog opredeljenja, i bili su deo organizacije Saveza „Oslobođenje” koja se zalagala za „treću” Jugoslaviju na načelima demokratije i jugoslovenskog patriotizma. U političkom smislu nisu pripadali srpskim četničkim udruženjima, ali su sa njima redovno održavali kontakte.

Kada je u pitanju život u Americi borili su se protiv smrtne kazne, za prava starosedelačkog stanovništva, nisu bili oduševljeni američkom belačkom srednjom klasom, a Anka je svoju decu slala u obične državne škole, a zadnje godine života provela je u jednom naselju u Čikagu sa brojnom afro-američkom zajednicom o kojoj je uveki imala lepe reči.

Tokom dugogodišnje prepiske Anka Smiljanić je postepeno ostavila niz zapisa iz svog života, od detinjstva, preko devojaštva koje je provela tokom ratnih godina, do života u emigraciji. Svoje uspomene objavila je pod nazivom „Memoirs Anne Vuckovich” (2022) kao samizdat, a iste godine priredila je i uspomene svoje majke „Memoirs Marusha Smiljanich”.

Anka je bila veoma energična žena. Posle smrti muža živela je samostalno, vozila je automobil do svoje 98 godine i neprestano se brinula o najstarijem sinu Aleksandru koji je bolestan.

Pripadala je onom izgubljenom delu naše elite koja je izgnana posle Drugog svetskog rata i stvaranja revolucionarne vlasti u Jugoslaviji. Misao joj je uvek bila jasna, rečenica negovana, konverzacija na visokom kulturnom nivou, ali beze gubljenja ljudske topline. Tako je uobličila i svoja sećanja, bez pretenzija da tumači prošlost, ali sa ciljem da ostavi svedočanstvo o ljudima koje je poznavla i svakodnevici zemalja u kojoj je živela.

Njen suprug Zvonko Vučković upokojio se 21. decembra 2004. na dan kada je republika Srbija zvanično izjednačila prava priadnika JVuO i NOVJ.

Anka Vučković preminula je 11. decembra 2023. u svojoj stotoj godini života, dan nakon druge projekcije filma „Heroji Halijarda” u Čikagu. Film nije videla, ali je doživela da jedan od glavnih likova ovog ostvarenja bude i njen Zvonko Vučković koga je ubedljivo glumio Radovan Vučković, o čemu postoji opšta saglasnost bez obzira pohvale ili kritike filma.

*Autor je kustos Narodnog muzeja u Čačku (tekst preuzet sa Fejsbuka)